Тежак положај српског народа под Турцима, као и покушаји унијаћења од стране Римокаточке цркве у 17 веку у тим крајевима, Василија су подстицали да се што више моли за свој народ и да му помаже на сваки могући начин. Неуморно је ишао и храбрио народ да истраје у немаштини и зулуму, помагао немоћнима и сиромашнима. Путовао је Свети Василије у Свету Гору и у Русију, одакле је донео многе и богате дарове за свој сиромашни и напаћени народ, такође је обнављао оронуле храмове, отварао народне школе и болнице. Због турског прогона, Василије би принуђен да се склони у манастир Острог, високо у црногорским планинама. Одатле је управљао својом митрополијом петнаест година, окупио је ту бројно монаштво, примао је народ, саветовао и молио се, али га и обилазио, увек помажући свима којима је помоћ била потребна. Како кажу његови аутобиографи, хранио се само воћем и поврћем, дуго се ноћу молио и мало спавао, био је “телом сув, а лицем жут као восак.” Још за живота народ га сматраше светим и зато му притицаху са свих страна. Бројна његова пророчанства се остварише и чуда десише, што је све записано у књизи « Житија светих ». Упокоји се мирно, без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова доза, иако у стени нема ни мало земље. Ова лоза и данас рађа, а вино које се од ње прави помаже младим брачним паровима који немају деце да добију потомство. Поклоници и данас у великом броју долазе у манастир Острог, без обзира на веру и националну припадност, има пуно и странаца, па се крај његовог кивота (ковчега) чују молитве на свим језицима.
Љиљана Синђелић Николић