Црвено-бели су на путу до трофеја којим су остварили снове многих генерација редом рушили Грасхоперс (1:1, 4:1), затим Глазгов Ренџерс (3:0, 1:1), Динамо из Дрездена (3:0, 2:1 – прекид) и у полуфиналу славни немачки Бајерн (2:1, 2:2).
Још се памти феноменална игра црвено-белих из првог меча у Минхену када је головима Панчева и Дејана Савићевића остварен тријумф од 2:1, али још више реванш у Београду, сјајан гол Синише Михајловића из слободног ударца, па два поготка Бавараца и коначно историјски аутогол Клауса Аугенталера у 90. минуту.
Црвена звезда је у финалу играла у саставу: Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић (Стошић), Бинић. Због повреде у тиму није био Душко Радиновић, који је одиграо све утакмице до финала.
Крајем 1991. године, 8. децембра, Црвена звезда је у финалу Интерконтиненталног купа победила Коло Коло из Чилеа са 3:0 (два гола Југовића и Панчев) и освојила титулу незваничног клупског шампиона света.
Нажалост, због ратних дешавања, најславнија генерација у историји југословенског и српског фудбала није дуго остала на окупу, а многи стручњаци тврде да се екипа чију су селекцију градили Драган Џајић и Владимир Цветковић сигурно не би зауставила на једној титули шампиона Европе.

PTC