Народ га већ тада сматра светитељем, његове молитве угодне Богу су исцељивале, а после њих и чуда су се дешавала. У злим временима зло се увећава, па су Турци још жешће пљачкати села, мучили народ а српске великаше побили. Свети Василије по молбама монаха и народа оде у манастир Острог, високо у црногорском кршу, а затим оде још више у брда, у пећину, где појача молитве, пост, бденије за спас српског народа. Из своје пећине силазио је међу народ, никада га не остављајући без духовне и кад год је имао и материјалне подршке.
Упокојио се 29. априла 1671. године у својој келији изнад манастира Острог. Из стене поред које се упокојио израсла је винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. Та лоза и данас доноси плод, а вино које се од ње направи помаже женама да остану у другом стању. Постоје бројна сведочанства да су дечаци који су тако рођени у знак захвалности добили име Василије, како у нашој тако и у многим другим земљама. Долазе овом Божијем угоднику и верни и неверни, и православни и други хришћани, и муслимани и људи разних других вера, нација и опредељења.
Дивно је блаженопочивши патријарх Павле својевремено рекао, да „светитељ није ни мој, ни твој, ни њихов, ни наш, већ Божији“. Види се то и по Светом Василију Острошком, коме на поклоњење свакодневно долази река људи из свих крајева света.
Љиљане Синђелић Николић, Међународни радио Србија