О песнику Раичковићу говорио је и књижевни критичар Срба Игњатовић истакавши значај књиге као документа о контактима два писца у времену док је Црњански био у политичкој емиграцији у Лондону. Игњатовић је додао и да је ова књижица „дар из једног минулог времена поклоницима оба пјесника".
Према речима песника Рајка Петрова Нога, Раичковићева потреба да све што је записивао спали била је последица његове сумње да ће га памтити након смрти, а показало се да је остао снажан оријентир за неке од српских песника. Ного, коме је припала част да га бард попут Раичковића означи као најбољег зналца и интерпретатора његове поезије, открио је да је књига настала из "чежње оних који су га наџивели да проникну у садржај Раичковићевих писама Црњанском, која нису сачувана".
Издавач књиге Сима С. Матић, пословни човек који је из љубави према књижевности основао издавачку кућу "Тиски цвет" у Новом Саду евоцирао је епизоде из дугогодишњег дружења са песником који му је поверио да објави нека његова дела. Стевнов син јединац Милош (по Црњанском) је одредио име књизи и поверио је очево последње дело Матићу да га штампа...
Стеван Раичковић, песник чије је име у српској послератној поезији било синоним за интимног лиричара првог реда, рођен је 1928. године у Нересници код Кучева, у учитељској породици. Обраћајући се, готово са дубоком побожношћу, сунцу, води, земљи, травкама Раичковић је створио поезију која је „била његова најдубља религија“. Пријатељи су за њега говорили да је „сав у поезији, и кад жели да се скрије и кад жели да се до последњег даха искаже“. Објавио је више од 20 збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Захваљујући њему, наша читалачка публика је добила и преводе руских песника, међу којима Ане Ахматове, Марине Цветајеве, Јосифа Бродског, као и избор поезије Бориса Пастернака. Добитник је готово свих најзначајнијих песничких награда, и био члан Српске академије наука и уметности.  Умро је на велики православни  празник - Ђурђевдан, 6. маја 2007. у Београду.
Милена Глувачевић, Међународни радио Сбија