Јуче и данас

Годишњицу страдања Срба у логору Јиндриховице у Чешкој у Првом светском рату, обележили су полагањем венаца у маузолеју представници Владе, војске, полиције, удружења добровољаца и потомака.

Кроз Јидриховице, највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске за време Првог светског рата, прошло је 40.000 логораша, а највише је било Срба. Њих 7.100 сахрањено је у спомен-костурници.

“Аустроугарска војска никада није стрељала логораше, него их је једноставно изнуривала тешким физичким радом, а највећи број људи је страдао од заразних болести, превасходно трбушног тифуса који је у то време, да кажем, владао“, навео је амбасадор Србије у Чешкој Берислав Векић.

Чувар Дејан, пореклом из Зајечара, већ 30 година брине о спомен-костурници. 

“Ја се залажем за то да се те кости ставе у мермерне плоче или неку имитацију камена и да се испишу имена тих људи јер овако је мало и срамно да на тим сандуцима буду бројеви. Сваки човек има име и презиме и мислим да заслужује тако“, рекао је Дејан Ранђеловић.

Док се чека обнова, сећање на страдале чувају и бројни посетиоци из отаџбине.

Пред ви­ше хи­ља­да љу­ди на Све­то­сав­ском пла­тоу на бе­о­град­ском Вра­ча­ру, на да­на­шњи дан пре че­тврт ве­ка та­да­шњи па­три­јар­си срп­ске и ру­ске пра­во­слав­не цр­кве одр­жа­ли су ли­тур­ги­ју под ве­дрим не­бом. Сви за­јед­но мо­ле­ћи се за мир. Бом­бе НА­ТО-а за­си­па­ле су те­ри­то­ри­ју Са­ве­зне Ре­пу­бли­ке Ју­го­сла­ви­је већ ско­ро ме­сец да­на, љу­ди су ги­ну­ли, зе­мља је ра­за­ра­на, и у тим усло­ви­ма ни­је би­ло мно­го по­се­та из ино­стран­ства. Тог 20. апри­ла ују­тро у Бе­о­град је сле­тео ави­он са па­три­јар­хом мо­сков­ским и це­ле Ру­си­је Алек­се­јем Дру­гим (та­да су га на­ши ме­ди­ји на­зи­ва­ли - Алек­си­је) и још не­ко­ли­ко ви­со­ких цр­кве­них ве­ли­ко­до­стој­ни­ка, ме­ђу ко­ји­ма је био и ми­тро­по­лит смо­лен­ски и ка­ли­њин­град­ски Ки­рил, са­да­шњи по­гла­вар Ру­ске пра­во­слав­не цр­кве.

По за­вр­шет­ку бо­жан­стве­не ли­тур­ги­је Све­тог Јо­ва­на Зла­то­у­стог ис­пред Хра­ма Све­тог Са­ве, па­три­јарх Па­вле је за­хва­лио го­сту: 

„Зна­мо и осе­ћа­мо да сте до­шли да се за­јед­но с на­ма по­мо­ли­те Бо­гу и свим све­ти­ма да Го­спод ми­ра упу­ти мир сви­ма у зе­мљи на­шој ко­ји не­ви­но стра­да­ју у овој не­сре­ћи ко­ја нас не­пра­вед­но сна­ђе од на­па­да и бом­бар­до­ва­ња НА­ТО-а”, пре­не­ла је „По­ли­ти­ка” ре­чи срп­ског па­три­јар­ха, ко­ји је још ре­као да ће ова за­јед­нич­ка мо­ли­тва и бла­го­слов све­ти­те­ља ру­ске зе­мље „за наш на­род би­ти укре­пље­ње у на­сто­ја­њу да бу­де­мо на­род бож­ји до­сто­јан име­на хри­шћан­ског и ве­ре пра­во­слав­не, ко­јој и ви и ми при­па­да­мо”.

Па­три­јарх Алек­сеј је у па­стир­ској бе­се­ди по­ру­чио, из­ме­ђу оста­лог: „Ми смо све­до­ци ва­пи­ју­ћег бе­за­ко­ња: не­ко­ли­ко сил­них и бо­га­тих зе­ма­ља све­та, ко­је др­ско се­бе сма­тра­ју свет­ским ме­ри­лом до­бра и зла, га­зе во­љу на­ро­да ко­ји же­ли да жи­ви на дру­га­чи­ји на­чин. Бом­бе и ра­ке­те не за­си­па­ју ову зе­мљу за­то што оне не­ко­га бра­не. 

Србија се пре 157 година коначно ослободила турског ропства, што је званично учињено 1867. предајом шест градова Србима на управљање: Београда, Ужица, Љубовије, Шапца, Смедерева и Кладова. Тада су на Калемегдану, после вишегодишње дипломатске борбе и добијеног фермана, кнезу Михаилу Обреновићу предати кључеви Београда и осталих вароши.

Тим поводом јуче је у Ужицу одржана централна манифестација обележавања ове значајне годишњице у присуству делегација поменутих градова. Њихови представници, као и чланови делегације Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. положили су венце и цвеће на спомен-плоче ратницима постављене крај улазних врата ужичке Цркве Светог Ђорђа.

Овом приликом Иван Стратимировић, председник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920, рекао је: 

- Хвала вама у граду Ужицу што сте ову част прихватили и овако савршено спровели. Цвеће смо положили на месту где су имена великана наше историје страдалих у ослободилачким и одбрамбеним ратовима. Подсећам да је Савез потомака ратника Србије основан наредбом краља Петра још 1908, као једна полувојна организација, јер се тада после аустроугарске анексије БиХ и агресивних намера против Србије и српског народа знало шта ће да уследи.

По речима градоначелнице Ужица Јелене Раковић Радивојевић, у овом граду се са поносом обележавају значајни датуми наше историје, са жељом да се никад не забораве и оставе у наслеђе генерацијама које долазе. 

„Док је света и века остаће у незаборавној успомени српског народа овај крвави београдски Васкрс, овај страшни злочин бомбардовања једног отвореног града под срамним изговором уништавања ’војних објеката’. Овакво терористичко бомбардовање Београда не може се оправдати никаквим војностратегијским разлозима, јер и да је цео Београд до последњег дома био срушен, поравњен са земљом, да је изгинуло све његово становништво, до последњег одојчета у колевци, опет свршетак рата не би био ни за тренут убрзан нити би његов исход за длаку био измењен”, стајало је у предговору књиге „Београдски крвави Васкрс”, која се појавила јула 1944. и у којој је било објављено 60 фотографија о савезничком бомбардовању Београда, које су приказане и на посебној изложби.

Да подсетимо, првог и другог дана православног Васкрса, у недељу и понедељак 16. и 17. априла 1944, два дана заредом, савезници, конкретно Американци, у склопу шире акције бомбардовања циљева на Балкану, разорно су бомбардовали Београд. За њих то је била још једна мисија која је објашњена преко радија да су „бомбардовани војни објекти у Београду”.

У недељу, 16. апри­ла 1944, по­ле­те­ла су у седам часова и 20 минута из база у јужној Италији 432 те­шка бом­бар­де­ра (Б-17 и Б-24) да на­пад­ну фа­бри­ке ави­о­на и же­ле­знич­ке чво­ро­ве у Бра­шо­ву, Турн-Се­ве­ри­ну, фа­бри­ке ави­о­на у Бе­о­гра­ду, аеро­дром у Зе­му­ну и же­ле­знич­ки чвор у Ни­шу. Бом­бар­де­ре је пра­ти­ло 140 ло­ва­ца. У извештајима стоји да је циљ у Београду био београдски аеродром Земун.

Примарни циљ ове мисије био је аеродром Брашов у Румунији. Лоше време које је било претходног дана у мисији у Букурешту померило се на запад и подигло се на преко 20.000 стопа. Само из једне групе деветнаест од тридесет четири авиона који су полетели изгубили су формацију у облацима над Југославијом и вратили се у базу у 11 часова. 

По­во­дом 25 го­ди­на од нај­ду­же и нај­кр­ва­ви­је бит­ке то­ком НА­ТО агре­си­је на на­шу зе­мљу, по­ло­же­ни су вен­ци и цве­ће на Спо­ме­ник бра­ни­о­ци­ма отаџ­би­не 1998-1999. го­ди­не у Па­ру­нов­цу, у бив­шој ка­сар­ни „Ра­си­на”. По­мен по­ги­ну­лим при­пад­ни­ци­ма вој­ске, ју­на­ци­ма са Ко­ша­ра и дру­гих бо­ји­шта на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји то­ком НА­ТО агре­си­је 1999. го­ди­не слу­жи­ло је све­штен­ство кру­ше­вач­ке епар­хи­је.

Вен­це су по­ло­жи­ли ми­ни­стар за рад, за­по­шља­ва­ње, бо­рач­ка и со­ци­јал­на пи­та­ња Ни­ко­ла Се­ла­ко­вић, пред­став­ни­ци ми­ни­стар­ства од­бра­не и уну­тра­шњих по­сло­ва, де­ле­га­ци­ја хе­рој­ске 125. мо­то­ри­зо­ва­не бри­га­де са рат­ним ко­ман­дан­том ге­не­ра­лом у пен­зи­ји Дра­га­ном Жи­ва­но­ви­ћем на че­лу, по­ро­ди­це по­ги­ну­лих при­пад­ни­ка, пред­став­ни­ци гра­да и број­них удру­же­ња и ор­га­ни­за­ци­ја.

- Ва­жно је да се се­ћа­мо! На­род­ски ре­че­но то је би­ла ша­чи­ца, али то је би­ла ве­ли­ка си­ла у њи­ма, мо­рал­на, јер су зна­ли да бра­не сво­ју отаџ­би­ну. Ста­ли су на бра­ник отаџ­би­не и спре­чи­ли коп­не­ну ин­ва­зи­ју ко­ју је по­ку­шао НА­ТО са сна­га­ма те­ро­ри­стич­ке вој­ске Ко­со­ва - ре­као је за „По­ли­ти­ку” Љу­бин­ко Ђур­ко­вић, пен­зи­о­ни­са­ни пу­ков­ник Вој­ске Ср­би­је, ко­ман­дант дру­гог ба­та­љо­на 125. мо­то­ри­зо­ва­не бри­га­де При­штин­ског кор­пу­са, то­ком бит­ке на Ко­ша­ра­ма.

- Тог 9. апри­ла би­ло је и опа­сно и тра­гич­но и жа­ло­сно. То је би­ла ави­ја­ци­ја, пла­ће­нич­ка вој­ска са свих стра­на, ми смо има­ли де­вет­на­ест, два­де­сет го­ди­на, сви. Са ове тач­ке гле­ди­шта и го­ди­на ко­је имам, пи­там се ка­ко смо ми то из­др­жа­ли. Не ди­вим се се­би, не­го сви­ма на­ма – ре­као је Са­ша Ва­сић, уче­сник бит­ке на Ко­ша­ра­ма.

Иако универзално у својој поруци, богато стваралаштво овог писца обележено је његовим завичајем, Шумадијом и Србијом

На данашњи дан, 29. марта 2019. године, у 83. години преминуо је књижевник, песник, прозни и драмски писац Добрица Ерић. Великан наше писане речи рођен је 1936. године у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи, надомак Горњег Милановца. Завршио је четири разреда Основне школе у Враћевшници, а после тога се опробао у различитим занатима, умећима и уметностима од којих му је највише успеха донело писање, подсећа кућа Mascom.

Иако универзално у својој поруци, богато Ерићево стваралаштво обележено је његовим завичајем, Шумадијом и Србијом. Његово јединствено и аутентично звонко перо бележило је дисање природе, топлину шуме, мирисе дола... Био је хроничар скромне, разигране и осећањима испуњене среће породичног и сеоског живота. Стихом је наздрављао свом крају и свом роду.

Писао је за децу и одрасле. Његова дела намењена најмлађима незаобилазна су у школској лектири, издањима готово свих наших издавача, као и у бројним изборима и антологијама. Међу делима која је писао за одрасле јавности су позната она посвећена отаџбини, док цео један корпус његовог лирског и еротског стваралаштва и даље чека да буде уистину откривен, проучен и вреднован.

Прву збирку песама објавио је 1959. године, а после тога је уследило више од стотину књига. Написао је и текст за антологијску нумеру „Девојка из града” која се сматра драгуљем народне музике. 

На данашњи дан пре 33 године извршен је упад хрватских специјалаца на подручје Националног парка "Плитвице", познат као "крвави Ускрс", када је убијен српски територијалац Рајко Вукадиновић из Коренице, а 17 Срба заробљено и мучено до размене, саопштено је из Документационо-информационог центра "Веритас".

Из "Веритаса" подсећају да је у фебруару 1991. године Хрватска донела одлуке о неважењу савезних закона на њеној територији и раздруживању од СФРЈ, а после тога и Српска аутономна област /САО/ Крајина доноси Резолуцију о раздруживању од Хрватске.

Средином марта исте године, ЈНА тражи од Председништва СФРЈ да се у држави уведе ванредно стање, што, услед противљења представника Хрватске, БиХ и Македоније, не пролази.

У контексту таквог стања, крајишки Срби су 25. марта организовали митинг истине на Плитвицама са захтевом да Национални парк "Плитвичка језера" остане у саставу САО Крајине.

Два дана касније, на улазима у национални парк на јарболима су постављене српске и југословенске заставе, а следећи дан "мартићевци" из Книна заузимају управне зграде Националног парка.

У раним јутарњим часовима 31. марта из Загреба је према Плитвицама у неколико аутобуса, комбија, приватних возила и једном транспортеру кренула колона од око 400 хрватских специјалаца "ради увођења уставноправног поретка на подручју Националног парка".

(Брод на Сави, 28. март 1824 - Беч, 1. јул 1853)

Бранко Радичевић је, уз Јована Јовановића Змаја и лазу Костића, био најзначајнији песник српског романтизма. Писао је љубавне и родољубиве песме, а пред сам крај живота и елегије.

Рођен је као Алексије Радичевић, али је касније, када се нашао у Бечу, превео ово име са грчког и посрбио се, дајући себи име Бранко.

Прве стихове Бранко је написао још у Карловачкој гимназији, а одушевљен Вуковим реформама почео је интензивније да се бави књижевним радом. Прву књигу песама објавио је у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Написао је педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику.

Због револуције, напустио је Беч и живео по разним местима у Срему. Почео је да оболева од туберкулозе од које је и умро 1853. године у 29 години живота.

Књижевни рад

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. То су песме које певају о радости и лепотама младости. Ипак већи део Бранкових песама заузимају елегије као што су Ђачки растанак и Кад младијах умрети. Показао је да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића на писање епских песама, од којих су две објаљене 1851. године у оквиру друге његове збирке.

Навршава се 20 година од погрома на Косову и Метохији - насиља Албанаца над Србима. Убијали су их на кућном прагу, на стотине Срба је повређено. Протерано је 4.000 Срба, уништено више од 800 српских кућа и запаљено и уништено 35 цркава и манастира. Централно обележавање две деценије од мартовског погрома у Грачаници. У Београду председник Србије са децом са Космета. Комеморативна академија вечерас у 18.00 у Народном позоришту у Београду. 

Свега неколико година после НАТО бомбардовања и погрома 1999. године, уследио је нови погром Срба на КиМ. Повод за дводневно насиље Албанаца било је утапање тројице албанских дечака у Ибру, за шта су албански медији, преносећи запаљиве изјаве тамошњих политичара, окривили Србе.

Према албанској верзији догађаја, дечаци су се 16. марта утопили у реци, бежећи од људи из српског села Зупче који су на њих пустили псе. То је тврдио челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани, истичући да је реч о "нападу српских бандита".

Бес Албанаца није било у стању да заузда ни 19.000 припадника Кфора.

Од раног јутра 17. марта кренули су напади на Србе широм Kосова и Метохије: у Kосовској Митровици, Липљану, Обилићу, Зубином Потоку, Лапљем селу, Чаглавици... Осим бројних српских домова, рушене су и паљене српске цркве и манастири.

Истог дана у вечерњим сатима из Унмика су демантовали оптужбе да су албански дечаци страдали бежећи од Срба. Kако је речено, насиље на Kосову било је унапред планирано, а командант Јужног крила НАТО-а окарактерисао га је као етничко чишћење.

Михајло Идворски Пупин, (Идвор, код Ковачице, 9. октобар 1854 - Њујорк, 12. март 1935) српски научник који је унапредио телекомуникације, један од оснивача НАСА, професор на Универзитету Колумбија, почасни конзул у САД, добитник Пулицерове награде, члан бројних америчких и европских научних установа, умро је на данашњи дан пре 89 година у САД, где је и сахрањен. Помен Михаилу Пупину, који је умро у Њујорку 1935. године одржан је на задушнице на Вудлон гробљу у Бронксу, где је сахрањен са супругом, а на којем је, како је недавно, после шест деценија откривено, сахрањена и његова ћерка Варвара.

Захваљујићи његовом пријатељству са 28. председником САД Томасом Вудром Вилсоном 28. јула 1918. године на Белој кући вијорила се српска застава чиме је Србији одата почаст за српски допринос и жртве у Првом светском рату. У том контексту битан је и Пупинов допринос територијалним добицима за Краљевину СХС. Свој пут од Идвора до Сједињених Америчких Држава и Колумбија универзитета описао је у делу „Од пашњака до научењака”, за које је 1920. награђен највишим америчким књижевним признањем Пулицеровом наградом. На путу Пупинових успеха велику улогу имала је његова мајка Олимпијада која је говорила да је „знање златна лествица којом се иде до небеса”. НАСА - Национална агенција за аеронаутику и свемирска истраживања негује сећање на једног од својих оснивача Михајла Пупина, а о значају тог великог српског и светског научника за развој аеронаутике и свемирских истраживања говоре и документа на сајту америчке агенције.