Јуче и данас

Недавно је обележена годишњица пробоја Солунског фронта у којој је пре девет деценија као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва у којима је настрадала и породица Гаврић. Отац је, спремајући укућане за збег, Момчила послао код стрица да нађе запрегу. У међувремену су стигли аустроугарски војници запалили кућу и побили породицу Гаврић. Мали Момчило је оставши без најмилијих кренуо на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије и испричао шта се догодило. Војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу а он је постао војник У својим првим војничким данима редовно је три пута дневно пуцао из топа да се освети за своју породицу.

На шесту годишњицу смрти Маргите Стефановић, у четвртак је у Студентском културном центру представљена књига Александра Илића „Врати унатраг“ („Драгон мјузик продакшн“), посвећена људима који су љубављу обликовали Београд. Реч је о разговорима које је аутор књиге водио са клавијатуристкињом култне групе ЕКВ, последњих и нимало репрезентативних година њеног живота. По речима рок критичара Банета Локнера, ово штиво „лако је за читање, али не и за прихватање, јер на болан начин приказује последње године Маргитиног живота, али и тамну страну ЕКВ“.
- Драго ми је што сам успео да оживим успомену на Маргиту и што она није заборављена, иако су јој многи окренули леђа зато што је била наркоманка и ХИВ позитивна - рекао је Александар Илић који је Маги упознао 1992. у време рађања албума „Дум дум“. - Била је рођена уметница, што ју је одвајало од остатка света. Књигу сам писао много година и од 1.900 страна објавиосамо шестину. Многи су ме нападали због тога. Може да се љути ко год хоће, и Фирчи, не занима ме! Имам право на своје мишљење.

Пре 70 година Сава Шумановић је завршио грандиозни циклус актова под називом „Шидијанке”, по стваралачком напору и обиму његов највећи подухват, по уметничкој вредности различито виђен, а недовољно гледан циклус слика. Радио га је неколико година, убеђен да је на трагу „идеалног стила”, са вером да гради дело за вечност. Као и у многим другим случајевима у историји уметности, оно у шта је највише веровао донело му је највише бола и разочарања: „Шидијанке” су осуђене од свих официјелних ауторитета Савиног времена. О изложби „Шидијанки” 1939. године Јован Поповић је рекао, између осталог, и ово:
„Језиво, гробљански делују оне дворане с огромним платнима, на којима се један те исти женски акт варира у безброј поза... Али, таквих слика, у разним квадратно-сантиметарским размерама, има на десетине (нисам их тачно избројао). Тако да вас у трећој дворани већ прогоне као халуцинација.”
Свакако најпреданији изучавалац и најбољи познавалац Савиног сликарства Миодраг Б. Протић запазио је у овом „утопијском дискурсу и извесну интуицију постмодерног”. Протић у овом циклусу великих формата није видео изузетно дело. Такође поуздан познавалац Савине уметности, који је као дечак растао у Савином комшилуку и Шиду, др Димитрије Башичевић дозволио је могућност да у неком другом времену, у измењеним условима схватања стила, „Шидијанке” буду другачије виђене.

У манастиру Драговић у северној Далмацији јуче је владика далматински Фотије служио свету архијерејску литургију.
У овом манастиру се по традицији одржава драговићки сабор поводом храмовне славе Мале Госпојине, па је у манастиру био већи број верника, међу којима и представника Срба у Далмацији.
Владика Фотије је у обраћању верницима говорио о значењу обнове манастира Драговић који је недавно фрескописан, а у току су и други радови на обнови и уређењу манастирских конака.
Манастир Драговић, као духовни центар Цетинске крајине, доживео је сличну судбину православних Срба тог краја, рекао је владика, додавши да се ипак обнавља и постаје све више место окупљања и заједништва, што показује да та светиња наставља своју мисију и у садашње време.
Владика Фотије је на Усековање Јованово, 11. септембра, освештао фрескопис који је радио академски сликар Зоран Гребенаровић са својим сарадницима, док је добротвор фрескописања драговићке цркве био Роберт Милетић из Имотског. РТВ

Свечаним уручењем награде "Бранко Радичевић"  грчком песнику Насу Вајени, у Сремским Карловцима је данас затворено 37. "Бранково коло".
Примајући признање једне од најзначајнијих књижевних манифестација у југоисточној Европи, од директора "Бранковог кола" Ненада Грујичића, Вајена је истакао да награду која носи име великог српског романтичара из 19. века доживљава "као да је додељена свим грчким песницима".
Вајена је предавач на Универзитету у Атини, дела су му превођена на више светских језика и добитник је многих грчких и међународних наргада и признања.
На свечаности у Карловачкој гимназији о књизи изабраних песама лауреата најзначајније награде "Бранковог кола" говорила је Ксенија Марицки Гађански а приређен је и пригодан музички програм.
Протеклих 11 дана на "Бранковом колу", традиционалној манифестацији у славу песништва и духовности, на неколико места у Новом Саду, Карловцима и на Стражилову наступило је више десетина домаћих и песника из десетак земаља света, одржан је скуп филозофа и приређене многобројне промоције и изложбе.
РТВ

Примирјем Русије и Турске крајем 1807. године, уз више победоносних бојева против Турака, дошло је до затишја и на ратиштима Србије. Требало је, међутим, војне успехе, и њима остварену државност учвршћивати одговарајућим мерама. Ратника је било довољно, не, међутим, и описмењених житеља који би помогли државном устројству тек ослобођене државе.
У испомоћ својој слободној матици прискочило је више наших људи испрека, из данашње Војводине. Међу њима и Доситеј, дочекан слављем на обали Саве. Своје побуњене сународнике поздравио је стиховима „Востани Сербије”, подарио им и своју уштеђевину, а са митрополитом Стратимировићем вођама устанка упутио писмо уз програмске мисли о уређењу и просвећивању побуњене Србије.
Замисао о Великој школи и њено остварење везани су за Ивана Југовића. Сомборац родом, изузетно учен и зналац више језика, оставио је професуру у карловачкој гимназији да би се крајем 1805. придружио својим бунтовним сународницима. Постао је писар, затим и секретар новооснованог Совјета. Да би ослобођеној земљи и просветно користио, договори се с председником Совјета Младеном Миловановићем да отворе „велику школу”.

У библиотеци пензионера Јована Томовића, дугогодишњег директора ПИК-а „Таково“, мноштво је старих књига и новина које је одувек куповао у антикварницама и доносио кући. Показује нам 28. број „Новина читалишта београдског“ од 2. јула 1848. године. Била је то година Вукове коначне победе у борби за српски језик и правопис, али „Новине“ су још штампане предвуковском ортографијом.
Томовић нам је, као врстан привредник, указао на извештај са насловне стране, о спољнотрговинском обрту Кнежевине „за годину рачунску 1846/7“.
– Видите, држава је предочила народу шта је све извезла и увезла, именом и бројем комада, и колико је за то узела или дала гроша ћесарских. Пре тачно 160 година ресорно попечитељство је сматрало да однос са светом за грађане не сме да буде тајна. И што посебно „пада у очи“ јесте то да је и таква, неписмена, Србија имала одличне информације о токовима робе, укључујући и транзит преко Кнежевине. Кажем „неписмена“, јер је, 20 година касније, кнез Михаило изјавио да „у целој Србији има толико школованих људи, са школама из Европе, да их на прстима моје руке могу избројати“ – коментарише текст Томовић.

Парастосом пред спомеником погинулим српских борцима из Првог светског рата на планини Гучево, изнад Бање Ковиљаче данас је обележена 94. годишњица Гучевске битке. Парастос су служили свештеници лозничке цркве, а годишњица битке из Првог светског рата се традиционално обележва на Преображење. Гучевска битка вођена је непосредно после Церске битке у којој је српска војска однела и прву савезничку победу у Првом светском рату. Током ратних операција 1914. године централни положај српских снага на планини Гучево означен је као кота смрти, а борбе, које су почеле 8. септембра, трајале су 55 дана. У част погинулим српским борцима на врху планине подигнута је Спомен костурница, у облику пирамиде, висока 16 метара. Споменик је 1929. године подигло Удружење резервних официра и ратника, као трајно сећање на Гучевску битку.
Бета

Средњовековни српски православни манастир Липље, смештен у подножју планине Борја, у општини Теслић, верни народ све чешће посећује да би на овом месту узнели своје молитве Господу, али и потражили савет од младих монаха.
Настојатеља манастира Липље јеромонаха Стефана посебно радује што у манастир, смешетен на питомој заравни поред ушћа потока Млијечнице у речицу Бистрицу, долази све више младих, првенствено деце.
"Народ долази манастиру и евидентно је да се враћа Цркви, али то још није оно што би чинило Цркву. Међутим, посете су интензивније, долази нам доста ђачких екскурзија на шта смо веома поносни", рекао је отац Стефан.
Према његовим речима, повећава се и број крштених и венчаних у манастиру, као и причесника. Отац Стефан изразио је задовољство и због све чешћих духовних разговора које верници желе да обаве са монасима.
До манастира, за који живо народно предање каже да је задужбина Светог Саве, стиже се магистралним путем Бањалука -Добој.

Негово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем је у засеоку Заједнице у Месној заједници Трнопоље код Приједора освештао темеље спомен капеле која ће бити подигнута у знак сећања на више од 400 жрава усташког злочина из августа 1941. године.
На темељима будућег спомен храма посвећеног Светој великомученици Марини или Огњеној Марији, служен је и помен.
"Сабрали смо се овде да се помолимо Богу и да он благослови, а да се ми потрудимо да се таква времена никада не врате ни овој ни будућим генерацијама, јер смо сви ми жељни мирног живота у којем би изграђивали оно што смо наследили од наших отаца и надограђено предавали својим синовима и својим унуцима", рекао је владика Јефрем.
У пригодној беседи, епископ бањалучки поручио је свима онима који носе одређене функције да имају осећај одговорности пред народом и Богом јер, како је рекао, само са осећајем одговорности могуће је сачувати идеале мира и оно што је најдрагоценије - људске животе.