Јуче и данас

Када су је колегинице питале како може да издржи да ради у немогућим условима, докторка Елизабет Мекбин Рос кратко је одговорила: „Па, неко мора.” – Умрла је 14. фебруара 1915. у Крагујевцу, лечећи српске војнике од пегавог тифуса
Три мала бела споменика стоје на Варошком гробљу у Крагујевцу, поред капеле. Лево је, у мермер уклесано име Мејбл Дирмер, десно Лорна Ферис, у средини, на нешто вишем обелиску, стоји – докторка Елизабет Рос. Доле, испод имена, ћирилицом је исписано: „Народу сте српском даровали срце, ваша дела красе зраци нашег сунца.”
Ту почива срце храбре Шкотланђанке, која је у Србију дошла када нам је било најтеже, у јеку борбе против аустроугарске армаде, када нашу храбру војску нису косили само меци и топовски шрапнели него и пегави тифус, од којег је умрло више од 300.000 хиљада српских војника. Она их је лечила у немогућим условима, стављајући на коцку и свој живот. Издржала је три недеље. Преминула је 14. фебруара 1915. (по старом календару – 2. фебруара), после 13 дана борбе са тифусном грозницом.
Неко је јуче, пре званичне церемоније одавања почасти у организацији града, испред ова три споменика запалио свећу. Српски народ није заборавио своје хероине, чланице британске лекарске мисије у Првом светском рату. Осим Росове, Дирмерове и Ферисове, у Србију ју је дошло још двадесетак британских болничарки.

Под притиском медија, Свети Трифун доживљава заборав Срба, пажња се поклања комерцијалном култу кога су створили људи жељни профита, лаке зараде на јевтиним емоцијама, на тежњи обичног човека да се диви кичу.
Већ 15–20 година, а у последњој деценији поготово, сведоци смо медијског промовисања Дана заљубљених, празника својственог римокатоличкој цивилизацији насталог на култу Светог Валентина. Празник се најављује данима унапред, а на сам дан пропаганда на појединим телевизијама је толико јака да засењује све друге вести. Свети Трифун и Сретење Господње, као два празника који се вековима славе на овим просторима, остају у сенци новог култа. Док се на Сретење и посвећује медијска пажња државном, не и верском, празнику, о Светом Трифуну се мало говори. Традиционални српски дани окупљања и слављења Бога уступили су место туђинском празнику, али и јевтиним емоцијама и кич култури.
Слављење Дана заљубљених има двојако обележје. Прво је верско јер је на римокатоличком западу култ Светог Валентина врло популаран. Као цивилизован народ, а у складу са принципима демократије и слободе, Срби су увек поштовали друге народе и њихове празнике, па је стога и овај празник римокатолика достојан поштовања.

Година у којој се прославља 1.700 година Миланског едикта уписала је још један значајан јубилеј за Србију - девет векова од рођења оца српске нације, великог жупана Стефана Немање. Нажалост, српске политичари нико на то није подсетио па је то учинио председник Удружења Рас у Новом Пазару др Добросав Никодиновић.
Он је написао саопштење за јавност и писмо "надлежнима у Београду" да се ове 2013. године навршава 900 година од рођења Стефана Немање и да би ваљало да се тај јубилеј бар скромно обележи. Нико му још није одговорио, само мали део медија објавио је овај апел, а неки су га чак и критиковали што у време кризе и беспарице уопште помиње могућност обележавања једног оваквог датума.
- Стефан Немања је најзначајнија личност српске историје и српске државе, његово дело је огромно и непревазиђено, његово дело је држава Србија која и данас постоји - каже др Никодиновић.
- Он је родоначелник династије Немањића која је владала Србијом 200 година, дала је седам краљева и два цара, сви су рођени овде у Старом Расу, овде је, у Дежевској долини, рођен и Свети Сава. Овде је била прва српска престоница, прва српска епархија и прва митрополија, овде су рођена и два српска патријарха. Ми савременици имамо велику част и привилегију да живимо у крају где се стварала најславнија српска историја и где је све почело.

Једна од највећих српских песникиња прошлог века, Десанка Максимовић, преминула је пре две деценије.
Влада Србије је 2013. годину прогласила годином Десанке Максимовић током које ће бити одржане различите манифестације, а планирано је и да буде издата поштанска марка, као и златник и сребрњак с њеним ликом.
У част Десанке Максимовић, односно 20 година од њене смрти, у Ваљевској гимназији чији је била ђак, данас ће бити одржано песничко вече.
У Бранковини код Ваљева (где је сахрањена) помен ће служити владике Српске православне цркве, ваљевски Милутин (Кнежевић) и шабачки Лаврентије (Трифуновић), а о њеном односу према песничком делу говориће песникиња Радмила Лазић.
Народна библиотека Србије организовала је четвородневни фестивал "Десанки у част", у оквиру којег ће данас у 19 часова бити одржана монодрама "Опоруке Десанке Максимовић". Основ те монодраме у извођењу глумице Раде Ђуричин су Десанкине изјаве и мисли изречене у прози.
У оквиру обележавања 20 година од смрти велике српске песникиње Народна библиотека Србије ће 13. фебруара организовати поетско вече "Тако је говорила Десанка".

Бивши рок критичар Ритма, хроничар и припадник прогресивних, алтернативних уметничких пракси са подручја бивше Југославије осамдесетих, загребачки студент књижевности, сада је владика на Косову. Тако би некако, у најкраћим цртама, изгледао животни пут епископа липљанског Јована Ћулибрка, викарног епископа патријарха српског у Пећкој патријархији ког је недељник Време изабрао за особу године, због позитивног доприноса унапређењу друштвених институција у јавном интересу, тј. Рада у Пећкој патријархији.
Владика Јован, који следеће недеље у организацији Српског националног већа представља свој магистарски рад, књигу “Историографија холокауста у Југославији”, разликује се од стереотипног црквеног лица. Актера београдске, љубљанске и загребачке сцене, људи с којима се сусретао, излазио и сарађивао 80 – их, радо се присећа. С бројнима је остао у добрим односима и били су његови гости. На пример, у емисији “Деца Апокалипсе” коју је водио на црквеном Радију Светигора.
Како је, дакле, рок критичар постао владика?
- И ја бих волео то да знам. Не управљамо ми баш у потпуности својим животом. Постоји тајна струја живота која се осећа интуитивно. Оно што сам и сам осетио било је целим бићем и сумњам да би се могло објаснити рационалним разлозима. У том смислу, покушавам и да не објашњавам, али сам Христа доживео на безбројне начине.

Научник је волео и поштовао српску народну књижевност и напамет рецитовао Змаја, али и Пушкина, Дантеа и Гетеа
О Николи Тесли углавном се говори као о човеку сасвим преданом науци чији је цео живот била физика, али да се у томе често претерује сведоче бројни извори о његовом живом интересовању за књижевност, као уосталом и његово писмо Јовану Јовановићу Змају, које је однедавно изложено у Народној библиотеци Србије.
Оригинал који српска јавност може да погледа у наредних месец дана открива поетску страну великог физичара. Овим писмом, Тесла је обавестио Змаја да ће његове песме превести на енглески језик и објавити их у САД.
Преписка из 1894. открива да је Тесла тражио помоћ поете
Роберта Џонсона да заједно Змаја представе америчким читаоцима. Писмо, сада доступно јавности у Србији, настало је под утиском Теслиног јединог и кратког боравка у Београду 1892, када му је Змај на свечаном пријему прочитао своју песму добродошлице „Поздрав Николи Тесли”.
У Музеју Николе Тесле у Београду кажу да је Тесла био велики љубитељ српске и светске књижевности.
– Он је напамет знао дела Гетеа, Бодлера и Бајрона. Наизуст је знао целог „Фауста”– каже кустос овог музеја Братислав Стојиљковић, и додаје:
– Осим са Змајем, дописивао се и Лазом Костићем.

Председник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Недељко Митровић поручио је младима у Српској да граде јединство и патриотизам и не забораве сећања на своје пострадале, јер је српски народ дао велике жртве у протеклим ратовима, преносе агенције.
Он је данас у Спомен цркви у Дракулићу присуствовао литургији и парастосу за жртве усташког покоља у селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац, који се десио 7. фебруара 1942. године.
Mитровић је том приликом рекао да ће ових дана покренути иницијативу да се подручна Основна школа “Ђура Јакшић” у Шарковцу преименује у ОШ “7. фебруар”, истичући да би тиме деца сугестивније памтила овај трагични догађај. Он је нагласио да су потомци жртава из Дракулића затражили од градоначелника Бањалуке Слободана Гаврановића дозволу да се у Дракулићу поставе спомен-плоче које ће означавати познате ексхумиране масовне гробнице.
- Потребно је да се познате масовне гробнице обelеже у читавом насељу Дракулић, јер је то веродостојније сећање и памћење на те трагичне догађаје - закључио је Митровић.

Mесто на коме је заиста спаљен Свети Сава највероватније није на месту данашњег Храма
Пре неколико дана у Србији и Републици Српској обележен је школски празник – Дан Светог Саве. О највећем српском просветитељу постоји много сачуваних историјских чињеница, које се сматрају универзалним истинама. Ипак, ако бисте питали просечног грађанина да ли зна где су спаљене мошти Светог Саве, практично сви би одговорили да се то десило на брду Врачар, на месту где се данас налази велелепни Храм подигнут у његову част. Ова информација се учи у школама, и преноси се редовно у медијима, када се говори о Храму.
У историји заиста јесте остало записано да је Синан паша спалио мошти Светог Саве 1594. године на врху брда Врачар, и то није спорно. Међутим, постоји један проблем у целој причи – у то време Врачар није био ту где је данас. Један од историчара који се први озбиљније бавио овим истраживањем је Сретен Поповић, који је у време кнеза Милоша био на високим положајима у држави. У новије време, то је урадио и историчар Војин Пуљевић.
У време спаљивања, крајем 16. века, Београд је био много мањи него сада. Простирао се у једном појасу око Калемегданске тврђаве, на месту данашњег Дорћола и општине која се логично и зове Стари град. Крај Београда био је на данашњем Тргу Републике, а ту је била Стамбол капија – улаз у град. Одатле је ишао главни пут из Београда, данашњи Булевар краља Александра, који се продужава у Смедеревски пут. Била је то главна саобраћајница којом се долази у Београд.

У граду Пећи од 20.000 Срба остало је тек њих десетак. Не тисућа, већ појединаца.
На Косову мира нема. Рат споменицима, како су га назвали медији, почео је премјештањем споменика погинулим борцима Ослободилачке војске Косова. Влада Србије наредила је да се уклони споменик испред зграде прешевске опћине, јер је постављен без дозволе. Та акција у јужној Србији изазвала је реакцију на Косову, гдје је порушено и оштећено више од 150 споменика на православним гробљима. Косовска је влада са задршком осудила догађаје, али они су ипак унијели нелагоду међу Србе на Косову. На осуду само одмахују руком.
"Ако буду хапсили праве кривце, није искључено да ће морати хапсити и саме себе. Албанско друштво строго је патријархално, хијерархијско, и немогуће је да је то нетко учинио на своју руку. То је сто педесет споменика. Не може то један човјек учинити", рекао нам је Србин с Косова и додао: "Косовска телевизија говори да су то направили сами Срби не би ли изазвали тензије. Ево, славимо Савиндан. Па, тко би се усудио у предвечерје такве славе уништавати властита гробља".
Симбол нечега другога

Данас се навршава две деценије од смрти храброг Требињца Срђана Алексића који је изгубио живот само зато што је бранио свог суграђанина, Бошњака Алена Главовића.
Алексић је био аматерски глумац и јуниорски пливачки првак. Срђанов отац Раде Алексић сматра да дело његовог сина не може назвати храброшћу, јер тврди да би се у ''датом тренутку исто понео свако ко има људскости у себи''.
Присећајући се како су се тих дана над Требињем навлачили тмурни облаци који су најављивали ужас, Раде Алексић је испричао:
"Било је то 21. јануара 1993. године када ме познаница позвала и рекла да је Срђан у несвести и да су га превезли у болницу. Два момка која су га довезли рекли су ми шта је било. Четворица српских војника хтели су убити Алена Главовића, а Срђан се умешао. Ален је, преплашен, побегао, а Срђан је остао на земљи где је од силине удараца пао у кому. Седам дана се борио за живот. Умро је 27. јануара, на Савиндан. Имао је само 26 година".
Алексић је уверен да постоји симболика у датуму смрти његовог сина.