- То што ја више немам пасош је моја лична ствар. То је моја подршка самом себи и не идем нигде где ми треба пасош. Русија и Хиландар су једина два места због којих би променио своју заветну одлуку и затражио пасош. Видећемо шта ће од свега бити кад дође за то време.
Нема вас дуже времена, па опет, за Сајам књига имате пет нових наслова...
- Издавачка кућа Томислава Караџића из Горњег Милановца објавила ми је нежни лирски роман „Сан гружанске летње ноћи“, као и седмо издање књиге „Разапета земља“. Морам да се похвалим да су та књига и песме које се налазе у њој добиле петнаест награда, од „Жичке хрисовуље“ до „Сузе Јасеновца“, коју сам добио прошле године. Издавач „Букленд“ потрудио се да ми изађе „Еколошка башта Азбуквара“, књига у којој сам ја на свако слово додао пуно цвећа која почињу тим словом. У издавачкој кући „Евро Ђунти“ објављена је књига „Моји најдражи празници“, као и ново допуњено издање књиге „Деца са сјајем липе у коси“, која садржи цртеже деце са Косова. Један нови издавач „Српска школа“ је објавио књигу „Дани румени као трешње“, која се нашла и у лектири за други разред основне школе.
Словите за једног од највећих бораца за очување српског језика и ћирилице.
- Ту сам мало посустао, али нисам одустао. Нисам толико занесен као пре, и са толико вере колико сам имао. Нисам толико ни активан да могу нешто да учиним, али свака трунчица труда на том плану од стране свих нас добро дође. Има много људи који се боре. Има, наравно, и много оних који се не боре, а то што запостављамо своје писмо - ћирилицу је наш допринос душманима, тако можда некад свесно, некад несвесно помажемо онима који нам је уништавају. То сам рекао и људима у Републици Српској одакле сам се управо вратио. Ипак, тамо су чак испоштовали писмо у аутомобилским таблицама, тако што су ставили искључиво слова која су и на ћирилици и на латиници иста. Тако су покушали да направе равнотежу. Међутим, цела Република Српска је преплављена латиницом, „ударају“ њоме са свих страна. Ни у Србији није ништа мање страшно. Тако долазимо дотле да они који уништавају ћирилицу мисле: зашто би нам излазили у сусрет и поштовали је кад ми сами то не радимо. Тако је то с нама. Кобајаги, неко нешто промишпља о будућности, а у ствари нико ништа не мисли о добробити ове земље! Ко ли нам то тако „заповеда“, не знам?!
Глас Јавности