- Драгомир и Ацула учествовали су у Кумановској и Брегалничкој бици, да би затим наставили ратовање у Првом светском рату: Цер, па Колубара, а у међувремену борбе на Дрини и Мачковом камену. Уследило је повлачење преко Албаније, када је Ацула током снажних мећава у албанским гудурама грејао свог господара и спасао га смрзавања. Стигао је Драгомир са коњем на Крф, а онда су учествовали у пробијању Солунског фронта. По повратку у Србију, стигли су све до Осијека, где је Драгомир са коњем демобилисан, па су се 1919. вратили кући у Узвеће – прича Светланка Милутиновић, музејски саветник у народном музеју у Шапцу, где се чува седло које је користио Драгомир Рајић.
Седло је Музеју 1992. поклонио Драгомиров унук  Драгољуб Рајић, професор српског језика и песник из Узвећа, пошто је деценијама лежало у штали на породичном имању.
Драгољуб није имао деце, али је његова сестра Радојка причу о деди и његовом коњу пренела својим потомцима. Радојкин син Душан Мајсторовић, такорећи, напамет зна догодовштине из тих мрачних времена у којима су два ратна друга више пута  стављала живот на коцку за ослобођење Србије.
- Мајка ми је причала да је прадеда често говорио да се не би жив вратио кући да није било Ацуле. Њих двојица прешли су хиљаде километара под кишом метака, изложени хладноћи и глади, провлачећи се кроз рушевине где је и човеку тешко да прође, а камоли коњу… Прадеда је гледао како мртве људе бацају у море и, иако су током повлачења преко Албаније многи помрли од глади и исцрпљености, он није желео да остави коња. Како је могао да се не веже за њега када су шест година делили недаћу?
Једна од најтежих препрека коју је требало савладати у Албанији била је река Маћа, а около мочварни терен… Ту су страдали многи наши људи. А Ацула је увек ишао први, пре других коња, јер је увек требало да један коњ први пређе препреку да би остали кренули за њим – објашњава Душан Мајсторовић и додаје да је Ацула био тако добро дресиран да је Драгомир давао и другима да га јашу када је требало савладати неку препреку.
У сећање му се посебно урезала мајчина прича да су коње утоваривали на француске бродове тако што су им испод стомака подвлачили шаторско крило везано конопцима, а онда их подизали.
- Права је срећа да се Ацула вратио жив у Узвеће, јер су при повлачењу кроз Албанију били велики губици и људства и коња. Спасен је, тврде, тек сваки десети коњ – каже Драгољубов сестрић Душан Мајсторовић.
Драгомирово вољно
По повратку у Узвеће Драгомир је Ацули дао доживотно вољно – није више радио сељачке послове ни вукао чезе јер је своје одужио. Само га је хранио и неговао. А када је 1932. Ацула угинуо, Драгомир је позвао преживеле саборце на сахрану, а сахранио га је као што доликује борцу – уз све војничке почасти.
Петар Блечић, Тамо и овде