Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Ка­да је пре две де­це­ни­је Вук Дра­шко­вић са нај­бли­жим са­рад­ни­ци­ма кре­нуо да се про­ше­та и на­бе­ре ко­ји цвет на Дра­жи­ној пла­ни­ни, већ у ње­ном под­нож­ју при­пад­ни­ци спе­ци­јал­не де­сант­но-па­до­бран­ске је­ди­ни­це ка­те­го­рич­но су ка­за­ли: „да­ље не­ће мо­ћи”. На сре­ћу, на­ве­де­на за­бра­на вр­ло бр­зо је оти­шла у про­шлост. Рав­на го­ра у ме­ђу­вре­ме­ну, за­и­ста, је по­ста­ла сло­бод­на пла­ни­на са ко­је су се нај­че­шће, упу­ћи­ва­ле гла­сне по­ру­ке и зах­те­ви о ис­пра­вља­њу исто­риј­ске не­прав­де и ко­нач­ном при­зна­ва­њу Рав­но­гор­ског по­кре­та на че­лу са ге­не­ра­лом Дра­го­љу­бом Дра­жом Ми­ха­и­ло­ви­ћем, за ан­ти­фа­ши­стич­ки.

Ју­че­ра­шњи тра­ди­ци­о­нал­ни са­бор на Рав­ној го­ри, два­де­се­ти за­ре­дом, имао је и до­дат­ну ди­мен­зи­ју, јер се по­кло­пио са 65 го­ди­на од по­бе­де са­ве­знич­ких сна­га над фа­ши­змом. На има­њу СПО, што за­пра­во је­сте про­стор из­ме­ђу цр­кве Све­тог Ђор­ђа, спо­ме­ни­ка ге­не­ра­лу Дра­жи и Спо­мен до­ма, оку­пи­ло се око 5.000 љу­ди из свих кра­је­ва Ср­би­је, Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Цр­не Го­ре, Сло­ве­ни­је и ди­ја­спо­ре. Ка­да је око по­дне­ва сти­гао Вук Дра­шко­вић, на­ста­ла је пра­ва еуфо­ри­ја ме­ђу оку­пље­ном ма­сом. Раз­у­ме­ли смо да је раз­лог то­ме што се ли­дер СПО по­сле атен­та­та на Ибар­ској ма­ги­стра­ли рет­ко по­ја­вљи­вао на Чи­чи­ној пла­ни­ни.

Пре не­го што је Вук узео ми­кро­фон при­сут­не су по­здра­ви­ли Урош Шо­шта­рич, је­дан од рет­ких пре­жи­ве­лих рав­но­го­ра­ца из Дра­жи­ног шта­ба као и Алек­сан­дар Чо­трић, члан Пред­сед­ни­штва и од­бор­ник СПО у Скуп­шти­ни Ср­би­је.

Дра­шко­вић је оку­пље­не нај­пре под­се­тио да је ге­не­рал Ми­ха­и­ло­вић баш на Рав­ној го­ри са чи­јих се вр­хо­ва мо­же ви­де­ти го­то­во це­ла Ср­би­ја, пр­ви у та­да оку­пи­ра­ној Евро­пи по­кре­нуо уста­нак про­тив фа­ши­стич­ког и на­ци­стич­ког оку­па­то­ра. Све до из­ма­ка ле­та 1944. ко­ман­до­вао је нај­ве­ћом ан­ти­фа­ши­стич­ком ге­ри­лом у Евро­пи због че­га је до­био од­ли­ко­ва­ња од Шар­ла де Го­ла и Ха­ри Тру­ма­на. Ов­де смо се оку­пи­ли, на­гла­сио је Дра­шко­вић, да се по­кло­ни­мо ве­ли­ком ге­не­ра­лу, ње­го­вој вој­сци и не­по­бит­ној исто­риј­ској исти­ни.

– Али, ов­де смо и због то­га да би­смо још јед­ном, за­тра­жи­ли уки­да­ње срам­не пре­су­де ко­му­ни­стич­ког су­да у Бе­о­гра­ду ко­јом је пр­ви ан­ти­фа­ши­стич­ки ге­ри­лац у Евро­пи, про­гла­шен за фа­ши­сту и та­ко тај­но по­гу­бљен да се и да­нас, шест и по де­це­ни­ја по­сле смак­ну­ћа, кри­је ње­го­во те­ло. Ка­тин­ску шу­му, у ко­јој су Ста­љи­но­ви џе­ла­ти тај­но ли­кви­ди­ра­ли 20.000 пољ­ских ан­ти­фа­ши­ста, са­мо због то­га што су би­ли и ан­ти­ко­му­ни­сти, По­ља­ци су про­гла­си­ли за на­ци­о­нал­но све­ти­ли­ште, а пољ­ска вој­ска ће, под зна­ме­њем уби­је­них да­нас мар­ши­ра­ти на па­ра­ди по­бе­де у Мо­скви. А Ср­би­ја и да­нас не­по­ко­ле­би­во кри­је и бра­ни ко­му­ни­стич­ке зло­чи­не у на­шим Ка­тин­ским шу­ма­ма ши­ром бив­ше Ју­го­сла­ви­је. За Ср­би­ју је и да­нас ге­не­рал Дра­жа из­дај­ник , а не хе­рој. Ов­де, са ове пла­ни­не сло­бо­де, по хи­ља­ди­ти пут тра­жи­мо отва­ра­ње тај­них до­си­јеа и ко­ре­ни­то ре­фор­ми­са­ње ко­му­ни­стич­ких слу­жби смр­ти. То се мо­ра учи­ни­ти, ако већ го­во­ри­мо да Ср­би­ја иде ка Евро­пи и да је ко­му­ни­зам пао у њој – ре­као је Дра­шко­вић, уз ис­ти­ца­ње да ге­не­ра­ла Ми­ха­и­ло­ви­ћа ни­су уби­ли због то­га што се бо­рио про­тив Не­ма­ца и уста­ша, не­го са­мо за­то што се бо­рио и про­тив ко­му­ни­ста и за де­мо­крат­ско уре­ђе­ње на­ше др­жа­ве. Дра­шко­вић је још до­дао да су нео­сно­ва­не ин­фор­ма­ци­је о то­ме ка­ко су срп­ски чет­ни­ци утам­ни­че­ни у ха­шком за­тво­ру. Ка­те­го­рич­но је ус­твр­дио да та­мо не­ма ни­јед­ног чет­ни­ка и да је све ко­ји се на­ла­зе та­мо вас­пи­та­ва­ла и об­у­ча­ва­ла иде­о­ло­ги­ја зло­чи­на­ца из Ка­тин­ске шу­ме.

И ју­че­ра­шњи ју­би­лар­ни са­бор на Рав­ној го­ри, без об­зи­ра на смет­ње кра­ћег пљу­ска, али и нео­до­љи­ву при­влач­ност ша­тре у ко­јој је пе­ва­ла естрад­на зве­зда под на­дим­ком Мо­ра­ва, имао је кон­ту­ре по­бед­нич­ке па­ра­де. Ов­де су уме­сто жу­стрих ко­ра­ка од­зва­ња­ле ре­чи и по­ру­ке. Ка­да је у пи­та­њу осу­да фа­ши­зма нај­ве­ћег зла 20. ве­ка и ве­ли­ча­ње оних ко­ји су се бо­ри­ли на ње­го­вом сла­ма­њу ни у че­му ни­је би­ло раз­ли­ке од слич­них до­га­ђа­ја упри­ли­че­них овим по­во­дом ши­ром Евро­пе. Шта­ви­ше би­ло је усло­ва и за не­ку вр­сту уобра­же­но­сти, јер ка­ко се мо­гло чу­ти, Ср­би­ја је има­ла два ан­ти­фа­ши­стич­ка по­кре­та: рав­но­гор­ски и пар­ти­зан­ски и по то­ме је је­дин­стве­на на Ста­ром кон­ти­нен­ту. О то­ме ко­ли­ко је на ра­жње­ви­ма за­вр­ши­ло јаг­њи­ћа, пра­си­ћа па и во­ло­ва зна­ће нај­бо­ље уго­сти­те­љи. Го­лим оком се да­ло ви­де­ти да Рав­на го­ра не фер­ма пре­ви­ше еко­ном­ску кри­зу. И то је до­бар знак као и оче­ки­ва­ња са ко­ји­ма су се рас­та­ли уче­сни­ци ју­би­лар­ног са­бо­ра да ће до­го­ди­не при­ча­ти о не­чем дру­гом – мно­го при­јат­ни­јем.

Бу­до Но­во­вић, Политика