Јуче и данас

На данашњи дан 1856. године, рођен је војвода Степа Степановић. Ако је неко у себи окупио врлине српског народа, онда је то Степа Степановић, вољени официр који је делио судбину српских војника, јунак Церске битке, војвода који је пробио Солунски фронт, министар војни, командант који никада није повукао наређење, али и скроман човек из народа који се водио паролом "Све за државу". Екипа РТС-а је посетила његову родну кућу.

На свега десетак километара од центра Београда налази се родна кућа човека кога су Турци звали Једренски громовник, Французи - Челични човек, а Срби - Церски јунак, кућа великог Степе Степановића.

Степановићи су име добили по чича Степану који се, почетком 18. века доселио у Кумодраж и који се, раме уз раме, борио уз Карађорђа током Првог срспког устанка.

Његово име поносно је понео унук рођен 1856. године. Трогодишњу основну школу Степа Степанповић је завршио у свом селу а гимназију у Београду.

Хтео је да буде свештеник

"Оно што знамо јесте да је Степа био веома побожан, привржен вери и Богу и да је хтео да буде свештеник, међутим, то се није свидело његовом оцу, како кажу неке белешке, па га је изгледа отац наговорио да оде у војну школу. Степа је касније изговорио да је био захвалан родитељима што су га послали на школовање и упутили га на војни занат“, каже др Ненад Лајбеншпергер, историчар.

После више година планирања и одлагања коначно је почело уређивање спомен-комплекса на брду Чегар изнад Ниша, на месту легендарног боја. Почели су радови на санацији и реконструкцији споменика Стевану Синђелићу на месту битке из пролећа 1809. године, а касније ће бити уређени и остали садржаји, који су сада у лошем стању. Радови на реновирању треба да се заврше до 20. априла, а за обнову издвојено је око 3,5 милиона динара.

Значајна средства биће уложена у обнову споменика Карађорђевом војсковођи, легендарном ресавском војводи Стевану Синђелићу. Споменик је у веома лошем стању, са испуцалим површинама и дотрајалим плочама. У комплексу је оштећен и један од топова из Церске битке, а намера је да се и он среди, као и да се цео садржај историјског комплекса заштити од даљег пропадања.

Спомен комплекс на Чегру је једна од најпосећенијих туристичких дестинација у Србији, а споменик и остали садржаји подигнути су у знак сећања на легендарни Бој на Чегру, када је војвода Стеван Синђелић, опкољен са око 16.000 Османлија, а без обећане помоћи осталих српских војвода у борбама за ослобођење Ниша, 30. маја 1809. године, из кубуре испалио хитац у барутану и изазвао велику експлозију у којој су страдали и животе изгубили сви Турци, али и сви устаници - њих око 3.000.

У знак освете и опомене српском слободољубивом народу, команда турске војске у Нишу је од лобања српских устаника које је предводио војвода Синђелић саградила Ћеле-кулу. Ово је јединствен споменик у свету, који се налази на ободу нишке Војне болнице, коју годишње посети на десетине хиљада туриста...

28 година од егзодуса Срба из Сарајева 

Месец фебруар и почетак марта, скорашња историја памти по библијском егзодусу живих и мртвих Срба који су градили Сарајево. У рату животима брањене и одбрањене општине тада Српског Сарајева - Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица и Стари Град, за столом у Дејтону, нечасно и злонамерно, припојене су Федерацији.

Више од 120.000 Срба из Сарајева и српски прогнаници из централне Босне, који су са њима проживели ратну голготу, у фебруарском и мартовском невремену кренуло је у неизвесност из отетог града.

Између својих домова, под тада непријатељском влашћу и Републике Српске, изабрали су слободну Српску и слободу у њој.

Погледајте прилог OВДE

РТРС

Низом културних манифестација у Прокупљу и Куршумлији обележено је 107 година од Топличког устанка, народне буне против бугарске и аустроугарске окупације за време Првог светског рата. Државна церемонија у Прокупљу одржана је код споменика Топличанима палим у ратовима 1912-1918 и жртвама у народном устанку 1917. године. У Куршумлији је обележавање одржано у селу Мачковац, где је 26. фебруара 1917. године започела битка која је прерасла у устанак, а два дана касније Куршумлија је ослобођена.

Топлички устанак 1917. године био је једини устанак у некој држави окупираној од централних сила током Великог рата, трајао је непуних месец дана, до 25. марта 1917. године, а непосредан повод била је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице, Јабланице и Пусте Реке.

Током трајања устанка у Топлици убијено је 20.000 људи и потпуно уништено 55 села.

У обележавању значајног датума за све Топличане укључено је свештенство Цркве Свети Прокопије у Прокупљу, представници градске власти, Војске Србије, полиције, културне институције, хор Цркве Свети Прокопије, чланови Књижевне омладине Прокупља.

Топлички устанак, једини ослободилачки покушај у то време у Европи, почео је 26. фебруара 1917. године у Мачковцу код Куршумлије, када је нападнута албанска патрола, а истог дана је ослобођена Куршумлија.

Српска православна црква данас прославља Светог Симеона Мироточивог. Рођен као Стефан Немања, био је српски велики жупан од 1166. до 1196, који се изборио за политичку самосталност у односу на Византију, уједињење српских земаља у јединствену државу и утврђивање православља. Родоначелник је српске владарске династије Немањића, која се одржала на власти све до 1371. године.

О његовом животу најзначајније записе оставили су Свети Сава, Свети Стефан Првовенчани и Доментијан.

Преломни период у историји и култури Срба

Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Завршило се када се повукао са власти и замонашио на великом државном сабору 25. марта 1196. године, па за свог наследника одредио средњег сина Стефана Првовенчаног. Најстаријем сину Вукану оставио је на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, али да је подређен Првовенчаном.

Немања се после сабора замонашио са супругом Аном у Цркви Светих Петра и Павла у Расу. Том приликом узели су монашка имена Симеон и Анастасија.

Одлука да се замонаши

На Сајту СПЦ стоје речи Светог Симеона приликом одлуке да се замонаши:

- Чеда моја драга, коју одгајих! Свима је вама познато како Бог промислом Својим постави мене да владам над вама; познато вам је и то, како упропашћену нађох у почетку земљу нашу, но помоћу Бога и Пресвете Владичице наше Богородице ја се, према моћима својим, не лених, нити себи дадох мира, док све не поправих. И Божјом помоћу увећах земљу вашу и у дужину и у ширину, што је свима познато. 

Документарни филм Гаравице" о једном од највећих стратишта српског народа током Другог светског рата, имао је вечерас београдску премијеру у МТС дворани, уз благослов патријарха Порфирија.

Документарац аутора Драгана Радовића је приказан у препуној Сали 6 МТС дворане, у присуству патријарха Порфирија и бројног свештенства Српске православне цркве.

Филм је заснован на више од три хиљаде докумената, судских пресуда, саслушања, записника и извештаја, као и исказима 27 преживелих сведока, од којих 15 говори у филму.

Приказивању су од сведока присуствовали Мићо Ковачевић, Мићо Копанић и Жарко Глувајић, а филм објашњава и последице које су уследиле после ликвидација на Гаравицама и другим масовним стратиштима у Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Босанској Крупи и Босанском Петровцу.

У обраћању посетиоцима пред почетак приказивања, патријарх Порфирије је истакао да је сваки људски живот светиња, али да се и данас свакодневно сусрећемо са умногострученим Каиновим грехом убиства, пред којима остајемо неми.

Патријарх је оценио да се захваљујући филму "Гаравице" после осам деценија сусрећемо са још једном утамниченом истином о страдању српског народа у Другом светском рату, и злочином "пред чијим размерама остајемо без даха".

Творац Сретењског устава Димитрије Давидовић, последње три године живота је провео у Смедереву, где је и сахрањен. На месту где почива, представници Удружења новинара Србије и новинари локалних медија, положили су венце у знак сећања на уставотворца и оца српског новинарства.

На надгробној плочи, која је урађена од студеничког мермера, по жељи самог Димтрија, стоји једва видљив епитаф, који је он сам одредио - „Димитрије Давидовић, сав Србин“. Овај Србин, остаје упамћен, као један од најписменијих људи свог времена, човек који је много задужио, како се тада говорило, Отечество. Дела и идеје овог великана, од заборава чувају и Смедеревци.

„Он је био првобитно сахрањен овде, недалеко од ове локације где је касније пренет. Дакле 1888. године када је била педесетогодишњица његове смрти и скоро 100 година од његовог рођења, на иницијативу Уједињене омладине Смедеревске и неких професора смедеревске Гимназије тадашње, је покренута иницијатива да се нађе боље место. И његово тело је есхумирано и пренето овде, поред цркве Успења Пресвете Богородице, средњевековне цркве. Ево до дана данашњег, то место и та пажња према њему се у Смедереву негује“, наводи Дејан Радовановић, директор Регионалног завода за заштиту споменика Смедерево.

Ове године, обележава се 211. година од оснивања првих дневних новина у земљи, Новина сербских, а сећање на оца српског новинарства, Удружење новинара Србије, чува и кроз годишњу новинарску награду, која се додељује за уређивачки подухват. Сваког 15.фебруара, новинари се окупљају на Димитријевом гробном месту и подсећају на значај неговог дела.

Древни су незнабошци историју схватали као „Стару Змију“, божанство Уробор, представљено у виду змије које једе свој реп. Ово је симболизовало циклични, судбински, неумитни карактер временског постојања и историје као такве. По том схватању чојвек се од датости времена, од историјске судбине која му је намијењена није могао ослободити нити је могао да је промијени. Вријеме понавља само себе, врти се у циклусима који се међусобно потхрањују и као некакав уклети жрвањ у општој датости, предвидивости и неумитности се понавља и у њему су судбине људи и народа само још једном премлевена пшеница или месо на телу старе змије - Уробора која живи и расте од једења саме себе. Одатле потиче она тужна изрека да се историја понавља и да ништа ново под Сунцем нема.

Прекид и излаз из уклетог циклуса судбине и историје је понудио Бог Живи. Док су незнабожачки философи чекали да буду „рециклирани“ од стране „Старе Змије“ истински Цар Космоса - Господ Бог је кроз историју Старога и Новога завјета отварао пут новом, побједоносном, славећем, побједничком, дјелатном схватању историје. Историје која има свој почетак и крај, и гдје је Створитељ универзума активни учесник у тој историји као савезник и вођа људи.

Српски народ, од када су му отворене духовне очи на самом почетку његовог постојања брзо је своју историју везао за тај Божији савез, за то схватање историје као делатног, стваралачког напретка ка савршенству, уз Господа Бога као вођу и савезника у том праволинијском историјском путу, које, под условом вјерности Господу Сведржитељу омогућава и пројаву слободне воље и осигурава улазак у вјечност ослобођену уклетог рециклирања предодређене нам судбине. 

Реформатор српског језика и писма Вук Стефановић Караџић (1787-1864), који је умро 7. фебруара пре 160 година у Бечу,  заузима важно место у српској култури, али и на универзитетима широм света, међу којима је и Питсбург, где се скоро цео век у Катедрали учења негује сећање на његов књижевни и научни рад.

"Вук Караџић заузима важно место и на универзитетима широм света а један од њих је и онај у Питсбургу у чијем средишту је Катедрала учења", подсетила је дечји писац из САД Силвија Отасевић, која је управо завршила "Вукову ћирличну барку" у намери да  најмлађима помогне да савладају наше писмо.

На Универзитету у Питсбургу, основаном 1787. године, пре скоро једног века - 1926. године покренута је идеја о Катедрали учења, у којој се налазе националне собе 31 земље и у њима најзначајније култрно наслеђе и достигнућа заједница које су се доселиле у Питсбург из целог света, рекла је Оташевић.

Југославија - Срби, Хрвати и Словенци били су међу онима који су подржали ту велику идеју, рекла је Оташевић чије су две књиге београдски ђаци прогласили за најбоље и додала да је Југославенска соба данас једна од најстаријх у Катедрали, дизјанирана и опремљена у нашем аутентичном стилу, са таваницом и зидовима у дуборезу, а којом уз Вука Стефановића Краџића доминира и Петар Петровић Његош.

Ја благодарим Богу што сам Србин, иако има Срба свакојаких. Благодарим Богу што сам Србин - зато што ниједан Србин није измислио топ, ниједан Србин није измислио пушку, ниједан Србин није измислио ону страховиту и отровну косу којом се косе људи а која се зове митраљез, ниједан Србин није измислио хаубицу, 'дебелу берту', авион, запаљиве и отровне гасове - та убилачка средства...

Шта је Србин измислио? 

Србин је измислио преслицу и ралицу. Један наш велики Србин, научник, измислио је телефон, други један Србин научник, користећи пад Нијагаре, пронашао је електрику да да светлост народима. Србин је измислио разне справе за свирање и дивне шаре.

Ништа деструктивно Србин није измислио. Србин није измислио ни једну телегубну и душегубну справу. Понављам и подвлачим: наш је Народ, српски Народ - конструктиван, а такав је јер има јаку веру, јер је скроз поштен и неизмерно родољубив.“

Свети Владика Николај Жички и Охридски (Велимировић)