Јуче и данас

Пре тачно 40 година обављен је први разговор путем мобилног телефона. Наиме, 3. априла 1973. године Мартин Купер, инжењер „Мотороле“, разговарао је са својим главним конкурентом, Џоелом Енџелом, мобилним апаратом који је тежио више од једног килограма и имао облик велике беле цигле.
Данас се навршава тачно 40 година од када је Мартин Купер, инжењер „Мотороле", остварио први разговор мобилним телефоном са Џоелом Енџелом из компаније "АТ&Т".
„Џоел, зовем те са 'правог' мобилног телефона. Преносивог телефона", речи су којима се 3. априла 1973. године Купер обратио Енџелу, главном конкуренту у послу.
Његов мобилни, "Duna-ТАC", тежио је више од једног килограма и имао je облик велике беле цигле. Уз њега се могло да се разговара двадесетак минута, а батерије су се пуниле 10 сати.
Било је потребно сачекати десетак година да би се први модели тог телефона нашли на тржишту, по цени од 3.500 долара.
Данас, светска телекомуникациона индустрија обрће годишње 1,2 билиона долара, са тенденцијом даље експанзије захваљујући низу пратећих технологија, које се везују за фотографију, музику, игрице и слање порука и имејлова.
РТС

Захтеви немачких парламентараца одржавају континуитет германске политике према нашој земљи. Овакво условљавање теже него аустроугарско из 1914. године јер траже промену граница и промену свести. Самосталне државе не пристају на ултиматуме
Ултиматум од седам тачака који су у Србију донели немачки парламентарци представља континуитет немачке политике према Србији, која је кроз цео двадесети век заснована на уценама, сматра писац и народни посланик Синиша Ковачевић.
Историчар Радош Љушић за "Новости" каже да у актуелном документу има и нешто горе него у оном из 1914. - Сада траже промену граница, али и промену свести Срба на северу Косова и Метохије.
Наиме, у једној од седам тачака немачког ултиматума наводи се да би Београд "требало да утиче на промену свести Срба на северу покрајине, како би схватили да су им Еулекс и Кфор пријатељи".
- То је демократски фашизам. Овакав захтев незабележен је у историји света. Нечувено је да се тражи да се промени свест једног народа о историјској традицији. Први пут се суочавам са оваквом синтагмом - истиче Љушић. Он овај захтев оцењује као најтежи од свих, пошто задире у национално биће српског народа. Тражи се да Срби више не буду Срби.

Свечаност посвећена 189. годишњици рођења песника Бранка Радичевића уприличена је 28. марта, на дан песниковог доласка на свет по новом (грегоријанском) календару, у најстаријој српској, Карловачкој гимназији, у којој се он школовао од 1835. до 1841. године.

Почевши од 15. марта, дана рођења Радичевића по старом (јулијанском) календару, Бранково коло- поетска манифестацијa посвећена великом српском пјеснику - Бранку Радичевићу, приредило је низ догађаја у Сремским Карловцима, Новом Саду и Београду. У Карловачкој гимназији, уручење престижне награде "Печат вароши сремскокарловачке" песникињи Тањи Крагујевић, за књигу "Хлеб од ружа" и Горану Лабудовићу Шарлу, за збирку "Тајнопис". Биће организован и самостални програм "Песничко натпевавање", а у свечаном програму наступиће истакнута драмска уметница Ружица Сокић, дугогодишњи пријатељ Бранковог кола, поезије и песника, затим талентовани млади глумци "Театра поезије" Бранковог кола - Соња Младенов, Никола Ивачков и Верица Николић. Они ће из капиталног пројекта Антологије српске поезије (1847-2000) Ненада Грујичића, казивати песме Радичевића, Петра Петровића Његоша , Милоша Црњанског и Десанке Максимовић…

Мит о необоривом америчком „невидљивом” ловцу бомбардеру Ф-117А срушен је у једном сремском селу на данашњи дан пре 14 година, када су јединице југословенске војске обориле тај авион док је био у акцији НАТО бомбардовања Србије 1999. године.

Ф-117А „ноћни соко”, који је после бројних акција у Либану, Панами, Ираку... стекао ореол „невидљивог”, оборен је 27. марта у војвођанској равници у сремском селу Буђановци.

Ту летилицу оборио је 3. дивизион 250. бригаде Противваздушне одбране, који су у 20.42 сата, захваљујући способности јединице, исправној техници и „малој техничкој иновацији” успели да га погоде са земље.

„Ноћни соко” је пао у атар села Буђановци, пошто је претходно гађан са две ракете типа „нева”, а јединицом која га је оборила командовао је пуковник Золтан Дани.

Авион Ф-117А је опремљен са два „џенерал електрик Ф404” турбо мотора и четворостепеном контролом лета, носи различито наоружање, има савремени навигациони систем интегрисан у дигитални пане у кабини, која појачава ефикасност мисије.

Цена тог авиона, по намени - ловца, којег је од 1982. до 1990. године производила америчка компанија „Локид”, износила је 45 милиона долара.

НАТО агресија на Србију и Црну Гору, чланица тадашње СР Југославије започело је 24. марта 1999.године, у име наводне заштите и спречавања хуманитарне катастрофе на Косову и Метохији.

Током ове правно неутемељене акција која је уследила без одлуке Савета безбедности, НАТО авијација је 78 дана бомбардовала суверену, међународно признату земљу. Некажњено су, са безбедне удаљености и великих висина, убијали њене цивиле, изговарајући се при том да је реч о »колатералној штети«. Уништавањем путне и електроенергетске инфраструктуре онемогућили су кретање становништву, држали га данима без струје и воде, јер су претходно графитним бомбама онеспособили електроенергетски систем. Разарајући економију земље, која се од пустошења ни до данас није оправила, оставили су многе људе без посла и егзистенције. Тако су на делу показали да их људска права уопште не занимају и да се за људска права залажу веома селективно, када им се то уклапа у шире стратешке циљеве и служи као параван за маскирање стварних намера и циљева.

Аргумент НАТО да предузму агресију због наводне "хуманитарне неодложности" не даје законску могућност за војну акцију. Према преовладавајућим мишљењима у теорији, тзв. хуманитарне акције нису допуштене у савременом међународном праву. У случају да би се чак и могао изнаћи правни основ за хуманитарне интервенције, реч би била о изузетку од правила о примени силе и оно би било ограничено само на ситуације када ни на који други начин није могуће спасити велики број угоржених живота људи. По природи ствари таква интервенциа била би ограничена једино на те циљеве!

Навршио се век откако је погинуо Михајло Петровић, први српски пилот који је изгубио живот на борбеном задатку. Комеморација поводом стогодишњице од смрти Михаjла Петровића биће одржана на Новом Гробљу у Београду.

Михајло Петровић био је пилот са дозволом број један. Припадао првој групи од шест српских пилота школованих у Француској 1912. године.

После средње школе у Крагујевцу, Петровић је покушао да упише неку од војних академија у Ст. Петерсбургу у Русији. Како му то није пошло за руком, вратио се у Србију где је учио у подофицирскојартиљеријској школи.

Као двадесетједногодишњи водник 1905. године био је распоређен у Гардијски артиљеријски пук у Нишу, а наредник је постао пет година касније у гарнизону Београд.

На Фарманову пилотску школу у Етампу у Француској уписао се када је српска војска 1912. године позвала добровољце да се пријаве за пилотску обуку. Завршне испите положио је месец дана пре осталих из групе и тако постао први српски пилот са дипломом.

Током Првог балканског рата, Михајло Петровић распоређен је у састав новооснованог Приморског аеропланског одреда чији је први борбени задатак био да пружа ваздушну подршку трупама које су опседале Скадар.

Влада Србије и Српска православна црква обележиће низом комеморативних свечаности девету годишњицу мартовског погрома, у коме је од 17. до 19. марта 2004. године са Косова и Метохије протерано више од четири хиљаде Срба и уништен велики број црквених објеката. Годишњица ће, између осталог, бити обележена данас академијом у Народном позоришту у Београду, којој ће присуствовати председник Владе Србије Ивица Дачић, а затим и изложбом на Тргу Републике.
Канцеларија Владе Србије за Косово и Метохију ће годишњицу обележити под слоганом „Злочин без казне”, а програм почиње у недељу литургијом и поменом настрадалима у погрому, коју ће у цркви Светог Николе у Приштини служити владика рашко-призренски Теодосије. Литургији ће присуствовати и директор Канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин.
Програм ће бити настављен академијом „Злочин без казне. Песмом против звери” и изложбом фотографија у Косовској Митровици.
Српска православна црква ће годишњицу погрома у недељу обележити изложбом „Да се не заборави”, у оквиру које ће у Светосавском дому на Врачару бити изложене копије фресака српске владарске лозе Немањића.

Пре 130 година у Србији је обављен први телефонски разговор. Војни министар Теша Николић био је одушевљен када га је једног јутра 1883. године сачекала на столу та "чудна справа". Садржај првог разговора није познат, а да ли је прва изговорена реч била "хало" или "да ли се чујемо" остаје само да нагађамо.
Шта ће ми телефон кад имам коњанике, они могу да пренесу било коју поруку по граду за три минута рекао је министар војни Теша Николић 1883. године одговарајући инжењеру Панти Михајловићу, када је покушао да га убеди да уведе телефон. Када је сутрадан министра на столу сачекало то "чудо невиђено", био је одушевљен. Први разговор у Србији обављен је између њега и једног капетана.
Један телефон био је у згради која се некад налазила на раскрсници Кнеза Милоша и Булевара Краља Александра,  други 300 метара ниже, а између размотана жица по улици. Садржај првог разговора није познат, па не знамо да ли је прва изговорена реч била "хало" или, "говори министар војни, да ли се чујемо"?
Не зна се ни у какав апарат је министар изговорио прве речи. Можда баш у неки као што је најстари телефон који се чува у Музеју ПТТ-а.

На данашњи дан, пре 38 година, у Војномедицинској академији у Београду, преминуо је једини српски нобеловац, књижевник Иво Андрић.
Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. У гимназијским данима био је ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националном покрету ''Млада Босна'' и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти. Своју прву песму ''У сумрак'' објавио је 1911. године у ''Босанској вили''.
Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а затим у Кракову где га је затекао Први светски рат.
По избијању рата вратио се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га је ухапсила и одвела у шибенски, а онда у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.

Пре тачно десет година, 12. марта 2003. у 12:23, смртоносни хитац из снајпера пробио је срце Зорана Ђинђића, председника Владе Србије и лидера Демократске странке. Два метка испаљена су с даљине од 130 метара, са прозора зграде Завода за фотограметрију, у правцу дворишта зграде Владе Србије. Ђинђић је био на штакама, изашао је из аутомобила и закорачио ка степеништу како би ушао на службени улаз здања у Немањиној 11.
Један метак погодио је Зорана Ђинђића у груди, право у срце, и скоро тренутно га усмртио. Уз јеку ротационих светала одвезен је у болницу, у несвесном стању, где је после око једног часа констатована смрт. Други метак погодио је у стомак његовог телохранитеља Милана Веруовића. Обарач је повукао Звездан Јовановић, снајпериста државне Јединице за специјалне операције.
Терористички акт су организовали злочиначки Земунски клан и припадници ЈСО, уз помагаче из разних структура државне безбедности. За протеклих десет година скоро сви су или побијени или у затвору. Ипак, оно што је злочинце окупило, што их је политички мотивисало, инспирисало, такозвана политичка позадина убиства Зорана Ђинђића, није до краја расветљено.