Јуче и данас

1748. године добио је име које и данас носи

Први фебруар је Дан града Новог Сада. Давне 1748. године царица Марија Терезија потписала је повељу слободног краљевског града којим је тадашње насеље добило име које и данас носи. Ова привилегија је добијена захваљујући грађанима који су били жељни слободе, од царице су купили овај статус за 80.000 форинти.

Град слави свој 276. рођендан. Један је од најмлађих и најлепших градова у региону, зову га и српска Атина. Четири дана ће трајати обележавање Дана града Новог Сада. Централна манифестација је првог фебруара 2024. године у 12 сати када ће бити и додељена престижна фебруарска награда, једна од две најзначајније градске награде. Свечаности ће присуствовати сви градоначелници градова побратима, биће отворене и различите изложбе.

„Данас је један од важних датума када је Нови Сад добио статус слободног града и своје данашње име. Тај датум спада у најважније датуме града и његове историје, поред деветог новембра 1918. године, када је српска војска донела слободу у ове крајеве. Важан датум је и 23. октобар 1944. године, када је град ослобођен од окупације“, рекао је историчар Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада.

Са стандардним језиком и неуставан

Родно осетљив језик у супротности је са стандардним српским језиком и неуставан јер Устав Србије прописује равноправност жене и мушкарца, наводи се у закључцима учесника Научног скупа „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности” и истиче да су због одредбе Закона о родној равноправности које се односе на језик неприхватљиве за Српску Православну Цркву (СПЦ), Матицу српску (МС), Одбор за стандардизацију српског језика и већину грађана Србије.

Учесници скупа, који је одржан 16. јануара, у закључцима истичу да је такозвани родно осетљив језик, заснован на „родној” (џендер) идеологији, у супротности је са стандардним српским језиком и да ниједна државна власт нема право да законским нормама, противно науци о српском језику, под претњом кажњавања прописује обавезну употребу такозваног родно осетљивог уместо стандардног српског језика.

Указује се на то да се „увођењем ове нове врсте вербалног деликта, новчано и затворски кажњавају грађани зато што у сопственој земљи говоре стандардним српским језиком”.

Додаје се да је за српски народ равноправност свих људи, без обзира на пол, расу и вероисповест, темељна вредност која вековима одређује начин живота и која је нормирана Уставом као највишим правним актом.

Учесници скупа оцењују да се бројним законским нормама, према званичном ставу Одбора за стандардизацију српског језика, врши насиље над српским језиком као значајним чиниоцем идентитета српског народа, будући да је ова „неприродна језичка структура, названа родно осетљив језик” Законом уведена као обавезна.

Еплов Мекинтош 128К пуни 40 година

Компјутер са уграђеним екраном и мишем, откривен је свету у високобуџетној реклами за Супер боул, коју је режирао сер Ридли Скот, јануара 1984. „Еплов“ први „Мекинтош“ који је направио реловлуцију у персоналним рачунарима пуни 40 година и још увек ради.

Персонални рачунар компаније „Епл“ назван Мекинтош, појавио се у продали 24. јануара 1984. године, два дана пошто га је свету представио познати британски редитељ сер Ридли Скот у високобуџетној реклами за Супер боул. Реклама, која се позива на дистопијски роман Џорџа Орвела 1984, и сама се сматрала прекретницом у рекламирању - касније ју је „Еплов“ тадашњи маркетиншки гуру, Риџис Мекена описао као „успешнију од самог Мека”. У рекламном споту у главној улози је британска атлетичарка Ања Мејџор која баца чекић у екран главног антагонисте књиге, Великог брата. Реклама се завршава слоганом: „Епл ће 24. јануара представити Мекинтош. И видећете зашто 1984. неће бити као ‘1984'.“

Рон Гатман, проналазач, предузетник у здравству и технологији и ванредни професор Универзитета Стенфорд, каже да је „легендарни" видео тачно наговестио промену коју ће нова машина донети.

„(То је био) симбол преокретања ере производње рачунара ‘Великог брата‘ који је био функционалнији и фокусиран за пословно управљање у Мекинтош који је окренут потрошачима, једноставан за коришћење и лепо дизајниран“, рекао професор за Скај њуз.

„Епл је извукао штребере иза кулиса - инжењере и дизајнере - чинећи их рок звездама које су створиле нову парадигму партнерског рачунарства и дивне корисничке интеракције.“

Богдан Тирнанић, један од најаутентичнијих аутора српског журнализма, овај свет напустио је 16. јануара 2009, пре 15 година. Тирнанић је био новинар, филмски критичар, есејиста, уредник, чак и глумац, особеног ауторског стила, духовит, домишљат, креативан, углавном, како се каже, без длаке на језику, бритке речи и луцидне мисли.

Као критичар и новинар каријеру је започео шездесетих у авангардном омладинском листу "Сусрет", писао је такође за часопис "Ф". Седамдесетих је постао познато новинарско име.

Уређивао је лист "РТВ ревија", часопис "Њу момент", био сарадник рекламне агенције Сачи и Сачи, креативни ослонац кампање "Лепше је са културом", средином деведесетих. Радио је за ТВ Политика.

У недељнику НИН, угледном београдском магазину, са тада огромним тиражима, провео је две деценије, углавном као уредник рубрике култура. Објављивао је међутим у најразличитијим гласилима Србије, и негдашње Југославије, као што су "Политика", "Борба", "Дневни телеграф", "Дуга", "Базар", "Национал", магазин "Време".

Рођен је у Београду, септембра 1941. У извесном смислу био је изразити представник једног посебног локалног духа и стила, сасвим укорењеног у београдски Дорћол.

Достигао је ретку популарност код најшире читалачке публике, због тога, добитник је низа струковних признања, као "Југ Гризељ", "Веселко Тенжера", награде Удружења новинара Србије "Лаза Костић" као најбољи коментатор, Политикине "Владислав Рибникар", "Дуда Тимотијевић" за тв критику.

Неистина била повод за НАТО агресију

Акција је уследила због чињенице да се у том селу налазило јако упориште такозване ОВК

У селу Рачак на Косову и Метохији, општина Штимље, пре 25 година, 15. јануара 1999. догодио се оружани сукоб српске полиције и припадника албанских терористичких формација, такозване ОВК. Акција је уследила због чињенице да се у том селу налазило јако упориште такозване ОВК, и да се на том потезу догодио низ напада и убистава припадника полиције. 

После сукоба српске полиције са албанским екстремистима у селу Рачак уследила је оптужба, на којој је посебно инсистирао  Вилијам Вокер, да се догодио "масакр недужних цивила". Вокер се у то време на Косову и Метохији налазио у својству руководиоца Косовске верификационе мисије ОЕБС.

Овај догађај, иако никада није стварно утврђено да је полиција одговорна за погибију цивила, послужио је као повод за оптужбу против Србије, и оправдање, повод, за агресију НАТО на Србију, односно Савезну Републику Југославију.

Агресија која је уследила крајем марта 1999, била је потпуно припремљена још последњих месеци претходне 1998, чекало се само наређење за напад.

Савет НАТО је одлуку о убрзаним припремама напада на Србију (СРЈ) и размештању трупа у граничним областима, донео на затвореном састанку 2. јула 1998.

На простору Штимља деловала је 161. бригада такозване ОВК. У тој области од јула 1998. до јануара 1999. убијене су 24 особе, припадници Полиције Србије, Војске Југославије или цивили, при чему је такође рањено 25 особа.

Бројним свечаностима и манифестацијама јуче је обележен Дан ослобођења од Турака, 11. јануар. Испред споменика ослободиоцима Ниша на Тргу краља Милана и на Старом нишком гробљу положени су венци и свеће, и евоциране су успомене на догађаје из 1878. године, када је град на Нишави после вишевековног ропства под Османлијама добио слободу.

На свечаној седници Скупштине града, одржане у Народном позоришту, уручене су традиционалне награде појединцима и колективима за посебан допринос афирмацији Ниша. Према одлуци Градске комисије за награде, у којој су представници извршне и скупштинске власти Ниша, Универзитета у Нишу, Војске Србије и Српске православне цркве, појединачна награда „11. јануар” припала је музичком уметнику Горану Шепи - Галету Керберу, фронтмену познате рок групе „Кербер”, а колективне награде припале су Војном оркестру Ниш и Ватрогасној бригади Сектора за ванредне ситуације МУП Србије у Нишу. Као највише признање Ниша ова награда је установљена 1995. године и од тада се без прекида и традиционално сваког 11. јануара додељује за изузетна достигнућа која афирмишу град у привредним, друштвеним и свим другим областима.

У децембру 1877. и првих дана 1878. године, посебно у периоду после Божића, више од 15.000 српских војника са 100 топова, по снегу и веома хладном времену, опседало је Ниш, а одлучујући напад извели су шумадијски корпус и снаге под командом пуковника Милојка Лешјанина. 

Смиљан 10.07.1856. - Њујорк 7.01.1943.

Рођен као четврто од петоро деце оца Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине. Крштен је у српској православној Цркви Св. Петра и Павла у Смиљану. Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, дан по рођењу, бојећи се да неће преживети.

Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године. Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу. Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. После завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година.

- Године 1881. сели се у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији. 

Из света уметности и културе

Ове године опростили смо се од значајних имена нашег глумишта, позоришних и филмских стваралаца, оперских и џез музичара, као и неких од најзначајнијих књижевника.

Почетком године, 8. фебруара, преминула је најстарија глумица на свету и легенда српске глумачке сцене Бранка Веселиновић у 105. години. Током каријере дуге осам деценија глумила је у више од 100 представа и више од 50 ТВ серија и филмова.

Добитница је многих признања за глумачки и хуманитарни рад, попут Ордена рада са златним венцем, Нушићеве награде за животно дело, Вукове награде, као и Награде Мали принц за животно дело, коју додељује Међународни фестивал позоришта.

Иако није имала деце, са супругом је основала Фонд Бранке и Млађе Веселиновића за помоћ деци са инвалидитетом. Била је полиглота и говорила енглески, руски, немачки, француски, чешки, мађарски и италијански језик.

На прослави стотог рођендана Бранке Веселиновић у Југословенском драмском позоришту говорио је и позоришни редитељ Јагош Марковић, који је изненада преминуо 22. септембра у 58. години. Важио је за једног од најистакнутијих позоришних редитеља наше земље, као и читавог региона. По правилу, његове представе су биле дуговечне, хваљене, и извођене увек пред препуном салом. Добитник је око педесет струковних, фестивалских и државних награда међу којима су: Награда „Бојан Ступица“, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда, Награда „Мића Поповић“, Награда за свекупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда града Београда, Награда града Подгорице, Стеријина награда, неколико награда „Златни ћуран“, „Ардалион“…

На данашњи дан 1355. године умро је српски цар Стефан Душан (1331-1355), син краља Стефана Дечанског, уз краља Милутина највећи владар династије Немањић.

Био је претпоследњи српски краљ и цар из династије Немањића. Имао је титулу краља од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први крунисани цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством више од 9 година до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато се често у изворима и литератури јавља и под именом „Душан Силни”. 

У време његове владавине Србија је била на врхунцу моћи, простирала се од Коринтског залива на југу до Дунава на северу и од Јадрана на западу до Егејског мора на истоку.

Наследивши краљевство од оца Стефана Дечанског, Душан је од своје државе и од освојених нових територија начинио царство, а себе је 1346. у Скопљу прогласио царем Срба и Грка. Да га смрт није претекла можда би остварио и план да освоји Цариград.

Своју мудру владавину утемељио је закоником, прозваним Душанов, који се у историји правних наука и данас изучава као изузетан.

Умро млад и у пуној снази

Цар Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен, али говорило се о тровању, можданом удару, па чак и о епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена.

Постоји прича да је наш песник Јован Јовановић Змај, који је на данашњи дан пре 190 година рођен у Новом Саду, добио надимак Змај по историјском датуму 3. мај. У Змајевом музеју у Сремској Каменици постоји, ипак, опрез око тог тумачења. По том тумачењу, песник је једном приликом грешком изоставио тачку пишући тај датум уз своје име Јован Јовановић, па је тако „3. мај” постао - Змај.

„Та прича како је Змај добио надимак само је једна верзија онога што је говорио Јаша Томић. Сам Змај то није изрекао, ни у једном документу нисам тако нешто нашла, за 23 године рада. Он је имао много надимака, а један од првих био је Осијан, попут оног који је обасјан сунцем”, казала је за „Политику” кустоскиња Маријана Раткелић Лазић из Спомен-збирке „Јован Јовановић Змај” у Сремској Каменици.

Музејска поставка посвећена је животу и раду једне од најзначајнијих личности српског народа и књижевности - Јовану Јовановићу (1833–1904). Био је лекар, писац родољубивих и дечјих стихова, покретач и уредник листова „Змај”, „Жижа”, „Комарац”, „Стармали”, „Невен”.

Змај је био близак политичким првацима Светозару Милетићу, Јаши Томићу и другим личностима које је грејала идеја аутономије Срба у аустроугарском царству. Идеја је и уродила плодом, након што је Српско војводство проглашено 3. маја 1848. на Мајској скупштини, у Сремским Карловцима.

Змајева родна кућа налазила се у старом језгру Новог Сада, на локацији данашње гимназије која носи његово име. Одавно те куће нема, али је очуван његов дом у Сремској Каменици, са каменим поплочаним двориштем и унутар њега малим парком, где је провео последње четири године живота и где је умро 14. јуна.