Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Не видимо само ми градове. И они виде нас, учио нас је Мерло-Понти. Један писац обитава подједнако у меморији два града. Један је Београд, град у који смо се враћали са нарамцима књига у рукама, са адресама јефтиних лондонских пансиона у које никада нећемо поново доћи, иако смо обећали, град у чије смо беле, осетљиве прозоре изливали млеко својих несаница. Други је Лондон. Оба града сањају у јесен овог писца-поету, од чије се смрти у новембру навршило тридесет година. Па ипак, кад помислимо на њега, смрт постаје тако неухватљиво релативна, тако порозна и безначајна. Јер чим јод првог снега у плаву светлост потопи град, његова сенка љубавно мине Београдом. Уосталом, он је тај који је писао да је предграђе Београда - љубавно.
„Ја немам националности, ја сам становник Лондона”, рекао је Томас Елиот. А он је мрзео то што је био становник Лондона и сањао је - Срем. Његове снегове, његове брегове, његова нежна и стострука небеса. После, вратио се у Београд, остарео и болестан, са још две-три књиге које су вриле у њему. Тражио је телефонске бројеве некадашњих другова и љутио се кад их није налазио. После су њихови гласови, заједно са ветром, засипали његов слух. Он је тихо са њима разговарао седећи сам на клупи.
Понор у нама и око нас
Те ноћи када се вратио (плав капут, потпуно провидне, страсне очи и руке аристократе које су миловале јавне жене, шапутале испод белих рукавица и пуцале у Галицији) Београд је био дрхтав и потпуно утонуо у благу болест пролећа. Он је о њему већ написао стихове на плажи Куден бич и тако се опростио од поезије. „Дошао сам овде да сањам на девет језика. Не бојим се смрти, ја сам већ толико пута умирао. Моја прва смрт била је моје рођење.” Новине су писале: „Вратио се Милош Црњански”. Али то није била истина. Он никада није ни одлазио... ЦЕО ТЕКСТ