Јуче и данас

И годишњице имају судбину. Понекад, извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни или неоправдано као да осећамо како немамо везе са њима. Ко се данас нешто посебно сећа 6. априла 1941. и напада нацистичке Немачке на Краљевину Југославију и бомбардовања Београда? Или још ближи рат, агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. Биће Ззанимљиво, које ће наше странке, и на који начин, у јеку предизборне кампање данас да се сете 24. марта 1999.
Јер, управо ових дана пуковник црногорске војске Мехмедин Тахировић, иначе официр бивше ЈНА, изазвао је револт код породица погинулих у рату 1999. захтевом да просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у”. Пуковник је, према речима председника Управног одбора Удружења бораца ратова од 1990. године, рекао да је ,,задатак наставника да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост”. Иначе, према саопштењу владе Црне Горе обука наставника средњих школа о евроатлантским интеграцијама почела је у Подгорици, Даниловграду, на Цетињу и у Никшићу.

У смедеревској Тврђави је 5. јуна 1941. године експлодирало немачко складиште муниције. Још није утврђен тачан узрок трагедије у којој је погинуло око 4.000 људи
"Дан незаборава", 5. јун 1941, када је у експлозији немачке муниције у Тврђави погинула половина становника Смедерева, а град сравњен са земљом, обележен је у уторак поменом жртвама, комеморацијом и подсећањем на најтрагичнији дан у историји вароши на Дунаву, о којем се ни после седам деценија не зна све.
Тачно у 14.14, писком железничке локомотиве означен је тренутак када се - после детонације у Тврђави - на град сручило око 4.000 тона камења из зидина, приликом чега је порушено и оштећено 2.400 кућа. На месту експлозије око 400 вагона немачке муниције настао је кратер пречника 50 и дубине десет метара, па не чуди што су се, кажу, тресли и Београд, Вршац, Бела Црква, Велика Плана... Ударни талас кретао се 5.000 метара у секунди и имао јачину као мања атомска бомба. Смедерево је прозвано српском Хирошимом!
Миша Јовановић (93) данас сведочи како је само чудом преживео.

У недељу, 3. јуна Српска православна црква прославља велики празник Силазак Светог Духа на апостоле.
Данашњи празник се још назива и Педесетница, Тројице и Духови. И сва ова имена објашњавају саму суштину празника. Педесети дан после Васркса Исуса Христа десио се догађај који се данас прославља у свим црквама СПЦ. Тога дана апостоли су били окупљени на једном месту у Јерусалиму, одједном се чула хука са неба и пламтећи језици испуњени Светим Духом видели су се изнад сваког од њих. Захвајујући присуству Светог Духа апостли су почели да говоре разним језицима, чак и оним које до тада нису знали, а народ који се окупљао слушао их је и разумео, јер су говорили на њиховим језицима. Зачудише се људи, питајући се како то да они знају све те језике и не само да знају већ и говоре о Господу, вери хришћанској онако како их је поучио Дух Свети. Говорили су с пуно љубави, разумевања, с радошћу, као најумнији људи тога доба иако су били неуку рибари, необразовани људи. Људи су их питали да нису нешто пили а апостол Петар је одговорио да никакво пиће нису окусили, већ су те речи дар Духа Светога. Тада је апостол Петар почео да проповеда, говорио је о животу, срмти, Христовом Васкрсењу. Људи су га слушали, вера у Господа Исуса Христа рађала се у њиховим срцима и многи су се тога дана крстили.
Тако је данашањи дан назван Педсетница јер се десио у педесети дан после Васкрса.

Фудбалски клуб Црвена звезда обележиће данас 21. годишњицу од историјског освајања титуле шампиона Европе у Барију. Звезда је тада постала први тим са простора СФРЈ који се попео на врх Европе.
Тог 29. маја 1991. године, на стадиону "Свети Никола", тим тренера Љупка Петровића у финалу Купа европских шампиона после извођења пенала савладао је Олимпик из Марсеља са 5:3, пошто је утакмица после 120 минута завршена резултатом 0:0.
Иако су током целог пута до финала играли на "гол више", фудбалери Црвене звезде одлучили су се на дефанзивну тактику против изузетно квалитетног француског тима и испоставило се да је то био прави потез.
У пенал серији Роберт Просинечки, Миодраг Белодедић, Драгиша Бинић, Синиша Михајловић и Дарко Панчев били су прецизни, а Звездин голман и капитен Стеван Стојановић одбранио је ударац чувеном француском репрезентативцу Мануелу Аморосу.
Звезда је тада постала први тим са простора СФРЈ који се попео на врх Европе (Партизан је изгубио од Реала у финалу 1966. године), а други из источне Европе, пошто је пет година раније титулу најбољег на Старом континенту освојила Стеауа из Букурешта.

Овчар Бања – Читаво сестринство манастира Вазнесење под врхом Овчара, игуманија Јелена Ђурић са седам монахиња, напустило је богомољу у суботу пре сванућа, у 2.30 сати. Калуђерице су узеле аутомобил, нешто личних ствари и неколико коза и настаниле се у једној колибина приватном имању, километар од манастира.
То је, ето, био расплет једне мучне, кишовите ноћи на олисталој планини, коме су претходили вишечасовни сукоби верника и клирика, потезање за ревере, хапшење и безуспешно позивање на покајање. У петак у 22.15, у овај женски манастир из Жиче је дошао владика Хризостом, сучелио се са калуђерицама и позвао их да остану у богомољи, уколико се покају. Нису хтеле ни да чују већ су ускоро, по заповести владичанској, напустиле храм.
Иначе, сви искушеници и искушенице у СПЦ, приликом монашења, заклињу се у три ствари: девственост, сиромаштво и послушност.
Побуниле су се о Спасовдану, 24. маја, на дан манастирске славе и писмом поручиле владици Хризостому, под чијом је управом овај манастир, да напуштају епархију и прелазе под старешинство владике рашко-призренског у егзилу Артемија. Као разлоге навеле су непристајање на екуменизам нити на новотарије у богослужењу.

Бројни поштоваоци лика и дела Јосипа Броза Тита из свих република бивше Југославије сакупили су се данас у Београду, на некадашњи Дан младости, да обележе 120. годишњицу његовог рођења - упркос лошем времену и готово сталној киши. Испред Куће цвећа, у којој се налази гроб дугогодишњег председника и утемељивача социјалистичке Југославије, формирали су се редови људи који су дошли да му одају почаст, али и туриста из Сједињених Америчких Држава, Немачке и других земаља.
По угледу на некадашње прославе Дана младости, испред бившег Музеја 25. мај а сада Музеја историје Југославије, организован је дочек штафете младости, уз емитовање песама о Титу и Југославији као што су: „Друже Тито ми то се кунемо”, „Хеј војници ваздухопловци”.
Председник Комунистичке партије и Титов унук, Јошка Броз, одржао је пригодан говор у којем је указао да се 120. рођендан његовог деде обележава у скромним условима, али је изразио наду да ће се „једног дана он опет славити као некада, на стадиону Југословенске народне Армије”. Према речима Јошке Броза, штафета младости данас има друго значење - она је „штафета националног помирења младих” из земаља бивше Југославије.

Музеј у Шапцу крије причу о Ацули, који је са својим власником прошао све голготе – од Цера до Крфа и назад, а сахрањен је како и доликује – војнику.
Прича о коњу Ацули из села Узвеће у Мачви по много чему личи на сценарио најновијег филма Стивена Спилберга, „Ратни коњ“, па се може рећи да, „и ми коња за причу имамо“. Штавише, Ацулина ратна одисеја је кудикамо драматичнија од оне у Спилберговом филму јер је са својим власником прошао сито и решето ратова од 1912. до 1918., укључујући и повлачење преко Албаније. Доживео је дубоку старост, а сахрањен је  – уз све војничке почасти.
Овај величанствени, снажни јахаћи коњ сјајне црне длаке, припадао је Драгомиру Рајићу (1886 – 1974), земљораднику из Узвећа код Шапца, од дана кад је био ждребе. Са коњичким пуком Дринске дивизије, Драгомир је војевао у оба Балканска и Првом светском рату, а пошто је и Ацула био војни обвезник, морао је да га води са собом. У Мачви је, иначе, одувек било добрих коњаника, а било је уобичајено да се заједно регрутују коњ и власник јер нико није могао боље да брине о коњу од господара.

Иво Андрић живео је у „најбурнијем периоду јужнословенских народа, европске и светске историје“, од 1939. до 1941. године боравио је као дипломата у Берлину, и испрва уживао почасти као представник државе која је с нацистичком Немачком била у добрим односима.
У изненадном преокрету, дошло је до напада Немачке на Југославију, када је Андрић постао personanongrata. Због тога је и у свом чувеном есеју „Разговор са Гојом” дочарао бескомпромисни и променљиви однос власти према хуманистичким идејама уметности, што је било нарочито уочљиво у Трећем рајху, где су књиге спаљиване, а уметници и противници режима били прогоњени и убијани.
А о Хитлеру, коме је велики писац као нови краљевски југословенски посланик у Берлину лично предао акредитив, Андрић је рекао после тога: „Још од раног јутра припремао сам се за овај изузетан доживљај. Остани присебан, покушавао сам сам себе да смирим, али када сам се у пратњи шефа протокола нашао пред Хитлером, почео сам да губим присебност и готово панично зажелео да се овај строго протоколарни чин што пре заврши. Запазио сам да је Хитлер био можда нешто нижи од мене и да је у филмским журналима деловао импресивније него када сам се пред њима нашао.

Црна Гора 21. маја обележава Дан независности, у знак сећања на референдум 2006. године на коме је поново стекла државну самосталност. Према званичним резултатима, на референдуму је гласало 419.240 грађана или 86,5 одсто од укупног броја бирача. Црногорску независност подржало је 230.661 грађана или 55,5 одсто, док је за останак заједничке државе са Србијом било 185.002 или 44,5 одсто.
Одржавању референдума претходили су преговори представника блокова за независност и заједничку државу преко словачког дипломате и посредника Европске уније Мирослава Лајчака. У вишемесечним преговорима највише спорења било је око већине која је потребна да би референдум успео, да би, уз посредовање ЕУ, на крају договорено да је за успех референдума било потребно да га подржи 55 одсто изашлих бирача.
Референдумско питање гласило је: „Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом”.
Референдум је надгледало више од 3,400 посматрача, од којих 2,270 домаћих и око 630 страних. Изјашњавање грађана пратило је и више од 630 домаћих и новинара из региона.

Изложба "Оливера Марковић" ауторке Мирјане Одавић, посвећена чувеној српској глумици, биће отворена 21. маја у Музеју позоришне уметности Србије, најавио је данас тај музеј.
Истакнута глумица Оливера Марковић (1925-2011) љубав према театру показала је још у најранијем детињству, да би у окупираном Београду (1941/44), са групом вршњака - гимназијалаца и студената почела да спрема представе на Коларчевом универзитету и у београдским становима.
После рата постаје члан Омладинског, па Академског позоришта и 1948. уписује Позоришну академију, у класи Мате Милошевића. Студирала је заједно са Даницом Аћимац, Предрагом Лаковићем, Ђузом Стојиљковићем, Олгом Станисављевић, Властом Велисављевићем и другима. Већ наредне године постала је члан Београдског драмског позоришта, а убрзо, захваљујући свом изузетном таленту, и главни носилац репертоара.
Учествујући у стварању "златног доба" овог театра, Оливера Марковић пружила је неколико незаборавних бравура, као што су Меги у "Мачки на усијаном лименом крову", Маша у "Три сестре", Катарина у "Укроћеној горопади"...