– За једне од тих бежанија, мајку Милицу која је мене, и торбу кићеницу, носила на леђима, а сестру водила за руку, у пролеће четрдесет и четврте, негде око Кнежице код Дубице, пресреће Скригин. Ту Жорж, а потврдили су то касније и публицисти Драгоја Лукић и Гојко Бановић, прави своју велику фотографију. Њоме ми је одредио пут којим, ево, и данас идем. Одредио ми је пут избеглице који се никада није скрасио тамо где су му корени – уздише Бранко.
По завршетку рата мајка се коначно враћа у Комленац. Скрхана болом и изнемогла од лутања Козаром, Крајином и Мославином, ту подиже све што се из пепела могло подићи. Ни три године није прошло, а несрећна мајка умире у трошној изби коју је с муком подигла... Бранко са сестром Драгицом, после мајчине смрти, одлази у Дубицу код ујака Марка Влајнића.
– Ујак нас храни, а тадашња држава школује. Ту и завршавам основну и средњу школу... Шездесет и друге године уписујем се на Педагошку академију у Петрињи. Завршавам је и три године касније почињем да радим као наставник биологије и хемије у месту Градуса код Сиска – опет ће Бранко.
Ту Бранко упознаје своју Миљу која је са њим радила у истој школи и венчавају се. Две године касније, коначно срећни родитељи добијају сина Предрага, а шездесет и девете близанце Ненада и Биљану.
– Живели смо добро. Срећи није било краја. Седамдесет и прве запошљавам се у „Гавриловићу”. Прелазимо у Сисак. Ту сам остао све до деведесет и прве, када је, и у нашем крају, све мирисало на ново зло време. Одмах бежимо у ону викендицу у Градусу. У Сисак се више нисмо враћали пошто нам је тамо све већ било одузето. И стан и све што смо уз њега и у њему имали – наставља Бранко своју причу.
Бранко Тепић са унуцима (Фото С. Сабљић)А онда? У пролеће деведесет и пете пада западна Славонија. Бранко и његови опет у избеглиштво. Поново пут Козаре. С Миљом, сином Ненадом, снахом Олгицом и унуцима, тешке дане и године избеглиштва, поред свога добра у Хрватској, проводи опет под туђим кровом у Градишки. И тако све до пре пет година, када се са Миљом враћа у Хрватску. У ону стару, сада обновљену викендицу.
Сестра Драгица је умрла осамдесет и треће. Сахрањена је у Совијаку код Горњих Подградаца... Али на свет је дошло и петоро унучади. И кућа коју је у Градишци подигао син Ненад... И неки нови живот вечитог избеглице Бранка Тепића.
Данас се Бранко често и радо сети свог сусрета са Бранком Ћопићем... Обиђе и споменик на Мраковици на коме је уклесано очево име... Често гледа и ону Скригинову фотографију која се и данас налази у Музеју холокауста у Аушвицу...
– Како би било лепо да се данас појави неки нови Скригин, па да мојим унуцима, својом фотографијом, најави мир, срећу и извеснију будућност. А не као што је то урадио мени онај стари, ратни, Скригин, тешке и несрећне четрдесет и четврте – на крају ће Бранко Тепић.
Славиша Сабљић
На слици - Мајка Милица са сином Бранком на леђима и кћерком Драгицом (Фото Жорж Скригин)