Јуче и данас

Доста је распрострањено мишљење да су помесне (аутокефалне) православне цркве националне, тј. да у православљу постоји поистовећење вере и нације. За друге цркве (римокатоличку и протестантске цркве и друге верске заједнице) сматра се да су интернационалне. Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу, и државни „територијални интегритет и суверенитет“. Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источнохришћанских народа. Исти је случај и са латинском црквом када су у питању западноевропски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт  јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним „по рођењу“ (Хрват као римокатолик), иако је вера увек чин слободног избора.

Као и сваки драгоцени научни рад тако је и књига „Повеље и писма деспота Стефана” – стварана далеко од уобичајене буке и реклама које прате настајање свакојаких књига – доказала одмах по изласку из штампе, а то је било пре само недељу дана, да као капитални пројекат улази у саму основу наше културе. Академик Александар Младеновић, аутор исто тако значајног дела „Повеље кнеза Лазара” (издавач обе је београдска „Чигоја штампа”), у овој је књизи, на једном месту, представио све познате писане документе (повеље, писма, и др.) наследника кнеза Лазара: супруге кнегиње Милице (монахиње Јевгеније, а касније великосхимнице Јефросиније) и синова (кнеза, а касније деспота) Стефана и Вука.
Кнез и деспот Стефан (1377–1427), син кнеза Лазара и кнегиње Милице, почео је да уз помоћ мајке, врло млад, влада Србијом, после очеве погибије у Косовском боју. Прво је био кнез да би од 1402. године па до смрти владао као деспот – ову је титулу добио од Византије. У књизи се поред повеља које је он потписао налази и једно кратко писмо кнегиње Милице, сачувано у оригиналу…
Документи у књизи „Повеље и писма деспота Стефана”, како стоји у резимеу дела, писани су српскословенским и српским језиком и настајали су у времену од 1392. до 1427. године, а један њихов број сачуван је у оригиналу. Писани су у разним местима Србије: у Јагодној (Јагодини), Приштини, Новом Брду, на Расини (област око реке Расине), у Борчу, североисточно од Чачка, у Морави (област око десне обале реке Западне Мораве од Чачка до ушћа Ибра у ову реку), у Павловцима (југозападно од Смедерева) и у Крушевцу

Комисија за очување националних споменика БиХ је комплекс средњовековног града – замка Самобор код Устипраче –прогласила угроженим националним спомеником тек 2006. године, из чисто административног пропуста, иако је реч о изузетно значајном културно-историјском споменику из средњовековног периода. Премда су потом најављени озбиљнији конзерваторски радови и његова комплетна ревитализација, то, очигледно, чека нека финансијски боља времена.
Комплекс средњовековног града, замка Самобора, од преко пет хектара површине на изузетно стрмом и неприступачном подручју у дринском кањону, упркос великим оштећењима, представља најочуваније утврђење Херцега Стефана Вукчића Косаче на ширем подручју Горњег Подриња и спада у ред највећих и најпространијих тврђава на просторима Босне и Херцеговине.

ДВА ВЕКА У СРБИЈИ
Осамнаесто столеће, названо метафорично, у једној од књижевних периодизација – Доситејевим добом – било је доба које је дало неколико важних ствари за националну културу и књижевност: изнедрило је свест о народном као књижевном језику; увело је формиране нове уметничке жанрове, први сонет и часопис (Захарија Орфелин), прву аутобиографију (Доситеј Обрадовић) и мемоаре (Симеон Пишчевић), први роман (Павле Јулинац) и комедију (Емануил Јанковић), први уметнички еп (Јован Рајић), прву сатиру (Михаило Максимовић), прву књижевну критику (Орфелин), први путопис (Јеротеј Рачанин); ово доба створило је идеју о важности образовања као основе за формирање слободне личности; понудило је и идеју о том како се вера и нација могу променити, али језик – никад.
Много од тог стигло је испод Доситејевог пера, а многима од ових идеја Доситеј је био подстрекач. Поготову је био пропагатор идеја о толеранцији и алтруизму, о чему готово са сваке његове странице зраче реченице. Био је страствени заговорник важности сазнања истине. Био је писац који ни о ком није написао ружну реч. Шта је, међутим, од тих Доситејевих идеја  остало стамено утемељено у данашњем веку, у много чему сличном 18. столећу, бар кад је реч о демократизацији културе, штампи, публиковању књига и могућности образовања за све... ЦЕО ТЕКСТ

Безмало читаво столеће ћутали су Рафаиловићи, све док их, пре деценију, историчар уметности Марина Лукић-Цветић није приволела да проговоре о незнаним тајнама и покажу низ још сачуваних предмета из времена последње, кобне, краљице династије Обреновић. Велику помоћ истражитељки је пружио Живан Негојевић, чија је прабаба била кума Драги Машин.
Рафаиловићи су са Црногорског приморја, од Будве, долазили кнезу Милошу да помогну оружјем (били су оружари) и обуком устаника. Населили су се, потом, у једном селу код Краљева и окумили са Драгиним дедом Николом Луњевицом. Родоначелник Рафаиловића је Рафаило, носилац ордена „Таковски крст“. Његов син Раденко је био писар код Милоша, а најстарији Раденков син Антоније заслужио је чак два иста ордена и они су били понос њихових потомака.
– Драга је била супруга инжењера Светозара Машина који је, у то време, пробијао пут кроз Ибарску клисуру. Тим поводом је краљ Милан Обреновић приредио бал у краљевачком хотелу „Париз“ на којем је плесао са прелепом инжењеровом супругом. Машин је провео 15 година на терену у јужној Србији, затим је и умро, а Драга постала дворска дама краљице Наталије. Била је веома лепа и образована: говорила француски и немачки, свирала на клавиру, писала поезију, преводила – каже Марина Лукић.

Дoкумeнтaрни филм 'Путник крoз вaсиoну и вeкoвe' o jeднoм oд нajвeћих српских нaучникa Милутину Милaнкoвићу, прикaзaн je у jучe у згрaди Рeктoрaтa Унивeрзитeтa у Бeoгрaду.
Филм су прoдуцирaли Удружeњe 'Милутин Милaнкoвић', Зaстaвa филм и Имejџ дизajн студиo [Image design], кojи je и извршни прoдуцeнт прojeктa. Филм je урaђeн кao кoмбинaциja игрaнe структурe aнимaциja и дoкумeнтaрнe грaђe кojoм je oживљeн aкaдeмик Милaнкoвић и прeзeнтoвaнa eпoхa у кojoj je oн живeo и ствaрao.
У рeaлизaциjи филмa, кojи je снимaн филмскoм трaкoм, учeствoвaлo je прeкo 60 људи, a лик Милaнкoвићa у рaзним дoбимa тумaчe Дejaн Пeтoшeвић, Влaдaн Дуjoвић и Душaн Пoчeк. Рeжисeр je Душaн Вулeкoвић, a извршни прoдуцeнт филмa je Слaвкo Мaксимoвић.

Aрхиjeрejскoм литургиjoм у цркви Свeтe Трojицe у мaнaстиру Мaнaсиjи, зaдужбини дeспoтa Стeфaнa Лaзaрeвићa, пoчeлo je oбeлeжaвaњe шeст вeкoвa пoстojaњa тoг хрaмa Српскe прaвoслaвнe црквe.
Литургиjу je служиo eпискoп брaничeвски Игњaтиje сa aрхиjeрejимa Брaничeвскoг oкругa, пoрeд мoштиjу свeтoг дeспoтa Стeфaнa [1377-1427], уз присуствo вeликoг брoja вeрникa и гoстиjу, мeђу кojимa je биo и министaр вeрa Рaдoмиoр Нaумoв.
Игњaтиje je, пoслe литургиje, рeкao дa je, пoслe мнoгo врeмeнa, нajзaд пoтврђeнo дa су мoшти дeспoтa Стeфaнa сaхрaњeнe у мaнaстиру Мaнaсиjи, њeгoвoj зaдужбини из 15. вeкa.
'Мoшти свeтoгa дeспoтa Стeфaнa су oвe гoдинe oвдe oткрили искoпaвajући oву цркву - oнe су oвдe смeштeнe. Тo je дугo билo нeрaзрeшeнo, тo je биo Бoжиjи прст и Бoжja вoљa дa тaкo будe... Гoспoд нaм je дao у oвoj гoдини дa и њeгa имaмo oвдe прeд сoбoм', рeкao je Игњaтиje.

Деспот Стефан Лазаревић (1377–1427) у уџбеницима историје упамћен је као турски и угарски вазал који је српску престоницу изместио у Београд, књижевност га помиње као аутора „Похвале кнезу Лазару”, „Натписа на мраморном стубу на Косову” и „Слова љубави”, док га црква слави због његове улоге задужбинара. Шест векова од почетка изградње (1407. године) деспотове задужбине манастира Манасија био је повод општини Деспотовац да распише конкурс за израду споменика Стефану Лазаревићу. Победник овог конкурса је академски вајар Зоран Ивановић из Београда. Његово дело свечано ће бити откривено данас у 13.30 часова на деспотовачком Тргу деспота Стефана.
Споменик деспоту Стефану је монументални рад висине четири метара.  Зоран Ивановић не крије да је при осмишљавању и изради споменика идеализовао средњовековног српског владара. Ктитор Манасије суверено држи мач док му је, и поред дугачког плашта, тело сасвим откривено. Стефан Лазаревић је у очима београдског вајара човек идеалних античких пропорција, па као такав и улази у ред српске споменичке културе.

Прошлог петка се навршило 110 година (по новом календару), када су из Беча у Београд пренесени посмртни остаци Вука Стефановића Караџића (1787-1864-1897-2007). Часопис „Дело” је те, 1897. године (12. октобра), поводом преноса Вукових земних остатака са бечког гробља Свети Марко у Београд, отворио свеску свечано интонираним текстом – „Српска земља прима његове српске кости…”! Београд, заједно са целом Србијом, спрема се да прими земне остатке „великог сина”, најавило је „Дело”.
Овом чину претходила је одлука да се обнови Доситејев гроб и да, и Доситеј и Вук, буду сахрањени десно и лево од западног улаза у Саборну цркву. Старање о изради плоча и саркофага поверено је ником другом до Михаилу Валтровићу. Двојица великана сахрањена су у саркофазима од рипањског камена, обојица по други пут; Доситеј половином септембра а Вук, после вишедневних свечаности, 30. септембра. Великог Вука, овенчаног бројним европским признањима и члана три угледне европске академије, дочекала је и Српска краљевска академија која га чланством није уважила.

'Питaњe Кoсoвa je дaнaс питaњe пoлитичкe тргoвинe и интeрeсa oних снaгa кoje нeмajу мнoгo зajeдничкoг сa тeжњaмa људи кojи тaмo живe', рeкao je руски пaтриjaрх Aлeксиj Други нa jeсeњeм зaсeдaњу Пaрлaмeнтaрнe скупштинe Сaвeтa Eврoпe у Срaзбуру.
Руски пaтриjaрх je истaкao дa сви oни кojи жeлe дa рeшaвajу питaњe Кoсoвa мoрajу дa oду у пoкрajину и нa лицу мeстa сe упoзнajу сa ситуaциjoм '...jeр oни кojи буду рeшaвaли тo питaњe нe мoгу дa нe знajу штa сe тaмo дeшaвa'.
Нaкoн сaстaнкa сa прeдсeдникoм Пaрлaмeнтaрнe скупштинe Сaвeтa Eврoпe Рeнeoм Вaн дeр Линдeнoм, пaтриjaрх je укaзao дa je 'зa Србиjу Кoсoвo свeтa пoсeбнa зeмљa. Кaдa сe зaтвaрajу oчи прeд чињeницoм дa сe рушe хрaмoви из 13. и 14. вeкa кojи су пoд зaштитoм Унeскa, o тoмe нe смe дa сe ћути', рeкao je oн.
Гoвoрeћи o спoру Српскe прaвoслaвнe црквe и Мaкeдoнскe црквe, Aлeксиje други je кaзao дa измeђу тe двe црквe 'мoрa дa пoстojи диjaлoг'