– Лик деспота Стефана сам уобличио на основу поузданих историјских података из различитих извора, онаквим какав је ваистину и био: дубоко заинтересован за очување духовне везе са традицијом светородне лозе Немањића, на шта је имао права по мајчином пореклу, али истовремено и владар много ближи западноевропском апсолутизму него српској средњовековној традицији. Користећи економску моћ Србије, успео је да се финансијски осамостали од своје властеле и да слободно централизује државну власт стварањем само њему подложне државне управе и јаке најамничке војске. Те две институције су за време његове владавине успешно гарантовале и унутарњу државну стабилност и спољну одбрану деспотовине од повремених турских најезди – каже Никола Моравчевић.
Деспот Стефан поседовао је умеће успешног преговарања са угарском и турском страном, а уједно је успео да учврсти своју власт у Србији. Да ли га то умеће чини добрим владарем у „доба зла”?
– Добар владар, по моме мишљењу, јесте онај који својом владавином потенцира сва позитивна стремљења у својој држави и успешно умањује или отклања све негативне појаве, како у међународним односима, тако и у економском и културном развоју, владавини права и процвату уметности и књижевности. Стефан Високи је у изразитој мери био баш такав владар. Као изузетно способан војсковођа и стратег, разборити државник, даровити писац и преводилац, народни просветитељ и ненадмашни уметнички мецена, он је успео не само да продужи постојање српске државе тешко уздрмане трагедијом косовског пораза, него и да ту земљу доведе до новог и завидног економског и културног процвата. Да би се изборио за своју визију политички и економски моћне државе морао је више од деценије да се бори са најближим рођацима, па и са сопственим братом који га је двапут издао бекством Турцима, да би се уз њихову оружану помоћ докопао власти – објаснио је Никола Моравчевић.
Колико у историјском роману има „креативних искорака”, односно уметничке слободе у односу на чињенице, појашњава наш саговорник:
– Мој креативни „кредо” је да у историјском роману овога типа аутор нема права на било какве романескне „искораке”, јер то онда у великој мери обезвређује значај историјски документованих детаља, на којима је базирана његова нарација. Писац који се окрене великим историјским личностима и догађајима, то чини да би продуховио и драматизовао суштину чињеница, и да би, испуњавајући их додатном психолошком потком, обогатио реалност догађаја и личности хуманистичким вредностима. Ако он у том процесу почне да измишља ствари које нису ничим документоване, он тиме губи поверење читаоца, чиме у ствари сече грану на којој седи.
Главни лик „реалног” тока романа је универзитетски професор Петронић, који пише обимну студију о деспоту Стефану. Колико у њему има аутобиографског – питамо аутора.
– Можда је најбоље да Вам на то питање одговорим анегдотом о великом француском писцу Гиставу Флоберу. Кад су га по изласку његовог чувеног романа „Ема Бовари” критичари и новинари питали ко је Ема Бовари, он је после дуже паузе одговорио: „Па, Ема Бовари, то сам ја!” Тако је умногоме и са мном. Није могуће порећи да се извесни делови биографије професора Петронића слажу са сличним биографским детаљима из мога живота, али то ипак не значи да смо ми у књижевном смислу сијамски близанци. Пошто је професор Петронић књижевна личност која се појављује и у мом роману о распаду Југославије „Светлост Запада”, он је прилично јасно оцртан лик, који је у безброј детаља бољи од мене. Зато би можда требало да кажем да у лику професора Петронића има много тога што сугерише да је он онакав какав бих ја можда подсвесно желео да будем.
Историја је за зналце добра учитељица, стога питамо професора Моравчевића колико је овим романом желео да објасни наше време и проблеме са којима се као народ суочавамо.
– Није лако правити паралелу између Стефанове и данашње Србије, јер се овде ради о радикално различитим друштвима и драстично различитим изазовима који су пред њима. Али једно је сигурно, а то је да је Стефан, као и наши савремени државници, био суочен са киклопским државним проблемима и да је негде са промишљеношћу и дипломатијом, а негде и умереном употребом силе, успео да преброди све тешке политичке и ратне изазове, и да тиме отклони потпадање Србије под Турке за скоро половину века. Као изразито световни и апсолутистички владар схватио је да се под сталном претњом турске инвазије мора окренути Европи и то је успешно остварио чврстим савезом са моћном Угарском, без обзира на то што је она била у потпуности католичка држава – каже Моравчевић.
Марина Вулићевић