Јуче и данас

Народни музеј у Београду обележио је 165 година постојања и 60 година Музеја Вука и Доситеја отварањем изложбе "Идућ' учи у векове гледа" и уручењем захвалница сарадницима и дародавцима. На свечаности у Музеју Вука и Доситеја, директорка Народног музеја Татјана Цвјетићанин истакла је да је, упркос тешкој ситуацији, музеј, захваљујући пре свега ентузијазму запослених и помоћи пријатеља, организовао током протекле године 25 изложби, 10 музејских издања и учествовао у реализацији многобројних међународних пројеката. Она је изразила наду да ће током ове године бити обновљена зграда Музеја Вука и Доситеја, која се урушава и која ће, ако не почне реновирање, ускоро морати да буде затворена.
Поводом обележавања Дана Народног музеја и 270 година од рођења Доситеја Обрадовића, у просторијама Музеја Вука и Доситеја отворена је изложба, на којој су изложени најрепрезентативнији портрети првог српског просветитеља и прва издања његових књига.
Танјуг

Храм на Врачару посвећен светитељу Сави је израз и највећи градитељски симбол српског православља чија је изградња почела 1936. године. Радови су прекинути већ наредне године због смрти патријарха Варнаве и настављени после избора патријарха Гаврила у чије су време, 10. маја 1939, године освећени темељи.
У камен темељац положена је повеља на пергаменту исписана словима Мирослављевог јеванђеља, а догађај је јавност у Србији пратила посредством Београдске радио станице и дневне штампе која је писала о величанственој литији у којој је учетвовала непрегледна маса Београђана.
Радови су настављени тек 1985. године после готово пола века прекида у време комунистичког режима у Југославији. Нови почетак радова свечано је обележен архијерејском литургијом коју је служио патријарх Герман.
У пролеће 2000. године поново су настављени радови, а за протонеимара именован је професор Војислав Миловановић, док је нови председник Друштва за изградњу наредне године постао је тадашњи премијер Зоран Ђинђић.

У Спомен-храму Светог Саве на Врачару обележава се празник Спаљивања моштију првог српског архиепископа, крсна слава највећег православног храма на Балкану и 70 година освећења темеља врачарске светиње. Свету архијерејску литургију служио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Амфлохије је пресекао славски колач Спомен-храма уз саслуживање епископа хвостанског Атансија и аустралијско-новозеландског Иринеја, у присуству представника државе, општине Врачар, добротвора и ктитора.
У једном од највећих православних храмова на свету митрополит црногорско-приморски је истакао да из праха Светог Саве израста величанствена грађевина српског народа, који је имао срећу да за утемељиваче државе има свеце - Светог Саву и Светог Симеона Мироточивог. Амфилохије је у беседи истакао да славни потомци обавезују српски народ и да се ниједан народ не може сматрати зрелим док не почне да рађа свете божје људе.
"Радујемо се што нас је Бог обдарио свим тим великим-дивним плодовима и изданцима, али посебно се радујемо што нас је обдарио свецима, праведницима, преподобнима, мученицима и што је међу њих као дрво плодоносно засадио светог оца нашега Саву и све нас сабрао око њега", рекао је Амфилохије.

„... Европа неће бити створена одједном, нити према јединственом плану... Сједињавање производње угља и челика требало би одмах да створи заједничке основе за економски развој што је први корак ка европској федерацији... “Ово је део из декларације француског министра спољних послова Роберта Шумана  којом је он, 9.маја 1950. године, представио предлог упућен пре свега немачкој влади, за стварање наднационалне организације која би се старала о производњи угља и челика. Овај догађај сматра се почетком стварања данашње Европске уније, а Дан Европе – 9. мај, прилика је да се подсетимо како је текао тај процес.
Немачкој и Француској придружиле су се у почетку још четири земље: Италија, Белгија, Холандија и Луксембург. Ових шест држава 1951.г. потписују Уговор о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик и тако настаје прва наднационална организација  на старом континенту.
Следећи корак у интеграцији било је оснивање Европске економске заједнице (ЕЕЗ) и европске заједнице за атомску енергију, потписивањем Римских уговора 1957. године. Главни циљеви ове заједнице били су остваривање царинске уније и стварање заједничког тржишта које је подразумевало слободан проток робе, услуга и капитала. До првог проширења долази 1973. године када су се заједници придружиле Велика Британија, Данска и Ирска.

Међународна лига за заштиту људског достојанства и безбедности из Русије доделила је Његовој светости партијарху српском Павлу орден "Достојанство", као и икону Светог Серафима Саровског.
Орден је у Патријаршији у Београду данас уручио председник Међународне лиге за заштиту људског достојанства и безбедности из Русије Владимир Вареников, а у име патријарха Павла примио га је епископ хвостански Атанасије, патријархов викар, објављено је на сајту Српске православне цркве /СПЦ/.
Гости из Русије су током срдачног и братског разговора истакли заначај личности патријарха Павла у данима искушења кроз које су прошли српски народ и Црква. Епископ Атанасије је, нагласивши важност братских односа Србије и Русије, захвалио у име Његове светости на додиељеном ордену првојерарху СПЦ.
Додели ордена и иконе је у име српског огранка Међународне лиге за заштиту људског достојанства и безбедности присуствовао Мићун Васић.

У недељу, 10. маја, сестринство манастира Градац и локална власт у Рашкој, организоваће традиционалну, четврту по реду манифестацију Дани краљице Јелене, у част ове владарке, добротворке и ктиторке манастира. Јелена је француска принцеза и супруга краља Уроша Немањића.
Постоје две манифестације у Србији које величају име краљице Јелене, мајке краљевића Милутина и Драгутина. Једну организује француско-српско друштво пријатељства под именом Дани јоргована славећи дан када је Јелена Анжујска стигла у Србију и удала за краља Уроша. Предање каже да је за невесту која је примила православље, Урош долином реке Ибра засадио јорговане, како би је подсећали на родни крај.
Друга манифестација су Дани краљице Јелене која се 10. маја одржава у порти манастира Градац изграђеног 1277. године по жељи ове светитељке, изузетно одане немањићкој лози. Архиепископ Данило II у њеном житију описује краљицу као жену оштре речи, благе природе, у заповедању кротке, непорочне у животу. Уз краља Уроша, била је најутицајнија личност у Србији крајем 13. века. Посебно је бринула о девојкама и младим удовицама и основала школу у којој их је просвећивала, васпитавала и учила ручним радовима. У позним годинама се замонашила, а сахрањена је у својој задужбини - манстиру Градац.

На Ђурђевдан се сваке године код Ђурђевих ступова окупља народ на традиционални сабор. Одмах затим, мајстори ће наставити са радом и куле ће расти приближавајући се, по легенди, замислима заточеног жупана Стефана Немање, који је из пећине могао да види само ово брдо и заклео се да ће на њему саградити божји храм.
Протосинђел Герасим подсећа да се, паралелно са градитељском обновом манастира, и Срби духовно обнављају, све чешће се окупљајући у храму и помажући обнову. Мисионарско-приложничка акција „Обновимо себе – подигнимо Ступове“ и даље траје и обухватила је многе у Србији и у расејању. „Како је дивно, Господе, кад храм васкрсава“, поје на многим манифестацијама музички састав „Ступови“, подсећајући увек изнова на значај манастира на крову Србије.
Изглед манастира Ђурђеви ступови у Расу, недалеко од Новог Пазара, све је ближи првобитном, какав се да замислити на основу пројеката покојног др Јована Нешковића и мермерне макете која се чува у манастирском лапидаријуму.

Гарда Војске Србије (ВС), најелитнија јединица оружаних снага, обележава свој дан, настављајући традицију дугу 179 година.
Историјат Гарде
Историјат Гарде почео је на Ђурђевдан 1830. године, када је у Пожаревцу постројена прва чета Књажеве гарде, да би 1831. у састав те јединице ушла и музика - "Књажевско- сербска банда". Књаз Србије Милош Обреновић претходно је тражио од старешина да му по "стасу и угледу" одаберу најбоље младиће из својих нахија - "у сваком погледу да су примерни", да не пију и да нису "ветрогоње" и "ако је могућно, да буду писмени".
После завршетка Првог светског рата, приликом избора југословенских гардиста захтевало се добро здравље регрута, одређено социјално порекло, примерено владање и писменост, а уз то да су правилно развијени, "лепе и угледне спољашности".
У току и после завршетка Другог светског рата, језгро Гарде и будућег Гардијског батаљона чинио је Пратећи батаљон Врховног штаба Народноослободилачке војске.
Гардијска бригада је формирана 1. новембра 1994. године. Кандидати су морали да буду проверени, окретни и физички потпуно здрави, а официри до чина мајора морали су да буду писмени "и у борби истакнути".

У цркви поморавског села Мојсиња 2. маја откривена је и освештана спомен-плоча војводи Раку Левајцу (1777–1833) који је војевао у оба српска устанка. Овај белег подигли су војводини потомци, уз богослужење жичког владике Хризостома.
Као учесник Остружничке скупштине, Карађорђеве делегације на преговорима у Земуну, битака на Мишару (1806), Љубићу и Дубљу (1815) – за војводу ужичке нахије Карађорђе га је прогласио 1810., али му је то звање одузео три године касније – Левајац је несумњиво заслужио значајније место у историји устаничке Србије.
– Његово име и дело били су прекривени заборавом јер се замерио и Карађорђу и Милошу. Истовремено, био је довољно мудар да избегне сусрет са овим другим, јер би му следовало погубљење. Зато је Рако Левајац један од ретких устаничких вођа који су умрли природном смрћу – каже Горан Р. Левајац, војводин потомак, историчар из Крагујевца.

Десетогодишњица погибије пилота пуковника Миленка Павловића, који је у борби са вишеструко надмоћнијом авијацијом НАТО-а на небу изнад Ваљева 4. маја 1999. године страдао, обележена је јуче у Ваљеву. Тог дана пре десет година, око 12 часова, команди 204. ловачко-авијацијског пука у Батајници на чијем челу је био Павловић, јављено је да већи број НАТО авиона иде према Ваљеву, са намером да изврши нова разарања. Команду да полети добио је један од млађих пилота, међутим Павловић је телефонском везом наредио да се млађи колега задржи и уместо њега он је сео за команде „мига 29” и полетео у правцу Ваљева и свог завичаја.
Одмах после узлетања приметио је да му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара, што га није деморалисало нити довело у искушење да се врати у базу. На небу се упустио у неравноправну борбу против 16 непријатељских авиона. Неустрашивошћу и ретко виђеним маневрима, које је тог дана посматрало више Ваљеваца, у једном моменту успео је да натера неколико непријатељских авиона у бег, али око 12.30 часова био је погођен са три ракете.