Јуче и данас

Празник старозаветног пророка и новозаветног светитеља Илије кога све хришћанске цркве везују за прошлост и будућност хришћанске цркве и спасења човечанства, српска православна црква и њени верници обележавају 2. августа.
Свети Илија, веома поштован у православљу као строг и непоколебљив проповедник етичких вредности, присутан је у Старом и у Новом завету као пророк чије је особине преузело хришћанство доводећи га у везу са настанаком нове вере и новим Христовим доласком.
Према предању свети Илија је био међу пророцима који су се на Тавору поклонили Исусу Христу на дан Преображења Господњег, када се јавио својим ученицима са поукама нове вере, па се зато лик Светог Илије слика на преображенским празничним иконама.
Свети Илија је присутан и у визији светог Јована Богослова у којој се његова улога везује за будућност хришћанске цркве и други долазак на земљу Христа Спаситеља - ново преображење коме се нада и у који верује хришћански свет.
Преображење човечанства
Према књизи Откривења Јовановог, други долазак Христов најавиће Илија са старозаветним пророком Енохом и њиховим страдањем треба да почне ново преображење човечанства.

Припадници Ваздухопловства Војске Србије обележавају 2. август - Дан рода авијације у знак сећања на 1893. годину када је наређењем краља Александра I Обреновића предвиђено оснивање ваздухопловних балонских одељења при свакој дивизији српске војске.
Прве ваздухопловне јединице Српска војска основала је мање од једне деценије од првог лета браће Рајт у САД.
Већ 24. децембра 1912. године тадашњи министар војни Радомир Путник потписао је одлуку о оснивању Ваздухопловне команде у чији су састав ушли Голубија пошта, Балонско одељење са три балона, Водонична централа и Аеропланско одељење са 12 авиона.
Први аеродром изграђен је на Трупалском пољу код Ниша.
Србија је тако постала једна од првих 15 земаља у свету која је имала ратно ваздухопловство и једна од пет држава које су користиле авијацију у борбених дејствима, односно у Балканским ратовима.

Општина Оштра Лука данас и сутра биће домаћин Светоилинданског сабора, када ће обележити 68. годишњицу страдања око 5 500 Срба и Јевреја на Илиндан, 2. августа 1941. године, у Санском Мосту.
Традиционалне Илинданске свечаности почеће поетским матинеом данас у подне у Друштвеном дому Копривна, где ће бити представљен зборник "Шушњар `41",  "Кишни снови" Михајла Орловића и "Четири црне ливаде" Боре Капетановића.
У ресторану "Лука" биће одржана промоциија књиге "Шушњар `41", о којој ће говорити доктор Владимир Лукић и књижевник Ранко Павловић, после чега ће жири 28. књижевних сусрета саопштити одлуку о додели награда "Шушњар 2009" и "Слово Подгрмеча".
После посете спомен соби и полагања цвећа, за 20.00 часова предвиђено је песничко вече.
Сутра у 9.00 часова биће служена света архијерејска литургија у Цркви светих апостола Петра и Павла у Санском Мосту, а затим на гробљу Шушњар, парастос жртвама геноцида из 1941. године.

Петнаесточлана делегација француског града Сен Фоа, са којим Краљевчани већ десетак година негују пријатељске везе, недавно је боравила у граду на Ибру, и том приликом је, између осталог, обећана помоћ у рестаурацији Маглича, једног од најочуванијих средњовековних утврђења у долини Ибра.
Госте је предводио Жерар Шарије, помоћник градоначелника Сен Фоа за културу, а међу њима су били сликари, музичари, конзерватори, библиотекари... Краљевчанима су се представили концертом озбиљне музике и изложбом слика у француској кући у Краљеву. Домаћини су организовали обилазак бројних установа културе и историјских знаменитости на овом подручју.
Тако су Французи посетили манастире Жичу, Студеницу и Градац – задужбину Јелене Анжујске, у чију је част, како легенда каже, још у 13. веку, дуж ибарске долине засађен бели и плави јоргован. Сађењем овог цвећа на кршу Ибарске клисуре тадашњи Срби желели су да принцези Јелени, која се удала за српског краља Уроша Првог, надоместе недостатак медитеранског амбијента.

Личко место Срб, на обронцима прелепе котлине у коју се стиже заобилазно – најчешће низ шумовити Српски кланац из правца Грачаца, обележио је минулог викенда 68. годишњицу народног устанка против фашистичких окупатора. Тај датум, 27. јул, деценијама је у Хрватској био и државни празник Дана устанка, али је то престао да буде када је РХ постала самостална држава. Та дуга антифашистичка традиција прекинута је грубо, на симболичан начин, када су припадници Хрватске војске у току акције „Олуја” у августу 1995. године „ослободили” празан Срб и тенковским гранатама гађали велики споменик устанку на брду изнад места док га нису разрушили.
Затим је и Срб већим делом разрушен, о чему и после 14 година сведоче изрешетане и разрушене куће и привредни објекти у самом средишту места. Народ Срба распршио се по свету, а вратио се тек мањи део, јер ако не гајите овце и козе или вам не капље каква пензијица, практично нема више од чега да се живи.

У Москви је објављена књига 'Година са светитељем Николајем Српским Велиморивићем'. Издавач је Сретењски манастир, а књига је зборник мисли и поука владикиних за сваки дан, за 2010. годину.
Међу духовницима код Срба Николај Велимировић има посебно место. Такав углед стекао је пореклом, даровитошћу и преданом службом Богу и српском народу. Рођен је у Лелићу, селу код Ваљева и као мали нашао упориште у Богу, као и његови преци. Школовао се у Србији, Швајцарској, Енглеској, Немачкој, Русији. Докторирао је теологију на Универзитету у Берну и филозофију на Оксфорду. Затим се замонашио у Србији и био са својим народом и у најтежим данима фашистичке окупације земље. Пуно је писао и оставио многа дела, теолошка и књижевна, пропуштајући свет и људе кроз Божију призму. Био је и у немачком логору. Комунисти га нису примили назад у земљу након ослобођења, па је земаљски живот завршио у Америци. Много година касније, његово тело је враћено у Србију и данас се налази у манастиру села Лелић, где је и рођен. Свакодневно тамо долази пуно људи из земље и иностранства на поклон владики.

Најпре је био закопан под брестом недалеко од места где је обезглављен, затим сахрањен испред царских двери у својој задужбини у Тополи, па онда премештен и покопан уз десни зид цркве, да би мир нашао када су му пре тачно седам и по деценија земни остаци пренети у породичну гробницу Карађорђевића на Опленцу
Мало је у нашој историји тако славних имена као што је име вожда Ђорда Петровића Карађорђа по коме ће касније наша чувена династија Карађорђевић понети презиме.
А остао је Карађорђе упамћен не само по својим славним делима и нама на бруку неславном крају већ и по томе што је мало познато да је чак четири пута сахрањиван. 
О времену када је Карађорђе рођен, живео и војевао томови су исписани. И поред неких неслагања историчара, мање-више о његовом животу и делу све се зна. А прича о селидби његових посмртних остатака као да се уклапа у Карађорђев буран живот.
Прва сахрана

Прослава стогодишњице рођења авангардне сликарке и свестране уметнице Милене Павловић Барили (1909-1945) почела је 17. јула у Србији, отварањем репрезентативне изложбе „Звезданим трагом“ у Галерији САНУ, на којој је представљено око 140 слика, цртежа, скица и других експоната.
Као никада до сада огромна маса света тискала се испред Галерије САНУ, у главној улици Београда, у очекивању отварања изложбе познате српско-италијанске сликарке Милене Павловић Барили. Сви су жељно ишчекивали да погледају дела велике уметнице. Присутне, међу којима је било много познатих личности из домаће културне јавности, поздравио је најпре потпредседник САНУ Никола Тасић, а затим ауторка изложбе „Звезданим трагом“ Јелица Милојковић, која је врло детаљно говорила како изложба и монографија кроз неколико тематских и хронолошких целина прате животни пут уметнице, од родног Пожаревца, преко неколико европских градова, до Њујорка. Бројне поклонике Миленине уметности поздравио је и амбасадор Републике Италије Армандо Варикио. Он је истакао да уметност не познаје границе и да је у Миленином срцу и души било довољно места и за Србију и за Италију, обзиром да је њен отац био Италијан.

На Галовића брду у Прањанима, одакле је у августу 1944. године, безбедно одлетело више од 500 савезничких пилота које су Немци оборили над Србијом, представљена je књига „500 заборављених“. Аутор је Грегори Фриман, амерички новинар и писац, а идеја за ову промоцију је потекла од амбасаде САД у Београду, нашег Генералног конзулата у Чикагу и породице Јевтовић из Леушића, у чијој су кући скривани амерички пилоти.
– Књига је настала као мој одговор на несхватљиво и дуго ћутање о једној од највећих спасилачких операција у току Другог светског рата и улози јединица Драже Михаиловића и српског народа у спасавању 512 савезничких авијатичара.Књигаje и сведочанство о пожртвованости народа овога краја. Писао сам је на основу сећања преживелих пилота, а у разговору са њима само Србији стекао слику која је апсолутно другачија од уобичајених предрасуда. Будући да је интересовање за књигу велико, надам се да ће она допринети и да се промени и мишљење о Србима – каже Фриман, који је након што је завршио писање „500 заборављених”, пожелео да види место догађаја, да упозна још живе спасиоце америчких пилота и њихове потомке.

Најлепше виле, бродови и трговине у Трсту биле су некада српске. Куртовићи, Војновићи, Гопчевићи, Квекићи, Николићи, и још десетине породица, које су се половином 18. века доселиле у овај приморски град, задужиле су га велелепним грађевинама и заувек на њега ставиле "српски" печат, на чијој слави живе и данашњи Срби - Тршћани. Делић славе и раскошног живота Срба, који су пре више од 150 година дошли из делова Отоманске империје, Венеције, Аустрије или Боке которске, може да се види на изложби "Људи светог Спиридона, Срби у Трсту 1751 - 1914", која је прошле недеље отворена на тврђави Сан Ђусто у овом граду.
Иако данашњи Срби у Трсту, осим историје о негдашњем животу њихових сународника, са њима немају других веза, дошли су листом на отварање изложбе, свечано обучени и поносни на легенде које се о њиховим прецима испредају у овом италијанском граду. А богатство српских трговаца из 18. и 19. века деценијама је расло, а онда су почели да се осипају и богатство и људи. Од старог сјаја који су дали Трсту остала је црква и неколико палата.