Јуче и данас

Крис Спироу, амерички политичар и председник међународног удружења "Аја Софија", најавио је одржавање прве православне литургије у овој некадашњој цариградској Саборној цркви Свете мудрости (Аја софија) после 557 година.
Пошто су Турци Османлије освојили Цариград (Константинополис) и преименовали га у Истамбул - Света Мудрост је претворена у џамију, па је чак постала образац за изградњу џамија у Европи и Малој Азији. После младотурске револуције у прошлом веку претворена је у музеј, али су у њој остала кључна обележја џамије.
Своју намеру да литургија буде одржана 17. септембра за време ходочашћа америчких православних верника у Истамбул Спироу је најавио турском премијеру Реџепу Ердогану, преноски лист "Стампа".
Турске власти нису се још огласиле нити су коментарисале ову најаву, која би, како оцењује лист, за њих могла да има "укус провокације".
И САД и ЕУ сматрају да ниво верских слобода у Турској није задовољавајући, као и да хришћанске мањине не уживају ни пуну сигурност ни права.
РТРС

Српска православна црква прославила је Светог Василија Острошког Чудотворца. Овогодишња прослава је свечана и у Републици Српској и у Црној Гори, јер се обележава четири века од рођења Светог Василија.
Српски народ је богат светитељима, међу којима посебно место заузима Свети Василије Острошки Чудотворац. Родио се у Мркоњић селу у Херцеговини, 1610. године и добио је име Стојан. Веру је учио у кући, од побожних и вредних родитеља, као и у месној цркви, а хроничари бележе да је био смирен, озбиљан дечачић, милостивог срца. Иако сиромашан, увек је делио оно што има са другима. У најранијој младости отишао је у манастир и као монах је добио име Василије.
Узор му је био Свети Василије Велики у посту, бденију, молитви. Била су то тешка времена за вернике СПЦ, турске власти су биле сурове, као и притисци римског папе да православне тих крајева преведе у католичанство, чему се успротивио блажени Василије, кога је народ веома ценио и поштовао. Обилазио је села и градове, храбрио народ да издржи турску неправду и не одрекне се православне вере. Турци су га прозвали „рајин (народни) богомољац“.
Путовао је и у Русију, одакле је донео бројне поклоне, новац којим је подизао цркве у сиромашној Херцеговини, помагао болесне, немоћне. Епископски чин добио је врло млад, због светости живота и изузетног духовног подвига.

Знају ли Руси о нама оно што сами о себи још не знамо или не желимо да сазнамо? Ето, на Дан победе над фашизмом међу победничким војскама које ће учествовати на великој војној паради на московском Црвеном тргу, неће се наћи и Војска Србије. Није добила позив!

Можда је за утеху изостављање истог и војскама бивших југословенских република, али хтели то или не, то је, ипак, шамар Србији, која за разлику од остатка еx YУ простора, изузетак је Црна Гора, снажно негује култ православног братства са Русима. Симболично или не, Руси су показали како и колико држе до нас, што јесте неправедно, нарочито према жртвама, али, да апсурд буде већи, о жртвама фашизма нису бог зна колико водили рачуна ни званичници Србије. Напротив, током ове транзиционе декаде стварао се утисак да се Србија стиди антифашизма. У најмању руку антифашистичко наслеђе је обезвређено, а наочиглед живих учесника у Другом светском рату и супротно од оног што је написано у светским енциклопедијама почело је улепшавање историје!
Рехабилитован је четнички покрет, изједначен са партизанским, а Милан Недић И Димитрије Љотић пуне нове странице повести. Све је то пратило и промене у називима улица, па су табле са антифашистима и ослободиоцима Београда, на пример, бачене на ђубриште.

Скоро пуних двадесет година прошло је од масовног ратног злочина почињеног над српским становништвом пожешког краја у Славонији, за који до данас нико није одговарао, а што је посебно занимљиво за њега није био заинтересован ни Хашки суд иако о њему постоје писани документи с аутентичним потписима актера. Овај злочин је данас у жижу јавног интересовања вратио Српски демократски форум из Загреба подносећи кривичну пријаву против одговорних за уништавање српских села и убијање цивила.

Ради се о ратном злочину против цивилног становништва и школском примеру етничког чишћења да би се од „непоћудног” народа испразнило цело једно подручје, о чему су још пре десетак година детаљно писали и неки хрватски медији попут у међувремену угашеног „Ферала”. Крајем октобра 1991. године Кризни штаб општине Славонска Пожега издао је Наредбу о евакуацији свих становника 26 села настањених Србима уз цинично образложење да „у последње време четничко терористичке снаге и јединице ЈНА све више угрожавају својим борбеним деловањем цивилно становништво у западном делу општине Славонска Пожега”, па се „у циљу заштите њихових живота и омогућавања успешније одбране наших одбрамбених снага на том простору” наређује евакуација становништва.

Ка­да је пре две де­це­ни­је Вук Дра­шко­вић са нај­бли­жим са­рад­ни­ци­ма кре­нуо да се про­ше­та и на­бе­ре ко­ји цвет на Дра­жи­ној пла­ни­ни, већ у ње­ном под­нож­ју при­пад­ни­ци спе­ци­јал­не де­сант­но-па­до­бран­ске је­ди­ни­це ка­те­го­рич­но су ка­за­ли: „да­ље не­ће мо­ћи”. На сре­ћу, на­ве­де­на за­бра­на вр­ло бр­зо је оти­шла у про­шлост. Рав­на го­ра у ме­ђу­вре­ме­ну, за­и­ста, је по­ста­ла сло­бод­на пла­ни­на са ко­је су се нај­че­шће, упу­ћи­ва­ле гла­сне по­ру­ке и зах­те­ви о ис­пра­вља­њу исто­риј­ске не­прав­де и ко­нач­ном при­зна­ва­њу Рав­но­гор­ског по­кре­та на че­лу са ге­не­ра­лом Дра­го­љу­бом Дра­жом Ми­ха­и­ло­ви­ћем, за ан­ти­фа­ши­стич­ки.

Ју­че­ра­шњи тра­ди­ци­о­нал­ни са­бор на Рав­ној го­ри, два­де­се­ти за­ре­дом, имао је и до­дат­ну ди­мен­зи­ју, јер се по­кло­пио са 65 го­ди­на од по­бе­де са­ве­знич­ких сна­га над фа­ши­змом. На има­њу СПО, што за­пра­во је­сте про­стор из­ме­ђу цр­кве Све­тог Ђор­ђа, спо­ме­ни­ка ге­не­ра­лу Дра­жи и Спо­мен до­ма, оку­пи­ло се око 5.000 љу­ди из свих кра­је­ва Ср­би­је, Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Цр­не Го­ре, Сло­ве­ни­је и ди­ја­спо­ре. Ка­да је око по­дне­ва сти­гао Вук Дра­шко­вић, на­ста­ла је пра­ва еуфо­ри­ја ме­ђу оку­пље­ном ма­сом. Раз­у­ме­ли смо да је раз­лог то­ме што се ли­дер СПО по­сле атен­та­та на Ибар­ској ма­ги­стра­ли рет­ко по­ја­вљи­вао на Чи­чи­ној пла­ни­ни.

Пре не­го што је Вук узео ми­кро­фон при­сут­не су по­здра­ви­ли Урош Шо­шта­рич, је­дан од рет­ких пре­жи­ве­лих рав­но­го­ра­ца из Дра­жи­ног шта­ба као и Алек­сан­дар Чо­трић, члан Пред­сед­ни­штва и од­бор­ник СПО у Скуп­шти­ни Ср­би­је.

Патријарх српски Иринеј служио је литургију, поводом обележавања 416 година од спаљивања моштију првог српског архиепископа светог Саве, на Врачару.

Свети Сава, Растко Немањић, умро је 14. јануара по грегоријанском календару, 1236. године, у Трнову, у Бугарској, када се враћао са ходочашћа у Јерусалиму. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак краљ Владислав. У средњовековној Србији мошти светог Саве имале су велики значај, нарочито у време турског ропства. Народ се окупљао над моштима свога светитеља да тражи утеху и лек. Бојећи се да се са тога места не дигне побуна против Турака, Синан-паша Београдски наредио је да се мошти првог архипеископа аутокефалне српске цркве пренесу у Београд и на Врачару спале 27. априла (10. маја) 1594. године.

Основни разлог за спаљивање моштију светитеља јесте, како наводе историчари, устанак Срба у Банату 1594. године, под вођством митрополита вршачког Теодора.

Забележено је да су устаници носили заставу са ликом светог Саве, па је појава његовог лика на ратним заставама условила одлуку турског паше.

Међутим, спаљивањем моштију светитељевих, паша не само да није угасио свест о светом Сави у народу, него ју је још више укоренио.

У Војном музеју у Београду отворен део сталне изложбене поставке посвећене Другом светском рату. Грађани ће по први пут моћи на једном месту да виде заједно личне предемете Јосипа Броза Тита и Драже Михаиловића.
На изложби су заједно представљени партизански и равногорски покрет. Лични предмети генерала Драже Михаиловића: карте, двогледи, наочаре, налив пера, бележнице и све што је имао код себе када је заробљен марта 1946. дуго су стајали у депоу ОЗНЕ, касније Службе државне безбедности.
Само неколико метара даље у музејским витринама смештене су личне ствари Јосипа Броза Тита: униформа, наочаре, двогледи, торба, оловке.

На отварању изложбе министар одбране Драган Шутановац подсетио је да је у борби против фашизма погинуло готово милион и 700 хиљада људи на простору тадашње Југославије.
"Други светски рат је показао колико људи могу да буду нељуди колико живот може да буде јефтин, колико страдање не може да има меру. Жеља нам је да се та пракса више никада не понови", рекао је министар одбране Драган Шутановац.

Безусловном капитулацијом Немачке 9. маја 1945. званично је завршен Други светски рат, а тај дан се у целом свету прославља као Дан победе савезничких снага над фашизмом. 
У знак сећања на све ослободиоце и невино пострадале у Другом светском рату, у Србији се низом манифестација обележава победа над фашизмом, као и сам 9. мај, Дан победе.
По броју држава, учесника, људских жртава и степену материјалног разарања, Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства. У њему је учествовала 61 држава са укупно 2 милијарде становника, односно 96 одсто светске популације, а током шест година колико је трајао рат, живот је изгубило око 50 милиона људи, међу којима 30 милиона цивила. После Совјетског Савеза и Пољске, бивша Југославија је са милион и 700 хиљада жртава била трећа земља по броју страдалих током Другог светског рата у Европи. На територији Југославије последње ратне операције окончане су 15. маја, док је на Далеком истоку рат  завршен 2. септембра 1945. године, капитулацијом Јапана, пошто су америчке снаге претходно бациле неуклеарне бомбе на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки.
Деветог маја обележава се и Дан Европе, пошто је на тај дан Роберт Шуман представио предлог креирања нове организоване Европе, тзв. Шуманову декларацију који би требало да унапреди живот појединаца и народа, што се сматра правим почетком стварања данашње Европске Уније. Девети мај је тако  постао општеевропски симбол и празник-темељац који заједно са химном и заставом, означава политички садржај Европске Уније.

Један од највећих српских песника, академик Стеван Раичковић преминуо је 6. маја на Ђурђевдан пре три године у Београду. Пријатељи и поштоваоци његовог дела одали су пошту великом поети и представили "Фасциклу, последњу" једини Раичковићев недовршен и необјављен рукопис.
Током шест деценија апсолутне посвећености поезији, Стеван Раичковић је остао тврдокорно свој, аскетски предан и веран свом изворном лирском надахнућу, од првих стихова објављених 1945. године до постхумно објављеног дела "Фасцикла, последња", у чијем поднаслову стоји – Преписка са Црњанским. Ову, само по обиму страница малу књигу, приредио је песников пријатељ, књижевник Мирослав Максимовић. Он је подсетио да се Раичковић увек трудио да своје текстове сам приреди, а све што је било у рукопису, а није сматрао да му још треба, спаљивао је, тако да је уз његову самртничку постељу остала само фасцикла са његовим сећањима и размишљањима о Црњанском. Наиме, Стеван Раичковић се Црњанском као песнику неизмерно дивио, и у периоду, када је био уредник у београдској издавачкој кући „Просвета“, желео је да објави Црњанскову књигу „Три поеме“ те је стога са њим водио преписку. Сачувана писма послужила су као потка за дело које ће бити омаж Црњанском и успомена на властиту песничку и уредничку младост.

Полагањем венаца и цвећа, у Кући цвећа и низом других манифестација широм Србије се обележава 30. годишњица од смрти доживотног председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза Тита. Иако о њему постоје опречна мишљења међу историчарима, култ његове личности и даље је веома јак међу великим бројем грађана свих бивших југословенских република а многи га и данас виде као симбол бољег, сигурнијег и уређенијег живота.

Међу југоносталгичарима и поштоваоцима Титовог лика и дела, венац на гроб свог деде положио је Титов унук и лидер Комунистичке партије Србије Јосип-Јошка Броз. Он је оценио да је тренутни лош живот и сећање на бежбризне дане утицало да велики број људи данас дође у Кућу цвећа. Титова удовица, Јованка Броз, у раним јутарњим сатима послала је венац са натписом "Вољеном Титу - Јованка", што ради већ пету годину за редом. Цвеће су до поднева положиле бројне делегације: представници војске, амбасадори Гане и Кувајта, представници Социјалистичке партије Србије, Инвалиди рада из Старе Пазове, Савез антифашиста из Хрватске, пензионисани гардисти који су били Титово обезбеђење, друштво "Јосип Броз Тито" из Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине, представници СУБНОР-а.