И, као што често бива у вредновању уметника и њихових дела, скоро превратнички посао нису предузели „овлашћени” мериоци уметничких вредности већ лекар по струци, више сапутник него тумач уметности, др Војин Башичевић. Њему се пре десетак година учинило да је то „друго” време дошло, па је о свом трошку објавио до сада најпотпунију и најуспешнију монографију о овом Шумановићевом циклусу. Др Војин Башичевић рођени је брат познатог сликара и историчара уметности др Димитрија Башичевића, који живео и умро у Загребу. Обојица су синови Илије Башичевића Босиља, шидског наивног сликара светске славе. Истражујући велику уметничку и људску загонетку свог оца, др Војин Башичевић није могао да заобиђе ни контроверзну осуду Савиног циклуса, и није се зауставио све до пристанка Галерије „Сава Шумановић” да се сви актови „Шидијанки” изложе заједно, без присуства других Савиних слика. После великог успеха изложбе у Шиду 1997. године, „Шидијанке” су виђене у Новом Саду и Београду.
– Није било правично, а показало се да није било ни одрживо, да се о Савиним „Шидијанкама” доноси суд на основу две-три слике из овог великог циклуса. Заиста, сви су видели само две-три слике и на основу њих судили. Нико није видео све. Као да је суд унапред припремљен, па свако мора да се држи њега. Можда самосвојан и искрен, некакав ауторитет је пресудио а други су то оркестрирано понављали, са малим изменама, не успевајући да дођу до сопственог суда – каже Башичевић.
„Шидијанке” је радио зрели Шумановић, па је то веома важна чињеница у вредновању овог циклуса. Мало је вероватно да би уметник таквог рукописа и толиког искуства дозволио себи тако велику заблуду, за какву су га неки „оптуживали”.
Лекару по струци, др Војину Башичевићу нико није одрекао квалификованост за подвиг јер је поред своје основне професије, у сенци свог оца, генијалног наивног сликара Илије Башичевића Босиља, и у сенци свог брата, стекао самосвојне критеријуме гледања сликарског дела. Башичевић је убедио и Јерка Денегрија да учествује у овој необичној промоторској авантури, убедио је и тадашњег директора Галерије „Сава Шумановић” у Шиду Надежду Грозданић да из галеријског простора склони све друге слике и изложи само „Шидијанке”. Кад су ова нага женска тела, са пејзажима у позадини, прекрила зидове галерије, лако је могла да се види неправичност извођења закључака о овом циклусу на основу гледања две-три слике.
Можда је још увек отворено питање да ли је дошло време за друкчије вредновање „Шидијанки”. Међутим, сасвим је сигурно да је Сава Шумановић, стављајући један те исти женски лик у различите позе и у различите колористичко-светлосне ситуације, исликао својеврсну „Песму над песмама”. То је монументална поема о женском телу, без преседана по чедности, наивности и лиричности.
О том понављању једног те истог лика, Лазар Трифуновић у делу „Српско сликарство 1900–1950” каже да је Сава „са упорношћу али и са посусталом маштом тражио нове и необичне ставове. Зато је дошло до неминовног понављања и несрећних композиционих решења, у којима је понекад понестајало надахнућа, тако да се најслабији радови из последње деценије налазе у овој групи слика”.
Сава је овај циклус радио четири године, писао је Димитрије Башичевић, који је у време своје младости био савременик Саве Шумановића. Иако квалитетом није најснажнији, он је међу свим циклусима најважнији за разумевање Савине уметничке природе, склоне жељи за продирањем у суштину ствари и у тежњи за немогућим.
„Шидијанке”, завршене пре 70 година, пре свега су уметникова тежња ка немогућем. Уметничко дело, у суштини, мери се по томе колико се уметник примакао немогућем. Речју, пошто нам немогуће није суђено, уметнички подвиг, поготову овако велики, не може да се разуме само у једном времену. Део „суђења” ваља оставити за оне после нас, којима ће већа временска дистанца омогућити непристрасније тумачење.
Драгорад Драгичевић
На слици - Сава Шумановић: „Под мостом“ (из циклуса „Шидијанке“)