Када су Турци покорили Еритреју, браћа су искористила очеву одсутност и послала млађаног Абрахама као таоца у султанове сараје на Босфору.
У болном запису насталом касније, он је описао слику која га је прогањала целог живота – док га турски брод откида од родне груде, за њим плива сестра Лаган, с надом се да ће стићи лађу и последњи пут пољубити свог брата.
У султановом сарају брзо се прочуло за тог паметног, лепог и јогунастог дечака. Назвали су га Арапином, што је име које ће га пратити до краја живота.
Срећна је околност да је Јован Дучић пуних десет година истраживао изворе првог реда о свом земљаку из Херцеговине и 1940. коначно завршио рукопис ,,Гроф Сава Владиславић”. Дучић је користио писане изворе на српском, руском, француском, немачком, италијанском и румунском језику, а истражио је архивску грађу из Дубровника, Венеције, Москве, Хелсинкија, Букурешта и Београда.
Арапин Петра Великог је умро 1781. а Дучић изричито тврди да је тада имао 93 године, што би значило да је Абрахам дошао на свет 1688. године.
Да је Дучић у праву, посредно нам потврђује Пушкин у свом роману ,,Арапин Петра Великог”, посвећеном прадеди, пишући да је Абрахамов пријатељ у детињству, када је доведен у Русију, био један од Савиних синова, Лука, рођен 1684. године.
Гроф Сава је Абисинца, тврди Дучић, ,,био купио на пијаци као роба” и довео га руском цару у лето 1705. из Цариграда, где је често одлазио у поверљиве мисије, да извиди прилике у Турској. ,,Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на порти и мени их саопштити”, јављао је тих година руски посланик гроф Толстој, цару у Петроград.
Показаће се касније да је доведени Абисинац био изванредна драгоценост за Петра Великог, кога је гроф Сава тада снабдео и документом ,,Тајни опис Црног мора”, јер у оно време обале и пловни путеви тог мора и распоред утврђења нису били познати Русима.
Укрштања линија живота учиниће касније да захваљујући прегнућу грофа Саве Владиславића, као директни потомак Абрахама Ханибала на свет дође и Александар Сергејевич Пушкин.
Слободан Кљакић
Успони и падови
Ибрахим је покрштен по православном обреду 1707. када му је кум, Петар Велики, дао име Петар, а у част цара назван је Петровним. Његову мајку је на крштењу представљала жена пољског краља Аргуста, краљица Христина Ебергердина.
Цар га је послао на школовање у Француску, где је завршио и чувену политехнику у Мецу, био је добровољац у француској војсци у којој је стекао чин пуковника, а по повратку у Русију 1716. постао је капетан –поручник бомбардерске чете, у којој је сам цар био капетан.
Пао је у немилост после императорове смрти и био прогнан у Сибир, али га је и одатле ослободио гроф Сава, позивом да му помаже у коначном повлачењу границе између Русије и Кине.
Негде 1735. Абрахам је додао свом имену – Ханибал, а царица Катарина поново га је наградила поверењем и обасула почастима, тако да је 1752. стекао чин инжењеријског генерал-мајора. Пензионисан је 1762. године.