Био је представник Московске патријаршије при Светском савету цркава у Женеви и учесник великог броја верских скупова. Цењен је због широког образовања и отвореног приступа дијалогу Цркве и друштва. Између осталог, активно је учествовао у уједињавању Московске патријаршије с Православном црквом у иностранству и успостављању односа с Католичком црквом. Од 1989. предводи Одељење за спољне послове РПЦ што је, практично, функција шефа дипломатије. До смрти патријарха Алексеја Другог важио је за „другог човека” РПЦ.
Ма колико избор врховног поглавара био строго црквена ствар, чињеница је да у тренутним околностима овакав догађај има далеко шири, политички одјек. Француски лист „Монд” већ се запитао није ли Кирил настројен „исувише руски” и како ће се понашати у ситуацији када руско друштво „нагиње ка нетрпељивости и шовинизму”. Наиме, лист сматра да би досадашњи покушаји Кремља да за своју државну политику обезбеди потпору Цркве у „удаљавању од Запада и идеала либералне демократије!” могли додатно да се појачају.
Зазирање аутора „Монда” од будућих потеза новог патријарха свакако има корене и из његовог јасног противљења независности Косова и Метохије. Такав развој догађаја „изазвао би вишедеценијске негативне последице по Европу и створио потпуно нову ситуацију око непризнатих држава на постсовјетском простору”, говорио је пре четири године господин Кирил.
Пред новим руским патријархом стоји неколико непосредних задатака: да одлучније дефинише однос Цркве и државе, да се избори с присуством Румунске православне цркве у Молдавији, Константинопољског патријархата у Естонији, да онемогући деловање главног конкурента – Константинопоља – на простору бившег СССР-а... И, на крају, можда и најважније, да учврсти став према Католичкој цркви.
Иако познат као мајстор за компромисе, Кирил је уочи избора за патријарха био изричит: „По питањима вере, компромиса не може бити”.
Слободан Самарџија