Националне поделе почеле су тридесетих година прошлог века, када је адвокат Мирко Пук у варошици окупио 20 до 30 „франковаца” и „праваша” и основао националистичку проусташку групу. Пук је у оснивању НДХ био близак сарадник Славка Кватерника, усташког идеолога, а постао је и министар правосуђа и писац закона усташке државе.
Пук се сматра главним иницијатором мајске ликвидације Срба. У књизи Славка Голдштајна „1941. година која се враћа” аутор наводи да су почетком маја, најпре у Загребу, а онда у Глини, почели договори око акције. Постоје сведочења да је на састанку у Усташком стану, команди која је налазила у центру града поред хотела „Касина” договорено да се попишу сви глински Срби од 16 до 60 година, па су се неки запитали „чему пописи кад их треба ликвидирати све”. Убрзо су почела хапшења. Студент Златко Пинотић, Хрват и син директора основне школе, који је иначе први кроз град пронео заставу НДХ, обавестио је свог пријатеља Србина Бору Меанџију да се Србима спрема зло, па је овај побегао. Али трговац Марко Вујасиновић није послушао упозорење, сматрао је да ником ништа није скривио и да се нема због чега бојати. Одведен је и убијен. Пекар Илија Летић натеран је да на брзину обуче одело преко пиџаме, када се побунио, убијени су на лицу места он и син Душан и шегрти Раде и Славко, а све у присуству пекареве супруге и троје малолетне деце међу којима је био и седмогодишњи Ђорђе.
У усташкој рацији која је трајала ноћу 11. и 12 маја одведено је близу 400 Срба, али и Хрвата који су се противили хапшењу својих комшија. Хрвати су сутрадан пуштени, а Срби су стрељани у селу Прекопа, предграђу Глине где су мештани уз обалу истоимене реке, у тајности, претходних дана ископали раке. Жртве су стрељане, а „оверавање” оних који су давали знакове живота лично је својим пиштољем извршио Никица Видаковић, син градоначелника Мате Видаковића.
Глињани су у мају 1941. страдали, како се овде каже, из чиста мира. Пре тога на овом подручју није било инцидената нити било каквих повода са српске стране. Као и у већини случајева када су у питању жртве Другог светског рата на Банији, број страдалих у мајском погрому у Глини није тачно утврђен, а претпостављена бројка се креће од 260 до 582. Глина је уочи рата 1941. имала 2.800 становника. Више од пола су били Хрвати, а у „српском” остатку су пола биле жене. У српској популацији на коју су усташе циљале страдали су сви мушкарци од 16 до 60 година. Спасили су се само ретки. Процењује се да је смрт избегло педесетак душа, а сви остали радно способни Срби у Глини су ликвидирани. Са тим сазнањем дочекана је 1991.година. У „Олуји” глински Срби су избегли, а до данас се вратила тек трећина.
Ђуро Ђукић