Он је подсетио да су убице пуцале с леђа у децу која су се купала на реци Бистрици и да је тада изгубио другаре Ивана Јововића и Панту Дакића, док су поред њега, тешко рањени Марко Богићевић, Драгана Србљак и Ђорђе Угреновић.
Видно разочаран и узнемирен одговором, Богдан је указао да је пет година "тапкања у месту" и понављања рутинских одговора превише мало за преживеле жртве, а поготово породице убијене деце.
Истрага од нуле
"Пре годину дана тадашњи шеф УНМИК-а Јоаким Рикер ме је обавестио да је основан тим за нову истрагу, састављен од припадника косовске полиције и УНМИК-ових полицијских службеника", подсетио је он.
Тај тим је требало, према речима Рикера, да поново прегледа све доказе и препоручи нове правце деловања, што је значило да истрага, након четири године, практично почиње од нуле.
"Сада, након годину дана, опет је постављен нови службеник који, такође, треба да додатно испита предмет... изгледа да се свесно ради на томе да овај гнусни злочин никада не буде расветљен као и многи други који су почињени над Србима на Косову и Метохији", истакао је он.
Завера ћутања
Букумирић сматра да је несхватљиво да за пет година на тако малом простору није било могуће открити ниједан озбиљан траг који би водио до злочинаца који су пуцали у децу само зато што су српске националности.
Као и већина Срба у Гораждевцу, уверен је да је у питању завера ћутања и солидарност Албанаца у овом суровом злочину и зато сумња да ће истрага икада уродити плодом.
У време када се догодио злочин Богдан је имао само 15 година и у рафалној паљби нападача, која је дошла из правца албанског села Захач, задобио је седам прострелних рана. Шест дана је био у коми и шест пута је оперисан.
Извађена му је слезина, а дијафрагма ушивена. Након прве операције сазнао је да је имао много среће, јер му је један метак прошао поред јединог бубрега с којим је рођен.
Мале шансе за живот
Лекари су прогнозирали да има четири одсто шансе да преживи, јер је у једном тренутку имао само 1,5 литар крви, због чега су морали да одложе операцију главе.
Ипак, на Преображење, 19. августа 2003. године, пробудио се из коме, а још шест месеци провео је на болничком лечењу. Од тада трају терапије и рехабилитација, а Богдан још не може да користи леву шаку.
Упркос овој дугој борби, успео је да заврши средњу школу, али још не зна да ли ће моћи да настави школовање.
Тренутно живи с оцем и братом у београдском насељу Бежанија, у стану који је добио од Координационог центра за Косово и Метохију.
У родни Гораждевац први пут после злочина отишао је марта 2004. године, од тада одлази често и увек му је тешко када сретне другаре који су на обали реке с њим пекли кукуруз у тренутку кобног напада.
Сваки пут када прође поред реке, каже, подиђе га језа. "Тада се питам, шта смо ми деца било коме криви".
РТВ