Јуче и данас

Православни верници у Србији данас прослављају Рођење Светог Јована Крститеља у народу познатог као Ивањдан. Свети Јован је рођен на чудесан начин од старих родитеља, живео је у пустињи, јео корење и друговао са животињама, крстио је Господа Исуса Христа, пострадао је мученички. Само рођење и целокупан његов живот дивна је прича и поука свим вернима.
Захарије и Јелисавета били су већ у поодмаклим годинама, нису имали деце, а када се Гаврило архангел Божији јавио Захарији, рекавши да ће његова жена родити сина, овај не могаше да верује. Зато му се језик свеза, није проговорио све док му се син није родио. Јованово рођење је многе зачудило, тако је у Светом Писму записано и ово: “Шта ће бити од овог детета”(Лк,1,66), питали су многи и чудили се. Али оно што људи нису знали, Бог јесте, јер је бринуо о Јовану и онда када је остао без родитеља. Глас о чудесном рођењу Јовановом дође и то Ирода, који се због његовог рођења побоја за свој престо, те посла војнике да убију Јована и његове родитеље. Оца Захарију убише у храму, а мајка Јелисавета оде у пустињу, где ускоро премину. Јован оста сам у пустињи, где је одрастао, храниле су га дивље звери, а о њему је бринуо Господ. Свети Јован је затим изашао међу људе, учио је науци Господњој и говорио о покају. 

Латинизација Србије последњих година је узела маха. Од културног и националног обележја, ћирилица је данас постала угрожена врста, којој прети коначни одстрел.
Колико је стање алармантно, најбоље показује сурова шала, да Срби користе ћирилицу још само на умрлицама и надгробним споменицима, иако ни то више није правило. Латиница је, нажалост, постала једино комерцијално писмо у Србији. Уговори банака, рачуни за плаћање, називи фирми и компанија у Србији се искључиво пишу латиничним писмом. Ћирилице нема чак ни на етикетама за упутство, које се лепе на увозне производе.
Такође, креатори свих комерцијалних билборда на улицама као да никада нису чули за Вука Караџића. Чак се и произвођачи, чије је име деценијима писано на ћирилици (као „Књаз Милош“), последњих година окрећу „модерном“ писму.
И туристичке табле у Београду написане су латиницом, под изговором да „се странци лакше снађу“, иако одмах поред стоји и упутство на енглеском језику. Град Москва, која има немерљиво већи број туриста од Београда, има тек покоју таблу на енглеском језику, док су табле са латиницом у руској престоници незамислива појава. Докле, то најбоље потврђује чињеница да су и табле ресторана „Мекдоналдс“ у Русији искључиво на ћирилици.

На Мраковици, код Приједора, данас се обележена 67. годишњица од битке на Козари. Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Раде Ристовић поручио да је обележавање годишњице Козарске епопеје обавеза, али и жеља да страдање народа на овом подручју не буде само успомена, већ и опомена за сва времена и генерације које долазе.
"Желим да са ове планине, симбола места страдања једног народа, али и места његове бескрајне храбрости, подсетим цели свет да је српски народ одувек био слободарски", рекао је Ристовић данас на Мраковици код Приједора, где се обележава 67. годишњица битке на Козари.
Ристовић је рекао да на народно-ослободилачку борбу могу бити поносни и борци последњег отаџбинског рата, који данас, заједно са својим дедовима и очевима учесницима НОР-а, обележавају овај значајан датум из историје српског народа.
Обележавање годишњице организује Одбор Владе РС за његовање традиције ослободилачких ратова, а манифестација под називом "Козара спомиње и опомиње" почела је пријемом, који је ресорни министар организовао за представнике СУБНОР-а и госте.

„Ове године зимско доба сам лепо провео, радећи у Двору портрет Маршала. Баш ми је мило што су, настојањем Бранка Шотре, и мене Србина позвали на ту утакмицу, мада су начин тог конкурса и начин портретисања, били апсурдни. Било ми је симпатично Маршалово стрпљење, којим се подчинио том досадном седењу. Лепа, баш дворска понуда, закуска, вина, ликери, ракија и кафа, чинили су да са задовољством одлазим на Дедиње, а за мене као чичу, била је то лепа разонода.”
Овако је у свој дневник записао своје утиске о портретисању Ј. Б. Тита Паја Јовановић (1859–1957), један од наших највећих сликара, коме ове године одајемо почаст обележавајући 150 година од његовог рођења. У зиму 1947–48. године, сликар је позван да са групом југословенских сликара портретише маршала, а тада је имао 88 година.
Паја Јовановић је оставио за собом не само значајна, већ и бројна дела. Био је врло плодан уметник, овековечио је многе историјске тренутке, али и рођаке, познате личности, духовнике, крунисане главе, војнике, трговце, банкаре... Био је професионалац који добре послове није одбијао, а од сликарства је и добро живео. Дворови су се отимали око овог нашег сликара. Ликовну академију завршио је у Бечу, а цар Фрања Јосиф га је, кажу, обожавао. Посебно је волео његове портрете. Чак петнаест пута захтевао је да српски сликар дође код њега на двор и богато га награђивао. Један портрет цара Јосифа је красио дворац у Шенбруну.

Генерални секретаријат Интерпола у Лиону суспендовао је потернице које је против тринаестдржављана БиХ,осумњичених у случају Добровољачка улица, расписао београдски Интерпол и неће их третирати у својој бази података све дотле док Генерална скупштина ове организацијене донесе коначну одлуку у вези саовимслучајем. Обавештење о стављању потерница ван снаге Министарство безбедности БиХ добило је 1. јула– потврдила је „Политици” портпарол овог министарства Милада Дреца, уз напомену да је реч „о дифузним, а не о црвеним потерницама”. Она истовремено истиче да је Генерални секретаријат донео и одлуку у којој је прецизирано у којим случајевима ће убудуће Интерпол у Лиону примати захтеве за објављивање такозваних црвених потерница.
„У одлуци су назначена три могућа услова. Један је да је захтев достављен од неког међународног суда, као што је то суд у Хагу, по другом захтев мора да се односи на држављанина земље која тражи расписивање потернице, а по трећем захтеву може да се односи на држављанина друге земље, али под условом да његова земља не уложи протест”, каже Дреца и наглашава да потез Интерпола у Лиону практично представља „велику дипломатску победу министра безбедности БиХ Тарика Садовића”. Подсећа да је Садовић, „пошто је стигла прва потерница из београдског Интерпола, упутио писмо Генералном секретаријату у Лиону и затражио да потернице буду повучене”, после чега је и „отпутовао у Лион где се састао са секретаром Интерпола и предочио му комплетну документацију”.

Рођен у Араду, у породици где су сликари били деда Никола и отац Душан, школовао се на Краљевско ликовној академији у Минхену, док је стваралаштвом био везан за територију  Аустро-угарске монархије.
"У монографији посвећеној Алексићу ауторка Јасна Јованов се определила да актуелност најзначајнијег и највиталнијег сегмента Алексићевог опуса сагледава у контексту главних европских културно-историјских и уметничких струјања тог раздобља", рекао је Мирослав Тимотијевић. На тај начин се, осветљавајући Алексићево симболистичко сликарство, отвара и ново поглавље у тумачењу српског сликарства првих деценија двадесетог века. Поред аналитичко-теоријског, ова студија поседује и драгоцен фактографски сегмент.
Монографија Стевана Алексића објављена је као заједнички издавачки подухват Спомен-збирке Павла Бељанског и Одељења за ликовне уметности Матице српске у Новом Саду.
Стеван Алексић се определио за средњоевропски уметнички миље у складу са уметничким тенденцијама у окружењу где је живео.

Операција пребацивања Слободана Милошевића у Хаг 28. јуна 2001. године изведена је у режији МУП-а Србије, британске обавештајне службе, СМИП-а и Генералштаба војске СР Југославије. Команда Ратног ваздухопловства и ПВО СР Југославије није имала никаква сазнања о хеликоптерском пребацивању бившег југословенског председника на аеродром Дубраве код Тузле све до саопштења преко медија. Како је текла та операција збуњивања са скоро истовременим летовима три различита хеликоптера да се не би знало у којем се налази Милошевић и ко је ту кога надмудрио?
У 16.25 часова 28. јуна 2001. по усменом наређењу начелника Генералштаба ВЈ генерала Павковића командант РВ и ПВО генерал Смиљанић наређује да се појача осматрање северног и северозападног дела територије и да се укључе и радари који иначе нису у оперативном раду, а покривају тај део ваздушног простора. Поред тога наредио је да се у трочасовну готовост ставе по три хеликоптера на аеродромима Ковин и Ниш. У систем ВОЈ као појачање укључене су јединице 2/20.бВОЈИН и осматрачки радар 3/250.рбр ПВО. У 890. мешовитој хеликоптерској ескадрили и 787. транспортној хеликоптерској ескадрили стављена су у трочасовну приправност по три хеликоптера.

На данашњи дан, пре 20 година, на Газиместану, обележено је 600 година Косовског боја. У познатом говору, Слободан Милошевић је, између осталог, поручио да смо поново у биткама, и пред биткама.
"Шест векова касније, данас, опет смо у биткама и пред биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене. Али без обзира какве да су, битке се не могу добити без одлучности и храбрости. Без тих добрих особина које су онда давно биле присутне на Косову. Наша главна битка данас се односи на остварење економског, политичког, културног просперитета", рекао је тада Милошевић.
Тај његов говор, Хашко тужилаштво поднело је као доказ о његовим ратним намерама. Тужилац Џефри Најс на суђењу је протумачио да "оружана битка, борба, није била искључена, чак и у том моменту".
Одговор Слободана Милошевића 14. фебруара у Хагу био је: "Нећу да цитирам цео говор, али сам га цитирао у деловима, да се види колико је злонамнерно извучен из контекста, јер управо кажем да нам предстоји главна битка за економски опоравак. Ни данас не бих променио у њему ниједну реч", рекао је Милошевић, који је на данашњи дан 2001. године изручен Трибуналу.

Српска православна црква и верници обележавају 28. јуна Видовдан, верски и национални празник и 620. годишњицу сећања на страдање српске војске, која је 1389. године на Косову и Метохији, бранила своје земље од моћне Отоманске империје. За име српског кнеза Лазара, косовске јунаке и Бој на Косову, везане су многобројне легенде, а Косовски циклус српске епске поезије је сачувао од заборава велики део српске историје.
Битка на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна по новом календару. Српску војску је предводио кнез Лазар Хребељановић, а турску султан Мурат.
О самој битци и њеном току се зна јако мало. Оно што је сигурно јесте да је битка била изузетно жестока и то истичу сви летописци. Тако један Дубровачки летопис из XV века наводи:
"1389, 15. јуна, на Видовдан, у уторак, бијаше битка између Срба и турскога цара. Од Срба су били: Лазар, српски краљ, Вук Бранковић и Влатко Вуковић, војвода. И би велика погибија и турска и србска, и мало јих се вратило натраг; цар Мурат убијен је, а и србски краљ. Побједе нису добили ни Турци, ни Срби, јер је била велика погибија. Бој је био на Косову пољу".

Монографија "Храм светог Саве" представља својеврсан споменик српском народу, посебно пред људима са Запада који су нас запамтили као лоше људе, рекао је на промоцији монографије протојереј Храма Лука Новаковић. Новаковић је рекао да се гости из разних земаља приликом обиласка храма на Врачару сваки пут изненаде како градимо величанствен храм, када се многи храмови на Западу, без обзира којој цркви припадају, затварају. Рекао је да ће фото-монографија бити штампана на неколико светских језика, а да ће читаоци имати основне или опширније, једино релевантне и актуелне податке о Храму.
Главни архитекта ентеријера Храма Драгомир Ацовић казао је да је монографија штампана да би што више људи знало о Храму и шта се дешавало са њим, која је његова функција и ко је заслужан за његову изградњу. Ацовић је навео да монографија садржи обиље фотографија које представљају "једну врсту фиксираног сећања".