У том моменту у плитвичким хотелима било је око 400 туриста, међу којима и група хрватских специјалаца, који су се дан раније са намером да препадом изнутра, у координацији са онима извана, савладају крајинске територијалце и "мартићевце", са оружјем у коферима, помешали са туристима.

Срби су очекивали напад хрватских специјалаца па су их на прилазима Плитвицама од Слуња сачекали у заседи и са барикадама од порушених стабала. Пушкарање је започело ујутро између 6.00 и 7.00 часова.

Бројчано надмоћнији хрватски специјалци, уз помоћ оних камуфлираних у госте, успели су да заузму хотеле и до поднева успоставе контролу над националним парком, а даљу ескалацију сукоба спречила је ЈНА која се између супротстављених страна поставила као тампон зона.

На хрватској страни погинуо је полицајац Јосип Јовић /22/ из Аржана код Макарске, док их је двадесетак рањено.

На српској страни погинуо је територијалац Рајко Вукадиновић /32/ из Коренице, а 17 заробљених је крвнички пребијано све до размјене 13. августа исте године.

Хрватска је погинулог Јовића прогласила за прву жртву "домовинског рата" и сваке године на високом нивоу обележава годишњицу његове погибије, иако је тадашњи министар унутрашњих послова Јосип Бољковац више пута јавно говорио и у својој књизи "Истина мора изаћи ван" записао да је обдукција показала да је погођен метком из "такозване пумпарице, јуришне америчке аутоматске пушке увезене из Сингапура, каквих је имала хрватска полиција".

После ове акције, хрватска полиција је на Плитвицама формирала полицијску станицу која се одржала до краја августа те године када је расформирана због немогућности функционисања услед контроле ЈНА, после чега контролу над Националним парком преузимају крајинске власти и задржале су је све до августа 1995. године.

Плитвички догађај се, према многим изворима, узима као почетак рата у Хрватској деведесетих година прошлог века.

Тог дана православни јерници су славили Цвети, а католици Ускрс, због чега су медији овај догађај и назвали “крвави Ускрс“.

РТРС