Јуче и данас

И ове године, на дан бомбардовања моста на Великој Морави у Врварину, као и свих претходних година, одржан је помен НАТО жртвама. Велики скуп почео је у подне, као сећање на трагедију која се догодила тачно пре десет година, у 13,05, а потом и пет минута касније.
Сећању на тешко време и тугу, коју су изазвали НАТО бомбардери, усред бела дана, на Свету тројицу – вашар у Варварину, присуствовали су бројни грађани и гости: пријатељи из Немачке, међу којима и новинари, ученици из моравског краја, али и из Београда, другарице и другови настрадале Сање Миленковић, ученице првог разреда Математичке гимназије у Београду, владика Јован, епископ шумадијски, Вук Драшковић, председник СПО-а, Живадин Јовановић, представник српске дијаспоре, Гордана Милановић, представник немачких адвоката који воде спор у име оштећених грађана Варварина пред немачким судовима и Савета пројекта „НАТО жртве туже за одштету”...

Празник Вазнесења Господњег, који се увек обележава четрдесетог дана по Васкрсењу Христовом, обележавају све православне цркве и верници. Вазнесење Исуса Христа, у српском народу познато као Спасовдан, везује се за празновање Васкрсења, најзначајнијег дана у хришћанској вери.
Празник се обележава и као крсна слава Београда.
Обележавање славе Београда почиње литургијом у Вазнесенској цркви која је посвећена том догађају, једном од најважнијих у Новом завету и забележеном у Јеванђељима као дан када је Исус Христос завршио свој боравак на земљи и "вазнео се на небо".
Београд је за градску славу узео Спасовдан у спомен на 1403. годину када га је деспот Стефан Лазаревић прогласио престоницом Србије.
Та слава је обновљена 1993. године када је за Спасовдан улицама Београда прошла литија, први пут после 46 година.
Сматра се да многи обичаји везани за тај празник потичу још из предхришћанског времена. Најпре је Спасовдан био многобожачки дан празновања "главног четвртка у години".

Велики позлаћени крст, први од четири колико је предвиђено, од јуче блиста са лозничке цркве посвећене Светом вазнесењу Господњем, захваљујући припадницима хеликоптерске јединице МУП-a и алпинистичког тима Специјалне антитерористичке јединице. Петометарски крст, тежак 550 килограма, опточен са 2.400 златних листића (дар овдашњег златара Зорана Митрића Сафира) на звоник висок 45 метара постављен је уз помоћ хеликоптера којим је управљао пилот Ненад Трнинић. Овом несвакидашњем догађају испред храма на Лагатору, који се гради на некадашњем имању Вука Караџића, присуствовао је велики број грађана.
Тачно у девет сати, хеликоптер је са платоа подигао позлаћени крст, који су на врху звоника чекали чланови алпинистичког тима САЈ и зидари. Крст је на предвиђено место спуштен из трећег покушаја. Да не би био оштећен крст није везиван сајлама већ тракама које су биле нешто краће, тако да пилот није могао добро да види врх звоника, па га је наводио члан посаде који је лежао на поду хеликоптера преносећи упутства екипе на звонику. И поред отежавајућих услова задатак је обављен успешно и брзо, а када је крст постављен огласила су се црквена звона.

Епископ бачки Иринеј критиковао је изјаву епископа рашко-призренског Артемија у вези са случајем Црна Река, јер је у њој, како се наводи, "присутна инсинуација да аферу не производе батинаши у мантији или без мантије, него cвети Синод".
У саопштењу објављеном на сајту Српске православне цркве, епископ бачки наводи да је "Свети архијерејски синод Српске православне цркве, као и укупна домаћа и светска јавност, са запрепашћењем и жаљењем примио ударну медијску вест о бруталном физичком злоставаљању као "терапеутском поступку" у "духовно-рехабилитационом центру" који у епархији рашко-призренској надомак ("у окриљу") манастира Црна Река већ годинама функционише са знањем и уз сагласност његовог преосвештенства епископа рашко-призренског др Артемија, а под управом протојереја Бранислава Перановића и његовог помоћника свештеника Дејана Јаковљевића".

Током обнове српског манастира Хиландар у Светој Гори у Грчкој, недавно је откривен и трећи пирг, за који се до сада није знало. Манастир је страдао у пожару, у марту 2004. године, а извођењем радова на обнови откривени су и непознати моменти из историје овог, најзначајнијег српског манастира.
Манастир Хиландар, који је био напуштен и запустео, крајем XII века византијски цар Aлексије III Анђео је дао великом српском жупану Стефану Немањи, у монаштву Симеону, и његовом сину монаху Сави, потоњем првом српском архиепископу. Они су на рушевинама византијског манастира Хеландариона подигли српски манстир у рангу царске лавре. Посед, који подсећа на велико средњевековно утврђење, опасан је зидовима високим и до 30 метара, а читав комплекс је дуг 140 и широк 75 метара, на јужној и источној страни манастирског комплекса уздижу се две велике куле - пиргови. Сада је откривен још један. Радећи на обнови манастира која је, финансијском помоћи Владе Србије и донатора, започела одмах после санирања пожара, радници су под будним оком стручњака копали канале за дренажу и инсталације и тако наишли на вредне остатке, који нас враћају у време градње овог манастира. Ваља подсетити да у манастирском комплексу, нису дозвољена археолошка ископавања, али када се открије нешто вредно из прошлости, онда се то санира и обавести јавност.

Свети архијерејски сабор именовао је четири нова члана архијерејског Синода а њихов избор био је касно синоћ последња тачка на дневном реду редовног мајског заседања највишег законодавног и управног тела Српске православне цркве.
Синодом ће и даље председавати митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) као пети члан и заменик патријарха Павла који је од новембра 2007. године на лечењу на Војномедицинској академији.
Митрополит Амфилохије остаје и на челу СПЦ као једини архијереј који има потпис патријарха и једини који има мандат да замењује поглавара СПЦ.
Новоименовани чланови владе СПЦ су епископи - нишки Иринеј, бачки Иринеј, далматински Фотије и захумско- херцеговачки Григорије.
Сабор је ову одлуку донео јер је истекао мандат претходним члановима, епископима Хризостому жичком, Хризостому бихаћко-петровачком и Филарету милешевском.
Епископ нишки Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова код Чачка 1930. године.
По завршетку гимназије коју је похађао у Чацку и Богословије у Призрену, завршио је Богословски факултет у Београду.

Ове године навршава се 100 година од рођења знамените српске уметнице Милене Павловић Барили и тај јубилеј ће бити обележен великом, репрезентативном изложбом њених дела у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду, након чега ће њене слике, цртежи и други радови бити излагани широм Србије и у иностранству.
„Радознала, привлачна, шармантна, маркантна особа, живог духа, дубоког алта, тамнопута и висока. На фотографијама увек у покрету, понекад костимирана, без изузетка елегантна, екстравагантна, у златним сандалама са високим потпетицама, са цигаретом у руци“, овако су Милену Павловић Барили описивали поштоваоци њеног уметничког опуса. Дело ове, једне од најинтересантнијих личности уметничке Европе између два рата,
ће, поводом сто година од њеног рођења, бити промовисано низом активности, пре свега научним скупом на тему њеног стваралаштва, као и израдом монографије. Посебна пажња биће посвећена књижевном стваралаштву ове уметнице, а предвиђене су и активности у домену визуелног стваралаштва инспирисаног њеним делом.

Туристичка организација Србије (ТОС) најавила је да ће се до 7. јуна читавим низом активности обележавати 200 година од битке на Чегру, једне од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.
Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар, код села Каменица, надомак Ниша, а својим јунаштвом истакао се ресавски војвода Стеван Синђелић. Не могавши да победи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута.
У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака, а да би застрашио Србе, турски паша је у знак освете и опомене наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле- кула на улазу у Ниш, у коју су узидане 952 лобање и која данас стоји као симбол борбе Срба за независност.
Промоција монографије о боју на Чегру у издању НКЦ- а одржаће се 25. маја, а сутрадан ће бити предстваљен избор поезије о Чегру, док је за 27. предвиђена промоција електронске публикације са текстовима о том боју и изложбе фотографија и докумената посвећених том догађају.

Српска православна црква слави 12. маја Светог Василија Острошког чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља, а манастир Острог у Црној Гори, у коме је живео монашким животом, привлачи бројне вернике и туристе из читавог света. Народ га је прозвао чудотворац, јер је и за живота чуда чинио, као током свих ових векова до данас.
Свети Василије је рођен у Херцеговини, у селу Мркоњић, од побожних родитеља Петра и Анастасије, који га научише науци Господњој. Забележено је да је био милостив као и његова породица која је, иако сиромашна, оно што има делила са другима. Родитељи су га одвели у манастир, а како су у оно време манастири били главне народне школе, тако је и млади Стојан, што је крсно име овог свеца, ту учио Божију науку и корисна светска знања. Због велике љубави према Богу, замонашио се и добио име Василије.

Глина је веома уочљиво место на мапи српских страдања у Другом светском рату. Већ 1941. године овде су се догодила два велика погрома над српским становништвом. У јавности се више зна за покољ у храму Српске православне цркве, када је на несхватљив начин ликвидирано око 1.500 Срба, махом са Кордуна, под изговором да ће бити „само” прекрштени. Међутим, у сенци овог догађаја остао је мајски погром исте године, када су у овом банијском градићу побијени сви Срби од 16 до 60 година. Тек педесетак је избегло смрт пуком случајношћу. Данас, на годишњицу овог страдања, на спомен-обележју на глинском гробљу биће одржан парастос невиним жртвама.
Уочи Другог светског рата Глина је била седиште и административни центар котара. У самој варошици нешто више од половине становништва чинили су Хрвати, а остали су били Срби. У целом котару две трећине житеља чинили су Срби. И док су околна села била практично етнички чиста, односно или српска или хрватска, Глина није подељена у националне квартове. Грађани су испреплетени комшијским, брачним, кумовским и другим везама.