Јуче и данас

Док је Косово у нашој свести и у срцу, оно ће остати наше: оно је било, јесте и биће света српска земља. Тим речима обратио се верницима окупљеним на литургији у манастиру Грачаница патријарх српски Иринеј, називајући Косово српским Јерусалимом.
„Јерусалим има и Голготу, а ово је наша Голгота са Јерусалимом. Али, као што је Господ васкрсао, васкрснуће и српско Косово. Било је много сеоба од невоља и мука, али народ се враћао спаљеним домовима, обнављао их много пута и изнова започињао свој живот”, рекао је поглавар Српске православне цркве.
Литургији, коју је патријарх служио са свештенством и епископима рашко-призренским Теодосијем, липљанским Јованом и умировљеним владиком захумско-херцеговачким Атанасијем, присуствовали су и државни секретар у Министарству за Косово и Метохију, Оливер Ивановић, као и амбасадор Руске Федерације у Србији, Александар Конузин.
Власти у Приштини нису дозволиле министру за Косово и Метохију, Горану Богдановићу, улазак на Косово како би присуствовао обележавању Видовдана, а како је објаснио Оливер Ивановић, да би то избегао, он је у Грачаницу дошао приватно. У изјави за радио КиМ, Ивановић је објаснио да је одлучио да дође у приватну посету и да не тражи ни од кога дозволу јер је то много лакша варијанта.

Видовдан, 28. јуни, или празник сећања на косовску погибију обележен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према "Прологу" владике Николаја Велимировића, пореклом са Сицилије, а хришћанство је задужио подвизма у време цара Диоклецијана, великог прогонитеља Хришћана.

Исти датум у календару СПЦ помиње се и као празник старозавјетног пророка Амоса - славе српског кнеза Лазара који је погинуо на тај дан, а у предвечерје празника се својим велможама причестио у цркви Самодрежи на Косову. Према "Прологу", СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јеферма, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је "1382. венчао кнеза Лазара за цара".

Као што хришћани у страдању и васкрсавању Исуса Христоса виде наду за боља времена, тако је и ова битка носила наду за неко будуће ослобођење целе нације.

За име кнеза Лазара Хребљановића, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики дио српске историје прије и послије пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.

Према предању Цркве, уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове речи забељежио је народни песник:

Војник британске националности тешко је рањен борећи се за Србију 16. новембра 1916. године, да би две недеље касније био одликован Карађорђевом звездом, а до краја Првог светског рата два пута био споменут у званичним извештајима о изузетној храбрости. Ал’ није јунак него - јунакиња - реч је о Флори Сандес, одважној ћерки сеоског пароха из Сафолка, јединој жени са Запада за коју је познато да се борила у саставу једне редовне војске у Првом светском рату!
Окупирана Србија, која је спремно прихватала сваку помоћ, била је једина земља у којој су жене могле да се боре.
Флора је одувек маштала о томе да буде војник. Док су девојке њеног узраста проводиле време у шивењу, сликању и маштању о венчању, она је сате проводила у седлу, замишљајући да јуриша на Русе у Бици за Балаклаву у Кримском рату.
Осам дана након што је 4. августа 1914. Британија објавила рат Немачкој, Флора (38) кренула је у Србију са првом британском добровољачком јединицом.
У првих неколико месеци радила је у војним болницама. Њени пацијенти, рањени током инвазије Аустроугарске на Србију, били су међу првим жртвама рата. У почетку се са њима споразумевала гестикулирајући, али је до октобра 1915, када се Србија суочила са новом инвазијом, већ течно говорила српски и мобилисана је у српску војску као добровољац.

Рача код Бајине Баште – Дело Хаџи Милентија Стефановића, архимандрита манастира Рача и устаничког вође из Првог српског устанка, у овом манастиру ни данас не заборављају. Овде, код велике манастирске капије, прекјуче је постављена тек исклесана скулптура Хаџи Милентија од црвеног златиборског мермера, рад уметника Владимира Митровића из Трнаве на Златибору. Тако је, уз садржајни рељеф посвећен овом архимандриту (рад Михаила Миловановића из 1924. године) и његову ратну заставу из 1807, коју овде чувају, манастир Рача, некада центар чувене преписивачке школе, постао богатији за још једно знамење у част обновитеља овог светилишта (обновио је Рачу 1795. године).
Уметник Митровић, како нам је испричао, пре тога је учествовао у делимичној рестаурацији поменутог рељефа, па је манастирски архимандрит Сава прошле године изразио жељу да управо он направи и ову скулптуру.
– Почео сам лане с јесени, радио је из мермерног блока тешког око четири тоне, извађеног из мајдана Клисура код Сирогојна. Клесао месецима, па недавно завршио. С постољем је укупно висока 2,2 метра, широка 1,6 метара, тешка око две тоне. Приказује Хаџи Милентија са сабљом у десној, а крстом у левој руци – казује вајар.

Испред зграде Вишег суда у Београду, уочи рочишта у процесу рехабилитације Драже Михаиловића, окупиле су се присталице четничког покрета, партизанског покрета, као и припаднице невладине организације "Жене у црном" које раздваја велики број полицајаца.
Пред Вишим судом у Београду наставља се поступак за рехабилитацију Михаиловића који је 1946. године осуђен на смрт стрељањем, а суд би требало да настави да прикупља доказе за одлуку - хоће ли вратити част и углед бившем команданту Југословенске војске у отаџбини Драгољубу - Дражи Михаиловићу.
Велики број полицајаца раздваја присталице од противника рехабилитације Михаиловића који наизменично певају партизанске и четничке песме у којима величају или вређају припаднике четничког и партизанског покрета током Другог светског рата.
Све три групе налазе се на три различите стране раскрнице испред суда у Тимочкој улици.

Присталице партизанског покрета носе заставе Комунистичког покрета и транспаренте "Комунисти једини ослободиоци", а присталице Михаиловића истакли су транспарент "Поносни смо на Чичина дела, уз њега је Србадија цела", док Жене у црном имају транспаренте "Стоп прорицању злочина" и "Председниче Николићу, одреците се титуле четничког војводе".

У бањалучком Парку "Петар Кочић" вечерас је више од 100 грађана упалило 12.000 свећа за 12 бањалучких беба које су 1992. године умрле због недостатка кисеоника на Одељењу за интензивну његу породилишта у Бањалуци. Тринаеста беба Слађана Кобас умрла је 2006. године.
Мајка једне од 12 бањалучких беба Жељка Тубић рекла је да су они, који су имали моћ и који су могли да помогну те ратне 1992. године, окренули леђа од Бањалуке и Републике Српске.
"Стално се питам зашто су наша деца страдала у проклетом рату. Нестало је све о чему смо сањали те 1992. године, а туга нас прати цели живот", нагласила је Тубићева, обраћајући се окупљеним грађанима у Парку "Петар Кочић".
Начелник Одељења за друштвену делатност административне службе града Бањалука Љиљана Радовановић рекла је да се у овој години са неизмерним тугом и болом обележава 20 година од смрти бањалучких беба.
"Породице су изгубиле своје најдраже, своју децу. Нашим бебама је неко одузео право да дишу, воле, да се школују", нагласила је Радовановићева.

Захтев митрополита Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори Амфилохија да се обнови капела на Ловћену, у којој су некада биле кости Петра Другог Петровића
Његоша, изазвао је различите реакције у Црној Гори, посебно међу политичким странкама.
Високи функционер црногорске владајуће Демократске партије социјалиста Миодраг Вуковић је такав захтев оценио као "перфидну игру" Митрополије СПЦ у Црној Гори. По речима Вуковића, ако би тај захтев био прихваћен, на тај начин би СПЦ у Црној Гори правно озаконила своје постојање, јер сада у тој држави није регистрована. Обнова капеле би, према Вуковићевом објашњењу, могла створити и други проблем. Ако би капела била постављена на Ловћену, онда би се вероватно тражило да се у њој похране Његошеви посмртни остаци. Тада би се, како је Вуковић рекао, поставило питање - а шта ће онда маузолеј на Ловћену.
Опозициона Нова српска демократија, како је данас пренео лист Побједа, тражи да се капела на Ловћену обнови по пројекту из 1925. године, који је наручио тадашњи краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Александар Карађорђевић.
Лидер новоосноване странке Праведна Црна Гора, Раде Бојовић је казао да је за ту партију "апсолутно неприхватљив" предлог да се на Ловћену обнови капела.

Др Радиша Антић, професор филозофије и светски познати теолог, предавач на универзитету у Енглеској, од петка до понедељка у Мелбурну је одржао серију предавања на тему: Како живети у свету који се руши? Његова предавања привукла су приметну пажњу.
Професор Антић покушава да подстакне људе, без обзира на то из које верске заједнице потичу, а такође и оне који не верују у Бога, да покушају да пронађу одговоре на важна питања за сваког појединца.
- Потребно је да човек мало застане у животу, да једноставно почне да размишља о себи, то је изузетно важно за свако људско биће. Искрена вера у Бога може да донесе промене у свакодневном животу човека. Живот онда постаје смисаонији, човек проналази већи већ мир у свом срцу. Чак верујем да прави хришћанин доживљава болест, па чак и смрт, другачије од неверника - каже професор Антић за "Вести".
Како да човек који живи у савременом свету, у коме се не сналази, сачува своју породицу и себе од искушења којима је окружен, питали смо професора након предавања, рачунајући да је то питање које мучи сваког човека данас.

Kости пронађене у поду једне цркве у Бугарској припадале су мушкарцу и датирају из првог века нове ере због чега научници сматрају да су у питању мошти Јована Крститеља. Ипак, до дефинитивне потврде тога тешко да ће се доћи.
Научници су пронашли нове доказе који поткрепљују теорију да су кости пронађене у поду једне цркве у Бугарској заиста мошти Јована Крститеља, преноси АФП. Зглобна кост, део лобање, један зуб и други људски остаци пронађени су пре две године у малом мермерном реликвијару на бугарском острву Свети Иван на Црном мору, код Созопола.
Истраживачки тим са Универзитета „Оксфорд" датирао је кост ручног зглоба из првог века нове ере тј. из времена када је Јован Крститељ живео.
Научници са Универзитета у Копенхагену су, пак, анализирали ДНК костију и установили да мошти потичу од једне исте особе, највероватније мушкарца, пореклом са подручја данашњег Блиског истока.
Премда ти налази не доказују ништа дефинитивно, они у извесној мери потврђују теорију бугарских археолога да је реч о моштима Светог Јована Крститеља.

На данашњи дан, пре тачно 150 година, одиграо се чувени сукоб код Чукур-чесме у Београду када је 15. јуна 1862. године убијен српски дечак Сава Петковић, после чега је убрзана борба за коначно ослобођење Србије од Турске.
Сукоби код Чукур-чесме 1862. године почели су када су турски војници, пошто се у то време унутар београдске тврђаве још увек налазила турска војна посада, из обести разбили крчаг о главу дечака, после чега су српски жандарми ухапсили убице.
Тај догађај редовно се пригодним активностима обележава и код саме чесме у Добрачиној, код споменика погинулом дечаку.
Сукоб две стране убрзо је прерастао у жесток окршај, који се затим даље ширио и пренео и на простор оближње Велике пијаце – сада Студентског парка, код Ректората. Погинули су и жандарм Ђорђе Нишлија и тумач Сима Нешић.
Пошто је формално примирје потписано у зору наредног дана, очекивало се смиривање ситуације, али је онда, 17. јуна по новом календару, уследило бомбардовање београдске вароши од стране Турака са тврђаве, које је настављено и током ноћи.