Јуче и данас

Тачно у 2 часа и 50 минута паљба топова са Доварја објавила је да је воз наступио у Крчагово, а после два до три минута паљба топова са Малог Забучја објавила је да воз тек што није стигао на станицу. Наста ужурбаност и комешање, звуци пиштаљке локомотиве одјекиваху по ужичким стенама – воз се помоли. Наста махање марамама многобројних гостију из вагона, а код искупљеног света захорише се радосни узвици: ура, живели.
Тако је пре 100 година о уласку првог воза у Ужице, 3. јуна 1912. писао тадашњи лист „Окружна самоуправа“. Био је то свечани дан за цео крај, дочек какав се не памти у забаченој регији која је добила „гвоздени пут“, везу са светом. Подсећање на стогодишњицу овог догађаја управо се спрема у ужичком Народном музеју: изложба „Први воз у ужичком крају“ биће овде отворена у „Ноћи музеја“ 19. маја.
Доласку првог „ћире“ претходиле су деценије залагања ужичких посланика у државној скупштини. Свесни да у овим брдима нема живота без повезивања с већим градовима – а путеви којима су крстариле кириџије и рабаџије били су с краја 19. века овде у јадном стању – још 1880. године, четири лета пре него што је заживела прва пруга у Србији Београд–Ниш, отворили су то питање у парламенту.

На недавно одржаном панелу чешких филмова који су у припреми представљен је вероватно друштвено и политички најзанимљивији пројект филма који ће се снимати ове године – велика историјска драма о доласку словенских верских мисионара и просветитеља у Велику Моравску, највећу словенску државу тог времена, са центром у данашњој Моравској (Чешка), недалеко од Брна. Филм под насловом „Ћирило и Методије – апостоли Словена“, како је најавио продуцент Виктор Криштоф из компаније „Три брата”, почеће да се, у режији Петра Николајева, снима до краја овог месеца, а снимање ће трајати око пет месеци.
Осим филма који ће ићи у дистрибуцију идуће године, биће заједно са Чешком телевизијом направљена и серија у формату тзв документарне драме, својствене  продукцији Би-Би-Сија. А сам филм биће, наравно, класична драмска прича са личним мотивима и судбинама јунака.
У филму ће се појавити и личност лобисте који повлачи конце историјских догађања, иако таквог нема у историјским аналима. Упркос томе, таква личност би, бар тако мисле аутор сценарија Мирослав Ошчатка и редитељ Николајев, морала свакако постојати у то доста давно време...

Прошло је две деценије од смрти Сашка Гешовског, кога је 6. маја 1991. године разуларена руља, на позив Фрање Туђмана, убила у центру Сплита, а његови родитељи, отац Гоце и мајка Цвета, још увек нису дознали праву истину о смрти свог сина кога су поносно испратили у Сплит на одслужење војног рока у тадашњу ЈНА.
Македонија је потпуно заборавила на породицу Гешовски, а држава није испунила ниједно од раније датих обећања. Деветнаестогодишњи војник Сашко Гешовски је кобног јутра 6. маја био на дужности стражара у команди Војнопоморске области у Сплиту. Тамо је протестовало више од 30.000 разуларених демонстраната који су у једном тренутку почели да пуцају на војнике. Један метак био је фаталан за Гешовског, али се ни данас не зна ко га је убио. Једни су говорили да је егзекутор био хрватски МУП-овац Иван Врдољак, а други да га је убио поручник ЈНА.
Сашко Гешовски, голобради младић из Кавадараца, пао је као прва жртва у тек започетом југословенском рату. Тада је био рањен и Тони Стојчев из Македонске Каменице, који је покушао да помогне смртно погођеном земљаку.

Српска православна црква и верници данас прослављају Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Празник светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба. Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Црква на овај дан обележава погубљење светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
Ђурђевдан је празник који се односи на народне обичаје, од којих је главни плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.
Један од народних обичаја је и да увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, "да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору".

Једна од најстаријих националних здравствених институција, Српско лекарско друштво (СЛД), које обележава 140 година рада, које спада и међу најстарија лекарска друштава у свету.
Друштво је основано 27. априла 1872. године, на иницијативу др Владана Ђорђевића, лекара, санитетског пуковника, књижевника, политичара и председника владе. У оснивачком одбору било је још неколико истакнутих лекара, а њима се убрзо придружио и Јосиф Панчић, први председник Српске краљевске академије, данас САНУ.
СЛД је настало у време снажног полета изградње националних институција, а у основи је струковно удружење грађана, и у свом саставу има Друштво лекара Војводине и Академију медицинских наука.
Поводом јубилеја друштва, крајем марта ове године отворена је нова стална поставка музеја СЛД који се налази у саставу Музеја науке и технике.
Лекарски музеј је у садашњим просторијама отворен 1989. године, основан је 1955. године, на иницијативу проф. др Владимира Станојевића, председника Секције за историју медицине и фармације.

У Ваљеву и оближњем селу Бујачић данас је обележена годишњица погибије пилота 1999. у окршају са НАТО авијацијом приликом бомбардовања СРЈ.
Венце и цвеће на спомен обележја пуковнику Миленку Павловићу положили су његови рођаци, официри из 204. Авијацијске базе Војске Србије (ВС), Полиције, Колубарског управног округа, Града Ваљева, Општине Осечина, борачких удружења, пријатељи и поштоваоци.
Павловић је погинуо 4. маја 1999. када су авиони НАТО оборили његов „миг 29” који се срушио у село Бујачић.
Рођен је 1959. у селу Горње Црниљево, код Осечине, Ваздухопловну гимназију завршио је у Мостару, а Ваздухопловну војну академију у Београду.
Завршио је Генералштабну школу и био командант 204. Ловачко-авијацијског пука Војске СРЈ. Постхумно је унапређен у чин пуковника РВ и ПВО.
Бета, КОМЕНТАРИ

Данас се навршавају 32 године од смрти некадашњег доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита. Тито је преминуо на данашњи дан 1980. године у болници у Љубљани. Његовој сахрани у Београду је присуствовало више од 200 високих државних и политичких личности из света.
Титови поштоваоци некадашњем председнику одају почаст полагањем цвећа и венаца испред његових бисти широм бивше Југославије, као и у Кући цвећа у Београду.
Кућу цвећа је јутрос на отварању капије посетило око 600 ходочасника, међу којима је убједљиво највише било Словенаца. У кући цвећа очекују да ће до краја дана бити нешто више од хиљаду посетилаца. Франко Плешко био је водич за групу Словенаца који су јутрос допутовали у Београд и прво што су обишли била је Кућа цвећа.
- Пошли смо из Нове Горице са пуним аутобусом. Међу нама има и учесника НОБ-а који су ослобађали Београд. Велико је интересовање за ове туре. Били смо и у Јајцу, Кумровцу, већ сутра идемо у Крагујевац да положимо венце у Шумарицама - испричао је Плешко.
Тито се на челу Југославије налазио пуних 35 година и имао је несумњиво велики углед у свету, а био је и један од оснивача Покрета несврстаних, што је у тадашњим међународним околностима имало велики значај.

Делегација Републике Српске, предвођена министром рада и борачко-инвалидске заштите Петром Ђокићем, полагањем цвећа одала почаст страдалим припадницима ЈНА који су погинули пре 20 година у Добровољачкој улици у Сарајеву.
Скупу од стотинак особа присуствовали су и чланови породица убијених војника ЈНА, уз јако полицијско обезбеђење МУП-а Кантона Сарајево. У исто време и на истом месту су и представници борачких организација Кантона Сарајево одали почаст припадницима Армије тадашње Републике БиХ који су погинули у сукобу с припадницима ЈНА, на почетку рата у Сарајеву.
Делегација из РС је на мосту Дрвенија у Добровољачкој улици дочекана повицима "Убице, убице...", а скандирало је пар десетина грађана Сарајева који су добацивали: "Зашто сте дошли овде, ви сте нам убили децу".
Са друге стране, делегација из РС, међу којима су биле и уплакане мајке убијених војника ЈНА у црнини, нису одговарали на провокације.
У борбама између припадника Армије БиХ и ЈНА у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. погинуло је 16 војника Армије БиХ.
Када је реч о убствима војника ЈНА у Добровољачкој улици, информације су опречне. Према подацима из Федерације БиХ, погинуло је шест војника, а према подацима из Републике Српске 42 војника. 

Гарда Војске Србије слави свој дан и 182. године од оснивања Књажеве гарде - Гвардије. Празник обележава и Војно-обавештајна агенција, у знак сећања на 6. мај 1920. године, када је у Војсци Срба, Хрвата и Словенаца основано Обавештајно одељење Ђенералштаба.
Припадници Гарде, елитне јединице Војске Србије, обележавају 182. годишњицу формирања, у знак сећања на исти датум из 1830. када је у Пожаревцу постројена прва чета Књажеве гарде - Гвардија. У састав те јединице 1831. ушла је и музика - "Књажевско-сербска банда", а претходно је књаз Милош Обреновић тражио од старешина да му по "стасу и угледу одаберу најбоље младиће из својих нахија.
Најбољи младићи - будући гардисти, по захтеву тадашњег књаза Србије морали су да буду "у сваком погледу примерни", да не пију и да нису "ветрогоње", а и "ако је могућно, да буду писмени".
И после завршетка Првог светског рата, приликом избора југословенских гардиста захтевало се добро здравље регрута, одређено социјално порекло, примерено владање и писменост, а уз то да су правилно развијени, "лепе и угледне спољашности".

Најугледнији амерички дневник „Њујорк тајмс” објавио је подужи ин меморијам поводом смрти Ђорђа Вујновића, Американца српског порекла, коме је додељивањем Бронзане звезде, високог војног одликовања, у октобру 2010, признат статус хероја Другог светског рата.
Ђорђе Вујновић, рођен 1915. у Питсбургу, где је његов отац стигао као имигрант, а почетак Другог светског рата је дочекао у Београду, где је студирао медицину. Са супругом Мирјаном, из окупираног Београда прво је отишао у Турску, затим Јерусалим и Каиро и на крају у западну Африку, где је приступио ОСС-у, тајној служби која је била претеча ЦИА.
Као познаваоцу прилика у Србији, поверена му је организација мисије спасавања више од 500 америчких и савезничких авијатичара, који су, по повратку са бомбардовања рафинерија у Румунији, које су користили Немци због недостатка горива, принудно слетали у Србију и били склоњени на Равној гори и околини, са четницима пуковника Драгослава Михаиловића.
Вујновић је операцију „Хелијард”, започету у августу 1944, водио из Барија. Мисија је завршена успешном евакуацијом укупно 512 авијатичара, пилота и чланова посада, са импровизованог аеродрома у селу Прањани и њиховим пребацивањем у Италију. Иако су немачке трупе биле у непосредној близини, није изгубљен ниједан авион нити је било иједне жртве.