Кнез Милош, тада владар Србије, није био одушевљен када се 1817. године Карађорђе после прогона тајно вратио у Србију. Бојећи се да му један од највећих српских јунака не угрози престо, наредио је да га убију. Вожд се са својим момком Наумом налазио на имању Драгића Војкића у Радовањском лугу недалеко од Велике Плане. Смештај му је обезбедио кум Вујица Вуличевић. У зору, на празник архангела Гаврила 13/26. јула, Вујицин момак Никола Новаковић секиром је усмртио вожда, а онда из пушке и Наума.
Затим је јатаганом обојици одсекао главе, ставио у зобницу и однео вождовом куму Вујици. Карађорђево и Наумово тело Драгић је закопао недалеко од места убиства. Обезглављена тела била су покопана под једним брестом на коме је био урезан крст. Истог дана главе су однете у Београд.
Остаје дилема да ли је Карађорђева глава одмах предата београдском везиру Марашлији, а да су је они одрали и напунили памуком, или је то урађено код кнеза Милоша, па је тек онда овај везиру предао главу. Више је присталица друге теорије. Постоји чак записано да је кнегиња Љубица, када је видела главу, закукала: ''Куку, Милошу, ова ће крв на нашу децу пасти.''
Затим ју је кнегиња опрала вином и предала ћурчији који је одрао кожу и напунио је памуком. Вождову и Наумову главу Марашлија је послао у Цариград султану Махмуду Другом. Вождову лобању кнегиња Љубица је опрала од крви, завила у свилено платно и ставила у дрвену кутију. Кутија је касније закопана.
Друга сахрана
У време док је трајао устанак, Карађорђе је у склопу свог утврденог града у Тополи подигао 1811. године цркву пресвете Богородице. Као ктитор цркве у њој је испред олтара саградио за себе гробницу. Побожна кнегиња Љубица, бојеци се божје освете, наредила је неком сељаку из околине Крагујевца да воловским колима оде у Радовање и да са Драгицем Војкићем тајно откопају Карадорђево тело и дотерају га у Милошев конак у Крагујевцу. Иако је све раћено са одобрењем кнеза Милоша, он чину сахране није присуствовао, али се побунио што је вожд сахрањен испред олтара као да је светац. А вождово тело је пред свитање, уочи великих Задушница 1819. године, довезено из Крагујевца у његову задужбину у Тополи где је покопано испред олтара у цркви коју је подигао.
Трећа сахрана
Само годину дана имао је вожд мира. Кнезу Милошу сметао је чак и мртав Карадорђе. Никако није могао да се помири са чињеницом да вождови посмртни остаци почивају испред царских двери, на најсветијем месту у богомољи. Зато је одлучио да га помери. Али, није смео из цркве бојећи се реакције народа. Јер, недуго после сахране место пред дверима тополске цркве постало је светиња. Свакодневно су се ту окупљали људи, пре свих они одани Карађорђу, али и други, јер је постојало веровање да вожд има исцелитељску моћ. На његовом гробу народ се даноноћно молио.
Тело је извађено и покопано унутар цркве са десне стране гледано ка олтару, а одозго је стављена надгробна плоча од црвеног мермера. Око гроба је постављена ограда, а на црквени зид изнад гроба кнез Милош је ставио спомен-плочу са славеносербским натписом. Том плочом кнез Милош је хтео да скине са себе љагу око убиства, па је, између осталог, написао како су Турци усмртили вожда.
Много је полемика било око тога шта се догодило са Карађорђевом главом. Од оних да јој се у Турској губи сваки траг, па до тога да је касније спојена са телом.
У гробу постоји глава и готово се са сигурношцу може рећи да је Карађорђева. Остало је забележено да је марта 1820. у Београду испред Саборне цркве откопана глава и у Тополи спојена са телом.
И краља Петра Првог копкала је та дилема. Зато је 1911. године наредио да се гроб отвори и провери има ли у њему главе. Чин отварања до детаља је описан 1926. године у цасопису ''Видовдан''.
Тамо, између осталог, пише да је глава била уз тело и да се на левој страни више ува јасно види удубљење које је настало од ударца секиром. Такође је констатовано да недостаје атлас, носач, и два пршљена испод њега, који су страдали када је јатаганом одсечена глава.
Четврта сахрана
Животна жеља краља Петра Првог била је да на Опленцу сагради задужбину, породичну гробницу, храм светог Ђорђа, где ће бити сахрањени његови преци, пре свих родитељи и деда Карађорђе, али где ће се сахрањивати и следеће генерације. Очево започето дело наставио је његов син краљ Александар Карадорђевић и довршио храм.
У тек саграђени храм прво су пренети посмртни остаци краља Петра. Они су из крипте однети у северну певницу и смештени испод прелепог саркофага. А онда је, према наредби краља Александра, отворен Карађорђев гроб, кости извађене и положене у специјално припремљен ковчег од тешке ораховине постављен на средини цркве Рођења пресвете Богородице. На поклопцу ковчега утиснут је штит са крстом и цетири оцила. Испод штита урезане су године рођења и смрти - 1762-1817.
Затим је ковчег стављен на лафет и уз звуке звона спровод је кренуо ка Опленцу. Прво су ишли заставници са Карађорђевим заставама, па свештенство на челу са патријархом, а уз ковчег почасна чета. За лафетом је ишао краљ Александар, кнезови Арсен и Павле, па министри и председник владе, војводе, генерали, официри, четници и остали високи гости. Дуж целог пута стајао је народ који је пристигао из читаве Србије. После патријарховог говора, дрвени ковчег са посмртним остацима Ђорђа Петровића Карађорђа положени су у припремљени мермерни саркофаг у јужној певници цркве, наспрам саркофага вождовог унука краља Петра Првог.
Огњан Радуловић
Снимио Градимир Вишњић
На слици место четврте, последње Карађорђеве сахране