Четрнаест других је појединачно пробијало свој пут до врха формација облака и реформисало се на пуковника Гланцберга, који је за мету изабрао крајњу мету, Београд Земун А/Д у Југославији.

Ка­ко је ми­си­ја на ци­ље­ве у Ру­му­ни­ји на­пу­ште­на услед гу­сте облач­но­сти, га­ђа­не су, према извештајима пилота, се­кун­дар­не ме­те у Бе­о­гра­ду, аеро­дром, ран­жир­на, тј. же­ле­знич­ка ста­ни­ца и фа­бри­ка ави­о­на. Ба­че­но је ви­ше од 500 то­на бом­би.

Покривеност циља облацима износила је шест десетина. Рас­пр­ска­ва­ју­ће бом­бе ба­ца­не су кроз обла­ке па пи­ло­ти ни­су мо­гли да ви­де ре­зул­та­те. По­ло­ви­ну ави­о­на из­над ци­ља по­го­ди­ла је немачка про­тив­а­ви­он­ска од­бра­на. Из­гу­бље­на су два ави­о­на, Б-17 и Б-24. Један изнад циља, тј. Београда, а други се срушио код Метковића. Оста­ли ави­о­ни вра­ти­ли су се у 13.15 са­ти у сво­је ба­зе у ју­жној Ита­ли­ји.

Су­тра­дан, 17. апри­ла 1944, чак 470 ави­о­на Б-17 и Б-24 у прат­њи 200 ло­ва­ца бом­бар­до­ва­ло је мост на Са­ви, же­ле­знич­ку ста­ни­цу, фа­бри­ку „Ро­го­жар­ски” и фа­бри­ку ави­о­на „Ика­рус”, аеро­дром Зе­мун и ци­ље­ве у Со­фи­ји. За ову ми­си­ју сто­ји да је: „При­мар­ни циљ ове ми­си­је био крај­ња ме­та од ју­че. Овај пут су ме­ту пот­пу­но за­кло­ни­ли обла­ци и ни­су ба­че­не све бом­бе.” Али последице су биле ужасавајуће.

Ово „неселективно бомбардовање” не­знат­но је оштетило озна­че­не вој­не ци­ље­ве, као што су фа­бри­ке ави­о­на и ави­он­ских де­ло­ва „Ика­рус” и „Ро­го­жар­ски”, мо­сто­ве на Са­ви, же­ле­знич­ке ста­ни­це у Бе­о­гра­ду, Топчидеру и Раковици, аеро­дром Зе­мун и друге привредне, здравствене, културне и јавне објекте, али су град­ско је­згро, па чак и околне си­ро­ма­шне де­ло­ве гра­да тешко разорили и оштетили. Поред осталих објеката, директно је погођено Оп­штин­ско по­ро­ди­ли­ште у Крун­ској ули­ци, по­го­ђен је и ло­гор на Сај­ми­шту, где је по­ги­ну­ло из­ме­ђу 80 и 120 ло­го­ра­ша. Пот­пу­но је сру­ше­но или те­шко оште­ће­но ви­ше од 1.200 обје­ка­та, во­до­вод­на и ка­на­ли­за­ци­о­на ин­фра­струк­ту­ра.

Југословенска влада у Лондону, која је протестовала у Форин офису због тога што је Радио Би-Би-Си у својим емисијама спомињао да је бомбардовање предузето на захтев маршала Тита, објавила је да је у неколико стотина порушених кућа погинуло око 3.000 људи у Београду и око 1.200 у Земуну.

Ге­не­рал Ми­ха­и­ло­вић је 21. апри­ла 1944. по­слао де­пе­шу Ју­го­сло­вен­ској кра­љев­ској вла­ди оба­ве­шта­ва­ју­ћи је да су при­ли­ком бом­бар­до­ва­ња од вој­них обје­ка­та стра­да­ли са­мо же­ле­знич­ка ста­ни­ца, фа­бри­ка вој­ног при­бо­ра и ку­ћа у ко­јој је Ге­ста­по био сме­штен на Дор­ћо­лу. „Бом­бе су ба­ца­не по свим кра­је­ви­ма гра­да, чак су по­го­ђе­не бол­ни­це и са­на­то­ри­ју­ми. Вој­на бол­ни­ца, у ко­јој су се на­ла­зи­ли на­ши за­ро­бље­ни­ци по­врат­ни­ци ра­ди ле­че­ња, би­ла је по­го­ђе­на. Да­ље, сру­ше­не су сле­де­ће уста­но­ве: кли­ни­ка за уну­тра­шње бо­ле­сти, деч­ја кли­ни­ка, др­жав­на бол­ни­ца, оп­штин­ско по­ро­ди­ли­ште, за­вод за из­бе­глу де­цу и мно­го­број­не при­ват­не згра­де.” Ми­ха­и­ло­вић да­ље на­во­ди да су нај­ви­ше стра­да­ли Сла­ви­ја, део око Тех­нич­ког фа­кул­те­та и сту­дент­ског до­ма, Те­ра­зи­је, Не­ма­њи­на, ули­це Ми­ло­ша Ве­ли­ког, Кра­љи­це На­та­ли­је и Са­ра­јев­ска. „На ули­ца­ма ле­ше­ви жр­та­ва сву­да су при­сут­ни. Они ко­ји су пре­жи­ве­ли раз­бе­га­ли су се на све стра­не. Чи­та­ве ули­це су у пла­ме­ну. Пр­ва по­моћ од­мах је пре­ста­ла да функ­ци­о­ни­ше. Још увек ле­ше­ви се на­ла­зе на ули­ца­ма. По­сле­ди­це овог бом­бар­до­ва­ња да­ле­ко су го­ре од оног 6. апри­ла 1941. го­ди­не. Бе­о­град ко­ји је дао 27. март ни­је за­слу­жио ово”, за­кљу­чио је Ми­ха­и­ло­вић.

„Ја протестујем у име српске владе, пред Богом, српским народом и целом светском јавношћу: што су Енглези и Американци, ’наши савезници’, због којих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд и толико још нових жртава му причинили, онај Београд који је страховито страдао због њих 6. априла 1941. године. Дижем глас против ових просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години… Деца и мајке из Општинског породилишта у Крунској улици, које је било понос Београда, деца из дечјих склоништа из Звечанске улице; чујете даље: мирно београдско становништво с Бајлонијеве пијаце, Александрове улице, Каленићевог гувна и толико друго… Ви ме гледате раширеним зеницама, јер знате да ту нема ни војничких објеката, ни немачких станова, а камоли шта друго. Они, просвећени Вандали, нису гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну децу. Жене, старце, ваше мирне домове без одбране. Питате зашто? И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла 1944. године, да сте на погрешном путу…”, грмео је с радија 24. априла 1944. Милан Недић.

Број на­стра­да­лих ни­је пре­ци­зно утвр­ђен, а у изворима се користе подаци који се крећу од 1.300 до 3.000 по­ги­ну­лих и око 6.000 ра­ње­них. Само у масовној гробници на Новом гробљу у 11 хумки на 15 мермерних плоча уписана су имена 313 идентификованих и 185 неидентификованих. Према неким подацима, на Новом гробљу сахрањено је 688 грађана Београда, а на гробљу Гардош 154.

Број настрадалих Немаца и Италијана такође варира. Према једнима, настрадало је свега 18 Немаца, а према другим изворима, 343 немачка и 96 италијанских војника.

Како год га посматрали и тумачили у контексту ратних збивања ускршње бомбардовање Београда као и наредних десетак савезничких бомбардовања српске престонице до септембра 1944. трајни су ожиљак на лицу Београда и српског народа и опомена на незаборав.

Политика, Момчило Павловић историчар