Јуче и данас

Бора Тодоровић, глумац особеног шарма, иза ког је остао  неизбрисив траг у историји српског филма, телевизије, театра, напустио нас је пре десет година, 7. јула 2014. године. Рођен је у Београду, новембра 1929. Родитељи су радили у просвети, предавали су математику. Та служба је у то време подразумевала и премештаје по потреби надлежног министарства широм земље.

Детињство проводи у Горњем Милановцу, затим Аранђеловцу, затим се поново нашао у Београду, где га затиче и Други светски рат, односно период окупације. Остао је без оца, који је умро од туберкулозе, када је имао три године. У Београду, станује у Иванковачкој, на Палилули,  са мајком и сестром. Похађао је школу Старина Новак.

Започео је студије технике у Београду, у чему се међутим није нашао. Схвативши да је то био погрешан избор, послушао је сестрину сугестију да покуша на Позоришној академији, по окончању војне обавезе. Није скривао деценијама доцније, на Академију је примљен захваљујући чињеници да је Мира Ступица, његова сестра, понешто дошапнула Јози Лауренчићу.

У класи коју је Лауречић водио налазили су се тада и Љуба Тадић, Слободан Цица Перовић, Марко Тодоровић, Растислав Јовић. По дипломирању нашао се у Београдском драмском позоришту. У првој улози, како је сам сведочио, глумио је, буквално, ехо. Понављао је, у два наврата, речи "хоп, хоп" без изласка на сцену. У Београдском драмском проводи три године.

Са сестром Миром и њеним тадашњим супругом Бојаном Ступицом затим одлази у Загреб где је током четири године радио у Хрватском народном казалишту. 

А држи лекције другима

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта изјавио је Срни да у Хрватској нема снаге да се дистанцира од геноцидне НДХ и логора Јасеновац - највеће фабрике смрти у Другом светском рату на Балкану, али да у овој земљи сматрају да имају право да држи лекције другима јер користе позицију чланице ЕУ.

- Хрватска користи своју позицију чланице ЕУ и тражи од других да се понашају онако како она жели, па зато не чуде ултимативни тонови ка Подгорици поводом Резолуције о геноциду у Јасеновцу и логорима Дахау и Маутхаузен, коју је усвојио тамошњи парламент - навео је Линта. Он је нагласио да је у Хрватској на сцени историјски ревизионизам и да су само ретки појединци спремни да признају чињеницу да је у Јасеновцу извршен геноцид.

Линта је навео да хрватски званичници сваке године одлазе у Јасеновац, али да је све што чине у вези са суочавањем са усташким злочнима само декларативно, и указао да се у овој земљи настоји извршити ревизији историје што показује и изложбена поставка на месту усташког логора која ово стратиште где је убијено 700.000 људи покушава да се представи више као "сабирни логор".

- У Хрватској се радикално ради на ревизији историје и тежи да се Јасеновац сведе на радни логор, на то да су логораши, малтене, имали пристојне услове живота!? Одакле сад овакво реаговање на резолуцију Подгорице иако се она злочином у НДХ бави само парцијално и само Јасеновцем као највећим стратиштем у НДХ - рекао је Линта. Он сматра да би парламент Србије и сам требао да донесе декларацију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у целој НДХ.

Српска православна црква данас обележава празник Свети мученик Кнез Лазар и сви Свети мученици српски - Видовдан, уписан црвеним словом у црквеном календару. Ово је један од најважнијих празника за наш народ због историјских многих догађаја који су се десили на тај дан, најпре због Косовске битке, која се одиграла 1389. године. Поред Светог Амоса, почео је да се слави сваког 28. јуна почетком 20. века.

У дан када се одиграла битка био је већ установљен празник Светог Вида и у неким крајевима Србије и данас постоје веровања и обичаји који се везују за Светог Вида, али је ипак у колективној свести овај датум урезан као сећање на Косовски бој и на све погинуле у свим ратовима.

Видовдан је државни празник у нашој земљи, али обележава се радно. Представља дан жалости, па се задржао обичај да се на тај дан не игра и не пева и да се зауставе сви велики послови. У храмовима се обављају помени за све пострадале у ратовима. Празнује га и Бугарска православна црква и код Бугара је познат као Видовден или Видов ден.

Цар по народној традицији, кнез по титули

Празник је посвећен Лазару Хребељановићу, познатом у народној традицији као цар Лазар или, по титули, кнез Лазар. Био је српски средњовековни кнез, који се родио 1329. године у Прилепу. Био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери. Био је узет на двор цара Душана, где је био уважаван. Најпосле се оженио царевом рођаком Милицом, од лозе Немањића. Године 1353. добио је титулу кнеза. Његова највећа брига била је да измири Српску и Цариградску патријаршију. Послао је цариградском патријарху монаха Неанију као изасланика који га је замолио да са Срба скине анатему, што је и било учињено.

И овај, 39. Меморијал Мирослав Антић прошао би као и сваки претходни, да није све прштало од емоција, од којих је био саздан велики Мика, рођен у малом Мокрину. Незаборавно вече приредили су глумци Бранка Пујић, Драган Јовановић, Радомир Рале Дамјановић, Миодраг Петровић.

Ређале су се Антићеве песме у маестралном узвођењу глумаца, а онда је на ред дошао Радомир Рале Дамјановић, радио-новинар, писац и рецитатор, а надасве Микин пријатељ, а видели смо, не случајно. Требало је 39 година да се у Мокрину доживи такво казивање Микине поезије и одломка из „Гаравог сокака”. Публика без изузетка препозна емоције, па је Ралету скандирала, упутивши му огроман аплауз. Заједно су, каже, Мика и он друговали, проводили бесане ноћи у Новом Саду, у Микином атељеу на Тврђави, а упознали су се давне 1967. године.

- Мокрин је место чаробњака међу којима је Мика Антић највећи. У својој аутобиографији написао је како препушта другима да пишу његову биографију, па је и ова манифестација, заправо део тога и сви ми. Део смо његовог пустоловног песништва, његовог донкихотовског похода. Написао је највеће песничко дело за децу. То је наш „Мали принц” - „Плави чуперак”, а његов „Гарави сокак” је Мика Антић, али босоног, са дечјом душом. У тој књизи се расправљају велика питања: правде, хлеба, гладовања, љубави, поштовања. У времену кад деца по целом свету страдају, „Гарави сокак” може се читати на неки нов начин - рекао је Дамјановић.

Одрастање уз Микине песме обликовало је и живот глумице Бранке Пујић,  која је први пут учествовала на Меморијалу.

Срби и Јевреји су у НДХ демонизовани и стигматизовани, а њихово довођење у усташки концентрациони логор Јадовно била је почетна етапа геноцида, рекао је данас на комеморацији у Јадовну председник Српско народног вијећа Милорад Пуповац.

- И Чачић-Драга и Слана, исто као и Млака, Уштица, Градина и Јасеновац трајно су обележје НДХ. Обележје неразумне мржње и неразумног злочина - нагласио је Пуповац на комеморацији жртавама усташког концентрационог логора из система Госпић-Јадовно-Паг.

Пуповац је истакао да НДХ није била простор за живот Срба, Рома и Хрвата антифашиста, преносе хрватски медији.

Он је навео да оно што се догађало у Госпићу, на Велебиту и на Пагу није био хир, ни противзаконито поступање представника закона и реда, већ је било у складу са законима које је установила усташка власт као свој поредак - поредак масовног истребљења. Подсетио је на законе које је доносио усташки поглавник Анте Павелић на основу којих се Јеврејима и Србима одузимала имовина, Срби су присилно исељавани, забрањивана је ћирилица.

- Истовремено са доношењем ових закона вођена је све жешћа пропаганда против Јевреја и Срба у којој су демонизовани и стигматизовани као егзистенцијална претња хрватском народу и његовој држави, као нижеразредна и аморална бића. Вођена је пропаганда њихове дехуманизације - истакао је Пуповац. Према његовим речима, довођење припадника српског и јеврејског народа на ово место показује коначан циљ те дехуманизације, да је то била почетна етапа геноцида.

У Цркви Светог Марка у Београду данас ће бити служен парастос за 40 Срба које су припадници хрватске војске монструозно убили на Миљевачком платоу код Дрниша пре 32 године.

Уочи напада хрватска страна је од српске затражила суздржавање од евентуалних провокација због одржавања "Међународног фестивала детета", који је тог дана требало да почне у Шибенику, да би то исто јутро, 21. јуна 1992. године безобзирно напала српске положаје и заузела седам села.

Био је то први већи напад војних снага Хрватске на Републику Српску Крајину пошто је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на том подручју.

Починиоци су злочин на Миљевачком платоу забележили на видео-траци, која се непосредно после догађаја, као својеврсни хорор филм, изнајмљивала по видео клубовима широм Европе.

Хрватска страна је српској преко УНПРОФОР-а предала 21 тело.

Предате су и кости извађене уз помоћ спелеолога из јаме, спаковане у 20 врећа и измешане са костима животињског порекла, што је у великој мери отежавало идентификацију.

Од делова костију и делова тела састављено је 40 лешева, од чега је 28 идентификовано и сахрањено у породичне гробнице, а 12 неидентификованих покопано је у заједничку гробницу на новом гробљу у Книну, где се и данас налазе.

После пада Републике Српске Крајине ни међународна заједница ни Хрватска нису показале интерес да ти посмртни остаци буду ексхумирани и идентификовабу савременом ДНК методом.

На пешачкој стази у Невади уочен је још један мистериозни монолит. Према подацима Метрополитанске полицијске управе Лас Вегаса, уочен је током викенда у близини Гас пика северно од Лас Вегаса.

„Видимо много чудних ствари када људи иду на планинарење као да нису спремни за временске прилике, не носе довољно воде... али погледајте ово! Током викенда, служба за потрагу и спасавање у Лас Вегасу приметила је овај мистериозни монолит у близини Гас Пика северно од долине. Kако је доспело горе??”, написало је одељење полицијске управе на Фејсбуку, уз фотографије структуре.

Претходници широм планете

Стуб подсећа на оне који се појављују широм света убрзо након што је сребрни монолит од 10 стопа открила крајем 2020. године посада хеликоптера који је летео изнад пустиње у Јути. Сличне структуре појавиле су се на врху планине у Калифорнији, шуми у Румунији и острву Вајт код јужне обале Енглеске... Опажања су се углавном успорила од 2021, али овог марта је локални грађевинар Крег Мјур у округу Повис у Велсу налетео на једног током шетње узбрдо. Он је за BBC рекао да се чини да је то пажљиво подметнуто, јер „није било очигледних трагова и могло би се помислити да би тако нешто изазвало много нереда”.

Да ли је монолит у Лас Вегасу нов?

Што се тиче оног пронађеног на планинарској стази у Лас Вегасу, корисници друштвених медија тврде да монолит уствари није нов.

„Свако ко живи на западној страни виђа га недељно”, или „виђам ово годинама”, само су неки од коментара испод објаве полиције, између различитих шала о ванземаљцима или оних да би то могао бити портал у друге димензије.

Један од омиљених анимираних јунака свих генерација Паја Патак прославио је јуче свој јубиларни деведесети рођендан. Ова бела патка са жуто-наранџастим кљуном, ногама и стопалима, обучена у морнарску блузу и капу, први пут се појавила 9. јуна 1934. године у седмоминутном анимираном филму „Мудра мала кокошка” Волта Дизнија. Било је то његово прво филмско појављивање иако је у штампаном издању, у књизи прича „Авантуре Микија Мауса”, дебитовао три године раније. Ипак, први датум се узима када се рачуна његов „рођендан”.

Освајач срца публике

Пошто је освојио срца публике, Паја се наредних деценија појављивао у бројним краткометражним и дугометражним филмовима, телевизијским серијама, стриповима, видео-игрицама и књигама. Добитник је награде „Оскар” и звезде на Булевару славних у Холивуду. Око њега је изграђена читава породица Патак са члановима као што су Деда Баја, Раја, Гаја, Влаја... Његова вечна романса је Пата, најбољи пријатељи Мики Маус и Шиља.

Паја Патак је српски превод његовог оригиналног имена Доналд Дак (Donald Duck), који је измислио преводилац у издавачкој кући „Политика”, у којој се Пајин лик први пут појавио на нашим просторима. У Србији глас му је први позајмио Мића Татић, а затим Лако Николић.

Политика, Јована Миловановић

Удружење „Ваљевски покрет отпора” у петак је на паркингу иза Привредног суда, у строгом центру града, поставило спомен-таблу посвећену мајорима Војске Краљевине Југославије Александру Мишићу и Ивану Фреглу. На месту где је табла постављена налазио се стари ваљевски затвор у којем су мајори Мишић и Фрегл провели своје последње дане, пре него што су их у децембру 1941. Немци стрељали, највероватније у самом дворишту затвора.

- Ваљево се увек одуживало својим устаницима, али селективно. Историјски заборав је био циљан и намеран, послератна идеологија није признавала да су постојали и неки други антифашисти, који су такође страдали као жртве окупаторског терора - рекао је историчар проф. др Владимир Кривошејев, приликом откривања спомен-табле. Он је подсетио да је немачка офанзива у новембру 1941. кренула у два правца - ка Ужичкој републици и Кадињачи и према Равној гори. Пуковник Драгољуб Михаиловић је тада успео да се склони захваљујући мајорима Ивану Фреглу и Александру Мишићу, навео је Кривошејев, додавши да се Александар Мишић представио као Михаиловић, након чега су Немци обуставили потеру.

Када се по привођењу у Ваљево испоставило да Мишић није ђенерал Дража, он и Фрегл су осуђени на вишегодишњу робију, али је врло брзо та пресуда преиначена у смртну казну, наставио је Кривошејев.

- Те жртве су неправедно заборављене, као што су неправедно заборављени и они невољници који су страдали као жртве револуционарног терора после 1944. године. „Ваљевски покрет отпора” се противи селективном сећању, жели да се сачува успомена на све жртве - поручио је Кривошејев.

У Ристића Гају код Добоја обележене су 32 године од почетка борби за пробој "Коридора живота". Са тог места кренуло се у одбрану српских домова што је био увод у велику операцију пробијања коридора кроз Посавину. Непосредни мотив за операцију "Коридор живота" била је смрт 12 беба у породилишту у Бањалуци, које су преминуле због недостатка кисеоника и немогућности његове доставе усљед блокаде Уједињених нација. Овом операцијом прекинута је 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада Срба у западном делу Републике Српске и Републици Српској Крајини.

Када су нам дошли до кућа, другог излаза нисмо имали.

Као један сви смо стали у одбрану наших огњишта, присећа се борац Крњинске бригаде Недељко Џабић из Ритешића. На ратишту је био од првог до задњег дана рата, од Церовице, где је све почело, па до Брода.

- Ишли смо за Републику, није се у том времену размишљало ни о чему. Била је то младост, где си само размишљао да одбраниш отаџбину - каже Џабић.

Недељко је рањен на Вијенцу, али је преживо. Многи његови саборци нису.

Момчило Грујић из Станара погинуо је у борбама, а мајка Веселинка остала је сама.

Погинуо је и супруг Љубице Ковачевић, којег су непријатељске снаге убиле после заробљавања.

- Нисам одмах добила кости. Одвезли су их у Јелах и Тешањ, па смо касније, после шест месеци ишли на препознавање - присјећа се Ковачевићева.

Осмог јуна 1992. године, на коначан обрачун са непријатељем према Броду и реци Сави, са Ристића Гаја кренула је Крњинска бригада, потпомогнута другим јединицима.