Патријарх српски Иринеј служио је литургију, поводом обележавања 416 година од спаљивања моштију првог српског архиепископа светог Саве, на Врачару.
Свети Сава, Растко Немањић, умро је 14. јануара по грегоријанском календару, 1236. године, у Трнову, у Бугарској, када се враћао са ходочашћа у Јерусалиму. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак краљ Владислав. У средњовековној Србији мошти светог Саве имале су велики значај, нарочито у време турског ропства. Народ се окупљао над моштима свога светитеља да тражи утеху и лек. Бојећи се да се са тога места не дигне побуна против Турака, Синан-паша Београдски наредио је да се мошти првог архипеископа аутокефалне српске цркве пренесу у Београд и на Врачару спале 27. априла (10. маја) 1594. године.
Основни разлог за спаљивање моштију светитеља јесте, како наводе историчари, устанак Срба у Банату 1594. године, под вођством митрополита вршачког Теодора.
Забележено је да су устаници носили заставу са ликом светог Саве, па је појава његовог лика на ратним заставама условила одлуку турског паше.
Међутим, спаљивањем моштију светитељевих, паша не само да није угасио свест о светом Сави у народу, него ју је још више укоренио.
Тело светитеља је спаљено, али је из тог пламена изникла нова снага која је и данас присутна у српском народу и његовом приступу православној вери.
Српска православна црква обележава празник Спаљивања моштију светог Саве 27. априла по црквеном, а 10. маја по грегоријанском календару.
Храм у част српског просветитеља
Дана 27. априла 1884. године, по старом календару, одлучено је да се 1895. године обележи тристогодишњица од спаљивања моштију Светог Саве. То је био повод да се донесе одлука о подизању величансвеног Храма "који треба да буде споменик свеопштег признања српског народа светом Сави, као свом просветитељу и заштитнику".
Те, 1895. године, је основано и Друштво за подизање храма Светог Саве, чији је оснивач био Председник владе Аћим Чумић, први Председник, Митрополит српски Михаило, а чиниле су га најугледније личности из политичког, културног и привредног живота тадашње Србије.
Народна скупштина, одржана у Нишу 25. јануара 1900. године, на захтев главног одбора Друштва за подизање Храма светог Саве прогласила је Законом будући Храм светог Саве за општенародну грађевину.
Први конкурс пројекта изградње Храма у српско-византијском стилу је објављен у "Српским новинама" 1904. године, на стогодишњицу првог српског устанка.
Рад Друштва за подизање храма светог Саве је обновљен почетком 1919. године, и почео је са преживелим члановима. Због југословенског уједињења промењена су 1920. године правила Друштва и изабран нови главни одбор Друштва.
Председник Одбора, патријарх Димитрије расписао је 1927. године југословенски конкурс за пројекат изградње Храма, на који су приспела 22 рада тадашњих најбољих архитеката. После дугих дискусија, на инсистирање патријарха Варнаве 1931. године усвојен је пројекат архитекте Богдана Несторовића, допуњен детаљима из пројекта архитекте Александра Дерока.
На основу указа Краља Александра и Карађорђевића, закључен је 1932. године уговор са пројектантима, на основу кога је урађен основни план, оверен у Министарству грађевина 1935. године.
Прва фаза радова на Храму започела је током 1936/37.године, а освећење темеља и полагање повеље о изградњи Спомен-Храма светог Саве извршено је 10. маја 1939. године. Чин освећења и полагања повеље обавио је Патријарх српски Гаврило.
Бомбардовањем Београда 1941. године и окупацијом Југославије радови на изградњи Храма су прекинути, а зидови Храма претворени у депо возног парка. После завршетка рата, нове власти Југославије, руковођене идеолошком заслепљеношћу и искључивошћу, нису дозвољавале наставак изградње Храма.
Друштво за подизање Храма светог Саве је 1948. године укинуто, а његове надлежности преузела је Црква путем Патријаршијског одбора.
Од тада па све до 1985. године траје упорна борба и залагање Српске Православне Цркве да се код нове власти издејствује дозвола за наставак изградње Храма светог Саве.
Са великим ентузијазмом српски народ у отаџбини и дијаспори, као да је само чекао на тај тренутак, одазвао се позиву да својим прилозима помогне обнову Велике Задужбине. У недељу 12. маја 1985. године одржана је Света литургија и полагање повеље у зидове Храма, чиме је изградња Храма настављена.
Радови на изградњи Храма су напредовали све до 1991. године, када су наступили познати догађаји на подручју Југославије, који су довели до нових страдања и несрећа на овом тлу. Радови на Храму су следећих десетак година прекинути.
Формирањем Конзорцијума за финансирање изградње Храма светог Саве 3. септембра 2001. године, на иницијативу председника Владе Републике Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов Његове Светости Патријарха српског Г. Павла и под покровитељством Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра II Карађорђевића, фактички је обновљено Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године.
Наши најугледнији привредници, директори најпознатијих предузећа и банака у Србији, ставили су свој потпис на Уговор о оснивању Конзорцијума.
За обављање стручних и административних послова Конзорцијума задужен је Фонд за развој Републике Србије.
Конзорцијум је 2002. године преименован у првобитни назив који је носио - Друштво за подизање Храма Св. Саве на Врачару.
РТС
Ауторска права Радио Оаза 2026