Јуче и данас

Ни једно звоно по звуку не личи на друго. Од давнина се сматрало да свако има свој карактер. Звонима су давана имена: Несагорива Купина, Клокотало, Осана... Звук сваког звона је непоновљив, баш као и глас било којег човека. Причамо вам о тајнама које прате поступак израде сваког звона.
Прва звона су се појавила у Азији, у деветом веку пре Христа, а у источној православној цркви звона су у употреби од 896. године. Приликом удара у звоно не чује се само један тон, веч неколико, као да пева мали хор. У звуку звона постоји основни тон (производи се у звучном прстену доњег дела звона) и допунски (стварају се у вишим деловима звона), који се називају обертоновима. Човек слухом може разликовати од три до десет тонова. У хорском сазвучју посебни тонови „живе свој живот“, разликујући се једни од других по висини, јачини и дужини звука, што у презентацији мелодичности ствара пуноћу, сложеност и препознатљивост прелаза. Та вишезвучност, душа је звона.
Прича о звонима, узбудљива је као и њихов звук, носећи тајну израде и стварања тона. Рубљов је био један од најпознатијих ливаца, који није желео да се открије тајна израде звона. Историја бележи да је до 1917. у Русији било више од 80 000 звоника, опремљених звонима. Међутим, до ових дана, остала су само два у потпуности сачувана ансамбла звона: на звонику Софијске саборне цркве Вологде и на Великом звонику Успенске саборне цркве Ростова Великог.

Истина о Јадовну, доступна је и на италијанском језику, објављена на четири странице часописа Карнену, месечног листа најстарије еколошке организације на свету Keren Kayemeth LeIsrael. Од оснивања, 1901. године, па до сада, организација се разгранала широм света и преко локалних партнера - националних удружења ККЛ - исушила мочваре, засадила преко 200 милиона дрвећа, изградила путеве, водоводе, бране, пустиње претворила у плодно земљиште и постала светски лидер у технологији прикупљања и чувања кишнице и употреби рециклиране воде у пољопривреди и индустрији.
Часопис је рођен истовремено са самом организацијом и артикулисан је у више рубрика. Излази једном месечно у свим земљама света и глобално је доступан  преко интернета на сајту www.kklitalia.it. Једна од рубрика је посвећена историји, а у последњем броју италијанског издања, на три странице, доноси истину о Јадовну, текст новинара Миле Михајловић, објављен под насловом "Сакривени злочин". Стратиште невиних Срба и Јевреја побијених неизрецивом окрутношћу, усташки систем логора из 1941. деценијама је прећуткиван и заташкаван, дајући злочинцима лажни осећај недодирљивости. И још горе. Прећуткивање злочина заварало је многе да је историју могуће лажирати, или да су Срби заборавили. Нису. И не могу. Баш као што страшне злочине над невиним цивилима нису заборавили Јевреји, јер не могу и не смеју, не да би се светили, већ да се злочин не би поновио.

Хришћани који време рачунају по Грегоријанском календару прослављу данас Божић. Папа Бенедикт XVI се у поруци "Урби ет Орби" (Граду и свету) заложио за обнову мира на Блиском истоку. У Риму и Ватикану појачане безбедносне мере
Већина хришћанских цркава које су прихватиле рачунање времена по Грегоријанском календару данас прославља најрадоснији хришћански празник Божић, празник Рођења Исуса Христа.
Папа Бенедикт XVI се данас у божићној поруци заложио за обнову мира на Блиском истоку и позвао католике у Ираку и у Кини да се одупру прогону.
У традиционалној поруци "Урби ет орби" (Граду и свету) папа је истакао да је божићна порука мира и наде увек нова, изненађујућа и смела и да треба да подстакне свакога у мирној борби за правду.
Говорећи са централног балкона Базилике светог Петра хиљадама верника који су се окупили по хладном и кишовитом времену, папа је прочитао божићну поруку на 65 језика, укључујући оне у немирним подручјима у свету.
"Нека светлост Божића засветли даље, обновљена у Земљи где је Исус рођен и подстакне Израелце и Палестинце да теже праведној и мирној коегзистенцији", рекао је папа, а пренео Ројтерс.

У Београду није остало много архитектонских трагова из времена турске владавине. Један од разлога је и оно што немачки путописац Феликс Каниц уочава, да је турска градња „несолидна и трошна“. А наравно, и много тога је уништено у налетима других освајача, највише џамије, а зидине на Калемегданској тврђави су дозиђиване и употребљаване као материјал, како су се смењивали господари ушћа Саве у Дунав.
Једна од ретких кућа која је преостала из турског доба данас је Музеј Вука и Доситеја. Породична кућа богатог Турчина, којем историја није забележила име, данас је у добром стању. Саграђена је у првој половини 18. века, према неким изворима 1739. године. Несклони архивама и бележењу догађаја, османлије тако нису оставиле записе о житељима овог типичног „гнезда“ које и данас својим положајем и стилом много говори о начину живота тадашње владајуће класе. 
Кућа се налази на стрмишту горњег Дорћола, у Господар Јевремовој 21. Лице куће према улици је сведено, хладно и равно. Нема улаза. Шаље одбојну поруку, не жели да комуницира са спољним светом. У кући се чува приватност. Улаз је са доње стране, из авлије. Фасада је гледано из дворишта ведрија, разиграна, прозори шири. Стаклене површине на истуреној диванхани су велике, радо примају сунце својом облином, које долази са свих страна Дунава. Може се и данас уживати у осунчаности диванхане, полукружног простора у којем се седело на сећијама. Захваљујући положају на брегу и спратном овалу широког простора за разговоре и јело, ова турска кућа је пуна сунца преко целог дана.

Српска православна црква и  верници обележавају 19. децембра празник посвећен  Светом Николи који је у историји хришћанства забележен као један од најватренијих заговорника хришћанске цркве и велики противник јеретичких учења у првим вековима хришћанске проповеди. Светог Николу подједнако поштују и западни и источни хришћани, а у Србији је једна од најчешћих слава и заштитник православних породица. Сматра се да сви православни Срби прослављају светог Николу - половина као крсну славу док су друга половина гости.
СПЦ обележава дан смрти светог Николе, чудотворца Мирликијиског који је рођен у граду Патари, у области Мире Ликијске, у време цара Валеријана (190-260). Умро је 6. децембра 345. године (19. децембра по званичном грегоријанском календару), па тог дана сви хришћани дају помен светитељу.
Свети Никола, чије је име у грчком значењу - победитељ народа (ники - победа и лаос - народ) сматра се у хришћанском свету као симбол победника добра над злом, који је као проповедник православног хришћанства у првим вековима имао највећи број присталица. Тај славни светитељ духовни живот започео је у манастиру Нови Сион, код свог стрица, светог Николаја епископа патарског, а после смрти родитеља кренуо је да шири веру, правду и милосрђе. Убрзо је постао архиепископ мирликијски па је у време прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспео у тамницу, али је и тамо настављао своје проповеди.

Министар културе Небојша Брадић и књижевник Брана Црнчевић открили су спомен плочу на згради у Улици деспота Оливера шест у којој је великан српске литературе Душан Радовић живео од 1969. године до смрти.

Обраћајући се поштоваоцима једног од најбриткијих пера друге половине 20. века, министар Брадић је подсетио да "нема књижевног жанара којег се Радовић није латио и нема ниједне душе коју оним што је написао није додирнуо".

"Његов увек жив и оригиналан дух проналазио је пут до детета у свима нама. Док је у одраслима тражио и храбрио оно племенито и детиње, дотле се деци обраћао с поштовањем и у њима видео будуће добре људе", истакао је Брадић.

Брадић је описао "Београђанку" и Радио Студио Б на њеном врху као једну важну коту, место истине, са које је Радовић осматрао свој град и упућивао му поруке које ћемо сви памтити.

Дугогодишњи, блиски пријатељ по перу Радовића, Брана Црнчевић истакао је да је тешко говорити о великану "кратко пред неком плочицом", јер његово дело заслужује симпозијуме и студије, а припада му и постхумно извињење, јер је био први српски књижевник који је "озбиљно лустриран" иако је био искрено, убеђени левичар и вратио се са Сремског фронта.

У Лазаревцу је одржана централна манифестација поводом 96. годишњице Колубарске битке вођене у Првом светском рату.
Одате су државне и војне почасти код Спомен-цркве Светог Димитрија у том граду, у чијој крипти почивају посмртни остаци страдалих српских и аустро-угарских војника.
У крипти Спомен-цркве и крај Споменика српском ратнику венце су положили представници Министарства рада и социјалне политике, Министарства одбране и Генералштаба Војске Србије, општине Лазаревац, амбасада Аустрије, Мађарске, Словачке и Чешке, као и невладиних организација које негују традицију ослободилачких ратова Србије.
Протокол организатора свечаности - Одбора Владе Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије није дозволио да се присутнима обрати заменик председника лазаревачке општине Александар Дражић због тога што није желео да скине страначка обележја.
Дражић је члан Српске радикалне странке, а на реверу носио је беџ подршке хашком оптуженику Војиславу Шешељу, председнику радикала.
Колубарска или Сувоборска битка, вођена од 16. новембра до 15. децембра 1914, једна је од највећих и најзначајнијих битки између војске Краљевине Србије и Аустро-угарске у Првом светском рату.

Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић 14. децембра 1995. године, у Јелисејској палати, у Паризу потписали Дејтонски споразум. БиХ споразумом подељена на два ентитета, Републику Српску и Федерацију БиХ. СРЈ ратификовала споразум 13. новембра 2002. године.
Мировни споразум за Босну и Херцеговину, парафиран 21. новембра 1995. године у Дејтону, у америчкој држави Охајо, после тронедељних преговора, потписан је 14. децембра исте године у Паризу.
Споразум су, у присуству тадашњег државног секретара САД Ворена Кристофера, потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић у Јелисејској палати, у Паризу.
Потписници су се обавезали да међусобне односе регулишу према Повељи УН, Завршном хелсиншком акту и другим документима ОЕБС-а, као и на међусобно поштовање суверенитета и решавaње неспоразума на мирољубив начин.
Дејтонским споразумом БиХ је подељена на два ентитета, Републику Српску и Федерацију БиХ. Скупштина СР Југослaвије ратификовала је Дејтонски споразум 13. новембра 2002. године.
После 15 година од потписивања Дејтона, присутна су различита тумачења тог документа. Једино око чега постоји сагласност јесте да је Дејтонски споразум зауставио рат у Босни и Херцеговини, због чега се сматра једним од најуспешнијих мировних уговора у свету.

Данас се навршава 18 година од злочина у селу Паулин двор код Осијека, када су припадници Хрватске војске убили 18 српских цивила и једног цивила мађарске националности.
Злочин су починили припадници 130. батаљона Хрватске војске спроводећи одмазду због смрти саборца Илије Равњака, подсећа Фонд за хуманитарно право. Више хрватских војника ушло је 11. децембра 1991. у кућу Андрије Буквића у којој су хицима из аутоматских пушака, пиштоља и активирањем ручних бомби усмртили цивиле који су се налазили у кућном притвору. Припадници Хрватске војске су лешеве убијених најпре закопали на простору војног складишта Луг, код Чепина, да би их 1997. године ископали и затим закопали у селу Ризвануша на подручју Лике.
Посмртни остаци убијених српских цивила ексхумирани су 2002. године, пошто су их открили истражитељи Хашког трибунала.
У Паулин двору су ликвидирани Милан Лабус, Спасоје Миловић, Боја Грубишић, Божидар Суџуковић, Босиљка Катић, Бошко Јелић, Милан Катић, Дмитар Катић, Драгиња Катић, Вукашин Медић, Даринка Вујновић, Андја Јелић, Милица Миловић, Петар Катић, Јован Гаврић, Милена Родић, Милка Лапчевић, Марија Суџуковић и Драгутин Кећкеш.

Вернике Српске православне цркве и братство манастира Ђурђеви ступови у Расу обрадовао је завршетак реконструкције једног од најстаријих српских православних храмова, јер су после готово три века направљена адекватна улазна врата у цркву Светог Георгија.
Обнова је вршена уз стручни надзор архитеката Марине Нешковић и Вељка Вучковића - стручњака београдског и краљевачког Завода за заштиту споменика културе.
Уместо улазних врата, у протеклом периоду биле су постављене импровизоване преграде које су заузимале значајан део простора.
Старешина манастира протосинђел Герасим каже да је постављање улазних врата веома значајно због тога што симболички она означавају завршетак обнове значајног дела храма.
"Сада црква има једну пуноћу и има више простора. Већи број верника може да присуствује богослужењима у манастирској цркви" - каже протосинђел Герасим и истиче да је веома занимљиво то што су врата постављена сада, после три века.
Тренутно се приводе крају радови на западном улазном делу цркве, а у плану је да се ускоро заврши и изградња манастирског музеја. Према речима оца Герасима, генерални план јесте да манастир Ђурђеви ступови у Расу после обнове изгледа онако какав је био пре рушења.