Јуче и данас

Књжевник из Аустрије Петер Хандке добитник је награде “Златни крст кнеза Лазара“, песничке манифестације Видовданско причешће која се одржава на Косову и Метохији.
У образложењу жирија наводи се да је Петеру Хандкеу додељена награда за његов допринос истини о Србима на Космету. Хандке је први странац који је добио ову награду, па је коментаришући ту одлуку рекао: „Обавештен сам да је жири направио преседан. По мало ме је стид овог признања... Дозволите ми да дођем себи, да схватим значај Златног крста јер у овом моменту не могу ништа рећи чега се сутра не бих стидео.“
Он је изразио уверење да ће његово писање о Косову и Метохији, Великој Хочи, Ораховцу, Косовској Митровици бити читано када се забораве изјаве политичара и текстови новинара о Косову и Метохији.
Овај аустријски писац већ годинама пише о Србима, њиховим проблемима на Косову и Метохији. Он је оштро критиковао НАТО бомбардовање Србије и Косова и Метохије, пишући да је „морал нова реч за самовлашће“, у отвореном писму је тражио да му немачки министар одбране Rudolf Schaping, који му је тих дана честитао рођендан, врати његове књиге. Такође је вратио Buchner награду, највећу награду за аутора немачког језика. Тих тешких дана бомбардовања Хандке је путовао више пута у Србију.

У Шумадији се вековима преноси казивање о Павлу Бакићу који је живео и столовао подно планине Венчац код Аранђеловца. Пре три године археолози су открили зидине које су мештани назвали Дворине, сматрајући да су то остаци двора деспота Павла Бакића из 16. века.
Народ подно Венчаца и Букуље са поносом прича да је деспот био велики јунак, честит и учен човек. Говорио је пет језика али се, каже народно предање, краљу Фердинанду Хабзбуршком са којим се борио против Турака, поносан што је Србин, обраћао само на матерњем језику.
Павле Бакић се борио за ослобађање Шумадије и Србије од турских завојевача, али је са српским ратницима бранио и Беч и Европу од отоманске најезде. За војничке заслуге он и његова браћа добили су велике поседе на подручју јужне и средње Словачке.
Краљ Фердинанд је 20. септембра 1537. године повељом доделио Павлу Бакићу титулу деспота, иако није био ни у каквој родбинској вези са српским деспотима. Њему је дата та титула као способном, заслужном и популарном старешини, достојном да буде на челу свих Срба.

Романсијер, есејиста и преводилац Данило Киш, један од најпревођенијих српских писаца, умро је на данашњи дан пре 20 година у Паризу, граду у коме је сa прекидима живео од 1959. године, а по својој жељи сахрањен је у Београду, по православном обреду.
Са њиме се угасила и једина реална нада да би, осим Иве Андрића, још неки књижевник који пише на српском језику могао да добије Нобелову награду за књижевност у 20. веку. Да је данас жив, Киш би имао 74 године, пошто се родио 1935, у Суботици као друго дете Едуарда Киша (мађарског Јеврејина) и мајке Милице (Црногорке).
Пишући о себи Киш је забележио да су се у Суботици, збиле две круцијалне чињенице његовог живота „што их је удесио Бог или Случај: ту су се сусрели мој отац Едуард Киш, виши инспектор државних железница и писац Југословенског реда вожње железничког, аутобуског, бродског и авионског саобраћаја, и моја мајка Милица Драгићевић, црногорска лепотица, први пут далеко од свог родног Цетиња, у посети код своје сестре. Сусрет редак, можда јединствен у оно време”, а друга је била чин његовог рођења. У „Горком талогу искуства”, Киш се поново бави својим коренима и пише „ немам деце и ова чудна раса угасиће се са мном. Са двема религијама (јеврјеском и православном) спојила се, у извесном тренутку трећа, католичанство, којем су ме учили у школи, у Мађарској”.

У Спомен парку у Краљеву, одржан је помен цивима стрељаним 14. октобра 1941. године. Пред више хиљада грађана, опело је служило свештенство епархије Жичке, а на хумке страдалима венце су положили представници града, делегације Италије и Украјине и родбина жртвава фашизма.
Тог 14. октобра, стрељано је више хиљада цивила од 13 до 70 година, а осим Срба, страдали су и Руси, Роми, Јевреји, Словенци и Хрвати.
"Смрт у Србији у Другом светском рату започета је стрељањем у Краљеву", рекао је градоначелник Краљева Љубиша Симовић. "Заборав рађа ново зло, и из пепела се подижу идеје са префиксом 'нео', као да осим огољене смрти, може нешто ново нићи из нацизма, а ово стратиште и масовна гробница опомињу на време слома човечности и свих људских вредности", нагласио је Симовић.
Градоначелник Краљева је подсетио да је тај град завијен у црно у периоду од 14. до 20. октобра 1941. године и да су на том месту стрељани цивили без оружја и војне одговорности различитог узраста, занимања и порекла.

Данас је празник Покров Пресвете Богородице. Српски народ веома поштује и воли Мајку Божију, па се празник обележава свечано, а бројни храмови посвећени су овом празнику.
Данашњи празник је установљен на догађај који се збио 911. године у време цара Лава Мудрог, званог Философ, у Цариграду. На служби Божијој у цркви Влахерни Свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем видео је Пресвету Богородицу са распростртим омофором (огртачем) на рукама, као да покрива народ. Богородица је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама, бележи хришћанска историја казивања Светог Андреја и његовог ученика. И ево већ 1089. година хришћани обележавају овај догађај. У њему је пуно симболике и мистике, у њему је заправо сама суштина вере православних.
Богородица у тој вери има посебно место и значај. Сам њен живот је пример љубави, скромности, жртве, милосрђа, вере, наде што су и основне хришћанске врлине. Она је достојанствено стајала под Крстом када су разапињали њеног сина, њена кућа је затим увек била мирно уточиште свима који су јој долазили тражећи савет, охрабрење и утеху. Вековима су верни људи осећали и духовним видом гледали тај светли Богородичин Покров над светом, радовали му се и у њему налазили помоћ и утеху.

У цркви Цетињског манастира на Ћипуру три су лепо уређене гробнице. У прве две почивају земни остаци првог и потоњег црногорског краља Николе Петровића и његове супруге краљице Милене, пре тачно две деценије пренети из Санрема у стару црногорску престоницу. Трећа гробница, што готово нико од посетилаца и не зна – празна је. Земни остаци Ивана Црнојевића, последњег господара Зете и првог Црне Горе, оснивача Цетиња – уместо у гробници, на чијој плочи је његово име, налазе се „негде у депоу Владиног дома” на Цетињу.
Иван Црнојевић, који се упокојио 4.јула 1490. године, сахрањен је у својој задужбини,у цркви Цетињског манастира. Краљ Никола је 1886. на месту те старе цркве саградио нову. У обимним истраживачким радовима који су спроведени 1986. године пронађен је гроб из 15.века, 78сантиметара испод пода цркве на Ћипуру. У гробу, који је рађен идентично гробницама свих средњовековних владара,пронађен је ковчежић са земним остацима Ивана Црнојевића. Увијен покровом од часне трпезе, највишим степеном сакралног достојанства у обреду православног сахрањивања, био је сачињен од дрвета и премазан дебелим слојем неке уљане фарбе. На покрову се налазио срмом везени крст.

Захваљујући Волфгангу Бидингеру, пензионисаном наставнику из Трира, у Међуопштински историјски архив у Шапцу ових дана су стигле оригиналне фотографије стравичних злочина немачког окупатора над житељима овог града, приликом казнене експедиције у јесен 1941. године. Ратни албум, сведочанство бруталности која по међународном праву не застарева, са препознатљивим ликовима и жртава и џелата, Бидингер је добио од школског друга, сина преминулог фотографа Вермахта, и сматрао је својом обавезом да га врати на место где је настао.
На пожутелим фотографијама, које је Архив изложио у великој галерији, виде се немачки војници како одводе и убијају по наређењу мушкарце различитог старосног доба, грађане и сељаке са шубарама на глави. Људи окружени стражарима стоје у реду, држе се за руке пред плотун стрељачког строја, официри газе преко палих тела и проверавају да ли је неко још жив... У позадини је зграда некадашње Зелене, сада Медицинске школе, па је јасно да се ради о стрељању у делу града Бенска бара.

Приликом државне посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, Краљ Александар I убијен је у Марсеју, 9. октобра 1934. заједно са француским министром иностраних послова Лујом Бартуом.
На пут у Француску југословенски владар је кренуо са железничке станице Топчидер возом до Косовске Митровице, а затим аутомобилом преко Цетиња, где је краљ Александар посетио кућу у којој је рођен. Из луке Зеленика је разарачем Југословенске краљевске морнарице "Дубровник" испловио за Француску.
Француска је приредила величанствен дочек Краљу Александру о чему сведоче и филмски записи на којима је забележена читава посета, од уласка у марсејску луку југословенског брода до атентата који се одиграо двадесетак минута касније.
У уторак, 9. октобра 1934. године, тачно у 16 часова краљ је напустио палубу југословенског разарача и наставио моторним чамцем до Белгијског кеја. Званичан дочек по протоколу био је предвиђен у Паризу, где је требало да га дочека председник Републике, док су га у Марсеју дочекали министар иностраних послова Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан Високог ратног савета.

У знак сећања на 7. октобар када је у Првом балканском рату 2. пешадијски пук "Књаз Михаило" и део моравске дивизије почео одбрану отаџбине, припадници Треће бригаде Копнне војске обележавају Дан јединице.
Припадници Треће бригаде Копнене воjске обележавају дан јединице-7. октобар, у знак сећања на тај датум када је у Првом балканском рату 2. пешадијски пук "Књаз Михаило" и део моравске дивизије почео одбрану отаџбине.
Пук "Књаз Михаило" учествовао је у Кумановској, Прилепској и Битољској битки, а у Другом балканском рату, у Брегалничкој битки, када је због енергичности, силине и непробојности одбране, од противника добио епитет "гвоздени".
У Првом светском рату учествује у Церској битки, а његовом трећем команданту, пуковнику Миливоју Стојановићу, композитор Станислав Бинички посветио је композицију "Марш на Дрину".
Приликом повлачења српске војске преко Албаније штитио је одступницу, 1916. године учествовао је у битки на Горничеву, а 1918. активно учествовао у ослобођењу Ниша.
"Гвоздени пук", како су забелижили хроничари, био је једна од најспособнијих јединица српске војске коју је тадашња Врховна команда користила у пресудним биткама.

Библиотека Матице српске је, поводом 80 година од рођења књижевника Милорада Павића, отворила изложбу "Четврт века Хазарског речника", која ће трајати до 28. октобра.
Поставком су обухваћена издања "Хазарског речника", избор из критика и фотографије аутора. У пратећем каталогу изложбе дат је хронолошки попис 44 библиографске јединице, као и 22 одломка из текстова који су, поводом "Хазарског речника", објављени на страним језицима и на српском.
Изложби је прикључена књига "Вештачки младеж", сa компакт диском, коју је Издавачки центар Матице српске у едицији "Матица" објавио поводом 80 година живота Павића.
Прозаиста, песник, драмски писац и историчар књижевности Павић рођен је 15. октобра 1929. године у Београду. Познат је као писац нелинеарне, интерактивне прозе, а "Хазарски речник", роман-лексикон који му је донео светску славу, ласкаву титулу Шехерезаде 20. века и бројна књижевна признања, објавио је у београдској Просвети 1984. године.