Тих година "Новине сербске" имале су неколико стотина претплатника, српска грађанска класа била је жељна вести о Србији. Ипак, Аустрија није дозвољавала да се штампа било шта што би компликовало њене односе са Турском, па је Давидовић након девет година угасио лист и са породицом прешао у Србију. У Крагујевцу је 1834. године наставио да издаје "Новине српске".
Давидовић, чудна појава
У Србији која је тада била под културним утицајем Отоманског царства, европски одевен Давидовић је био помало чудна појава.
"То је била једина кућа у којој се није спавало на поду. Замислите, он је млеко стављао у кафу и био је необична појава, али је својим ентузијазмом код кнеза Милоша био користан као лични секретар. Изузетно значајну улогу одиграо је у дипломатији јер је Димитрије Давидовић боравком у Стамболу неколико година, најзаслужнији за Хатишерифе и прве кораке стицања независности тадашње Србије", каже Драган Стојковић из Удружења новинара Србије.
Димитрије Давидовић није писао само новинске текстове. Давидовић је и аутор првог српског Устава. У времену када је више од пола европљана живело без устава, не сасвим слободна Србија усвојила је модеран, демократски - Сретењски Устав.
"Запањићете се када прочитате чланове из Устава који је он писао, који су тада били толико напредни да ни дан данас нису реализовани. Један од тих чланова говори о потреби ревизорске комисије која ће да контролише потрошњу народних пара у буџету кнежевине, а ми и дан данас знамо каква је ситуација са ревизорском комисијом и контролом буџета ове данашње републике", каже Драган Стојковић.
Притиснут унутрашњим кризама кнез Милош се сложио са Уставом, али Аустрија, Русија и Турска нису могле да поднесу либералне принципе и развој независности српске државе. Под њиховим притиском Устав се морао укинути. Давидовић је као његов творац протеран са двора. Неколико година касније умро је у Смедереву.
"Новине србске" претвориле су се у службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Југославије. Њихов наставак био је "Службени лист" на федералном нивоу, а његовом куповином правни следбеник постао је "Службени гласник" који излази и данас.
"Те новине и све касније инкарнације до данашњег "Службеног гласника" имају сто седамдесет и пет година непрекидне традиције службених новина, а ако узмемо и бечки период ускоро ћемо обележити и двеста година изласка, као мало који лист на Балкану", објашњава њихов значај Слободан Марковић.
Допринос развоју српског новинарства и демократије
Ове године Удружење новинара Србије обележава 220 година од рођења Димитрија Давидовића. Ускоро ће бити објављена књига о његовом доприносу развоју српског новинарства и демократије, штампан је коверат са његовим ликом и покренута иницијатива за оснивање музеја српске штампе. Ипак, родна кућа Димитрија Давидовића у старом језгру Земуна, као културни споменик још није заштићена од пропадања. На једном зиду је спомен плоча постављена још 1985. године, али фасада до данас није окречена ни толико да покрије малтер око ње.
"Било је многих обећања али нажалост нисмо успели да заинтересујемо администрацију Београда и Земуна да утичу на то да се кућа заштити. Наша настојања ни до његовог рођендана нису успела да уроде плодом. Надам се да ће новинари бар дочекати да објаве вест да је у кући Димитрија Давидовића отворена књижара и интернет кафе, где би била смештена дигитализована архива српских новина па би сваки млади грађанин могао да сазна шта је то било стваралаштво и какве су биле вредности које је гајио Димитрије Давидовић", каже Љиљана Зоркић из Одбора за обележавање годишњице његовог рођења, при Удружењу новинара Србије.
На заслуге Димитрија Давидовића данас мало шта подсећа у Србији. Једна мала биста гледа на Дунав са Земунског кеја. У Смедереву где је провео последње године живота, његово име носе једна улица и једна школа.
Споменик оцу српског новинарства мали је као и гроб на старом смедеревском гробљу где је сахрањен. Творац српске државности умро је сам и заборављен. Новине које је основао и уређивао нису објавиле ни вест о његовој смрти.
РТС