Да одмах истакнем: до сусрета Чика Љубе, старијег од Јанка 36 година, и учитеља свилеувског Јанка дошло је у Ваљеву 1887. године. И о том сусрету пише сам Јанко у поменутом писму. Пре него што га саопштим, описаћу околности под којима је дошло до тог незаборавног виђења.
Учитељ свилеувски и приповедач - Познато је да је Јанко Веселиновић двапут био учитељ у селу Свилеуви, у шабачкој Тамнави; други пут у периоду 1886-1888. Из тог времена сачувано је једно Јанково писмо, датирано „10 децембра 1887. у Свилеуви”, које је он упутио уреднику књижевног часописа „Стражилово”, у Нови Сад, професору и књижевнику Јовану Грчићу (1855-1941). Угледни професор је, шаљући му свој књижевни часопис у Свилеуву, позвао Јанка да напише неку причу и за „Стражилово”, али се он није одмах одазвао. Узроке свог неписања објаснио је Јанко овако:
„ ... Али, пре свега ја морам да се извиним, ако се уопште и могу пред вама извинити. Сами сте велики трудбеник на српској књизи, па ћете појмити како по неки пут дођу и таки часови кад нисте у стању ни пером ударити. Таки часови дошли су и мени после свршетка мога рада који сам ,Отаџбини’ послао. Верујте ми да сам просто био неспособан и да једно писмо напишем. Понекад ми је и долазила воља да пишем, али тад сам био у послу који ме хлебом храни, у мојој четвороразредној школи у којој имам 75 ученика. Ја мислим да ћете појмити да је мени немогуће да један посао радим на уштрб овом раду, који ме храни. Ако ми то може послужити као извињење - добро; а ако не - онда задржите убеђење да сам лењштина; ја се друкчије не могу извинити...”
Пошто се извинио уреднику „Стражилова”, он је покушао да поврати поверење да ће се сарадња остварити. Учинио је то овако: „За сад вам шаљем један мали рад. Прочитајте га, па ако буде добар - ви штампајте, а ако не, ви будите добри те ми га вратите... Сад сам се прилично одморио, а што је најглавније: подмирио сам „Отаџбину” за неколико месеци, те ћу тако моћи шиљати мој рад и другим нашим књижевним листовима, а понајпре „Стражилову.”
Како се уредник и раније жалио да није у могућности да даје веће хонораре, Јанко му је отписао: „Односно хонорара могу вам казати ово: Мени „Отаџбина” плаћа од штампаног табака 50 дин. То ми је довољно са ово моје плате, па нисам рад да теретим српску књигу. Ја ћу на „Стражилову” радити бесплатно све дотле док „Стражилово” не стече могућности да плаћа своје сураднике - па да би то било до века. Дотле плаћајте потребнијим... Мислио сам да српска књига бар тамо добро пролази, али ме је само срце заболело кад сам прочитао писмо уредника „Немање” који ми каже: да као уредник нема више плате од 2 дуката месечно!... Верујем да „Стражилово” боље пролази од „Немање”, али верујем и то, да и оно једва веже крај с крајем. Мени као хонорар можете послати „Стражилово” за прве две године, а за ову од бр. 39-ог, па на даље; сем тога, пошљите ми и бр. 33, јер га нисам добио. „Стражилово” за прошле године не морате слати док не добијете други мој рад...”
Јанко се одужио уреднику „Стражилова” тако што му је са овим писмом послао једну врло занимљиву приповетку са насловом „Љубан” и она је објављена у броју два тог часописа за 1888. годину. Та приповетка спада у најбоље које је Јанко написао. Тема је црпена из сеоског живота у Свилеуви, а главни јунак је несрећни, сиромашни и напуштени умоболни сеоски момак Љубан, који се смрзао у снегу у једној граничној јарузи између Баталага и Свилеуве, „глава му у ваљевској, а ноге у шабачкој” нахији. Јанко је описао истинит догађај. По сећању угледног Свилеушанина Драге Миловановића у селу се причало да се Љубан правим именом звао Љубомир Вићентић из фамилије Вићентића у Гуњачкој мали, у Свилеуви. Протокол умрлих то потврђује податком да је човек са тим именом преминуо 1886. године.
Посета Чика Љуби Ненадовићу - Други део овог опширног писма уреднику „Стражилова” Јовану Грчићу нешто је занимљивији. У њему се Јанко интересује за познатог сремског приповедача Павла Марковића-Адамова (1855-1907). „Поздравите Пају Марковића”, пише он. „Врло ми је жао што немам његове књиге „На селу и прелу”. Наручивао сам књижарима шабачким да је добаве, па неће. Поздравите га нека ми пошље своју адресу и слику, а и ја ћу њему моју.”
Затим Јанко помиње своју значајну посету Ваљеву ујесен 1887. године и свој сусрет са популарним чика Љубом Ненадовићем у Ваљеву. Тај део писма везује за Адамова, а гласи овако:
„... Можете му (дакле Паји Адамову) казати и нешто што ће му мило бити да чује: Јесенас сам био у Ваљеву са нашим ветераном Љубом Ненадовићем. Измеђ’ осталог повели смо разговор и о нашој књижевности. Чика Љуба рече ми ово: „И ако смо скорашњи, и ако нема много како смо почели самостално живети - опет се види веома велики напредак код нас. Узмимо приповетку. Српска приповетка има будућности. Срби с оне стране Саве и Дунава имају приповедача: Пају Адамова, а Срби с ове стране имају Веселиновића... Мене мрзи да ласкам, а нарочито младим људима, јер постају сујетни, али ја само дајем што је чије. Вама је 25 година и Адамов ако је мало старији од вас. Шта ћете ви урадити док дођете у моје године... Само труда!”
Наводећи чика Љубине речи Јанко је уз поздраве уредништву „Стражилова”, кратко додао: „Мени је мило што то могу казати Адамову. Поздравите га дакле.”
Занимљиво је данас, после толико година, подсетити се једне непознате чика Љубине оцене о квалитету наше тадашње приповедне прозе и вредности наших приповедача - Паје Марковића-Адамова и Јанка Веселиновића. Значајно је, да се чика Љуба није варао. После њега, то је потврдио и најпознатији српски књижевни историчар, др Јован Скерлић, који их је обојицу, заједно са чика Љубом, унео у своју непролазну историју нове српске књижевности. А тај се суд поштује и данас...
Ђорђе Перић