Слике ових дана иду на проверу бактериолошке исправности, а после дијагнозе која се очекује за 10 дана, биће одређен третман "лечења", ако то буде потребно. Одмах затим уследиће процес рестарурације.
Када је комисија прошлог пролећа ушла у кућу у Иличићевој 1 на Дедињу, од 57 слика које су према каталогу из 1974. године чиниле легат који је остављен граду, пронађено је 28, као и више од 100 цртежа, али и ретке књиге, вредни комади намештаја, као и предмети од порцелана и керамике, италијанска и француска мајолика из 19. и с почетка 20. века.
Посао "враћања у живот" куће-атељеа сликара Петра Лубарде тече по плану и како је раније Тањугу изјавио члан градског већа Даријан Михајловић, легат великог уметника "заблистаће пуним сјајем и бити отворен за јавност 2010. године".
Судбина легата је, могло би се рећи доживела, судбину самог уметника чија је сликарска величина без изузетка била препозната широм света, а тако олако заборављена у нашој културној јавности и друштву уопште.
Лубарда је, као ниједан наш уметник, овенчан свим светским престижним наградама - од Париза, Беча, преко Њујорка, Сао Паола, до Калкуте. Још од 1979. године, када је у Осијеку приређена ретроспективна изложба слика Лубарде, члана Српске академије наука и уметности, нико се није подухватио да понуди свеобухватни увид у његов спекатакулрни ликовни опус.
Требало је да се 2007. наврши век од његовог рођења да би тим поводом београдска публика на неколико изложби имала прилику да види тек један део Лубардиног стваралаштва.
Рођен 1907. године у Ријеци Црнојевића у Црној Гори, предодређен да обави историјски преокрет у нашој ликовној уметности, Лубарда се 1925. обрео у Уметничкој школи у Београду, где су му, између осталих, предавали Бета Вукановић и Љуба Ивановић.
Незадовољан оним што је ту сазнавао о уметности, после годину дана одлази у Париз где се уписује у Школу лепих уметности. На Салону у Паризу излаже већ 1927. године, а две године касније приређује прву самосталну изложбу у Риму. У Београд се вратио 1932. и већ наредне године организовао самосталну изложбу. Повратак у Париз означава период уметниковог сазревања као аутентичне, самосвојне појаве у ликовној уметности, без зависности од "изама" и то му доноси "Гран при" 1937, на Међународној изложби у Паризу.
Ратне године проводи у заробљеништву и по повратку у завичај оснива Уметничку школу на Цетињу, али се 1950. сели у Београд где остаје до смрти. Када је у Паризу 1952. представио своју нову фазу, Жан Касу је написао да је "заиста оригинална, животна уметност чији су корени у народној епској традицији, а такве боје могле да потекну само са Балкана".
Ту исконску везу са тлом, прошлошћу и духом народа приметили су и други страни критичари који су изузетним похвалама пропратили Лубардине изложбе у Риму, Токију, Бечу и другим светским метрополама.
Семе његове потпуне трансформације исклијало је на величанственој, монументалној слици "Бој на Вучијем долу", а тријумфовало на изложби 1952. приређеној у Београду, означеној као превратничка, којој, како су критичари оценили, по смелости и последицама, нема равне у нашем сликарству 20. века.
Танјуг