Јуче и данас

Дан сећања на жртве Холокауста и геноцида у Другом светском рату обележен полагањем венаца код споменика Жртвама геноцида у логору Старо сајмиште.
Централну комеморативну свечаност предводила је министарка здравља Славица Ђукић Дејановић, која је у име Владе Србије положила венац
Церемонији је присуствовао и Лазар Крстајић (88), један од преживелих логораша, који је на Старом сајмишту био од маја до септембра 1943. и који каже да су му се у сећања највише урезала јутра када су лешеве логораша бацали у воду.
Државној церемонији, осим преживелих затвореника, присуствовали су и дипломатски представници Израела и СР Немачке у Србији, представници Савеза јеврејских општина Србије, представници ромске националне мањине, шеф делегације ЕУ у Србији Венсан Дежер, као и представници градске управе.
Амбасадор Израела у Србији Јозеф Леви рекао је да је то једно од највећих места страдања Јевреја, Срба и Рома у Србији и да су на Старом сајмишту углавном страдале жене и деца. Он је подсетио да су са ове локације људи одвожени у "душегупкама", специјалним возилима са аутогасом, гушили су их у вожњи кроз Београд и сахрањивали у Јајинцима.
Дан сећања обележава се поводом ослобађања усташког концентрационог логора Јасеновац, једног од највећих и најстрашнијих логора смрти у поробљеној Европи, који историчари називају и "српски Аушвиц".

У Историјском архиву Панчева приређена је изложба у част реформатора наше азбуке пре Вука Караџића, Саве Мркаља. Изложбом је обележено 230 година од његовог рођења и 180 година од његове смрти.
Иако многи српски филолози изузетно цене Саву Мркаља и његов допринос реформи наше азбуке, у школама се он једва и помиње. Да би се исправила та неправда у панчевачком Историјском архиву отворена је изложба о Мркаљевом животу и стваралаштву.
"Треба нагласити да је он реформисао азбуку пре Вука Караџића, да је предложио принцип "пиши као што говориш", избацио непотребна слова, а Вук је само графички осмислио поједина слова. Ми увек кажемо "шта би било да није било Вука", али треба питати и "шта би било да није било Саве Мркаља", јер се на његово дело Вук угледао", објашњава Милица Грбић, ауторка изложбе.
Сава Мркаљ је био изузетно образован, полиглота, доктор филозофије, математичар. Аутори изложбе рекли би и "генијални филолог", али је имао ту несрећу да се замери тадашњим црквеним властима и митрополиту Стратимировићу, због чега је годинама прогањан.

Скупштина града Београда је 26. децембра 2002. одлучила да се период између два значајна догађаја у историји нашега града - од 16. до 19. априла - обележава као "Дани Београда".
Словенско име Београд први пут је поменуто 16. априла 878. у једном писаном документу - писму папе Јована VIII бугарском кнезу Борису, а 19. априла 1867. коначно је - пошто је последњи турски командант Али Риза-паша симболично предао кључеве Кнезу Михаилу на Калемегдану - престала готово троиповековна окупација и Београд поново постао српски град.
16. април 878. - Први пут поменуто име Београд
Име Београд први пут се помиње у писаним документима 16. априла 878. године, када је папа Јован VIII упутио писмо бугарском кнезу Борису, у коме га обавештава да се Сергије евнух опозива са дужности Episcopatum Belogradensem (београдског епископа). Оригинал овог документа налази се у ватиканском архиву, а тек деведесетих година овог века постао је доступан и нашој јавности. За више од две хиљаде година, колико поуздано постоји као градско насеље, Београд је носио многа имена: Сингидунум, Alba Graeca, Alba Bulgarica, Таурунум, Дарул Џихад, Griechenchinch Wiessenburgh, Нандор Фехервар... Сви ови називи сведоци су великих олуја које су протутњале овим просторима.

Комеморативним скупом и полагањем венаца обележено 14 година од ракетирања воза у Грделичкој клисури када је погинуло најмање 15 цивила. Комеморацији присуствовали и ратни ветерани, чланови мировне организације Центра за ненасилну акцију из Босне и Херцеговине, Републике Српске, Хрватске и Србије.
У Грделичкој клисури, поред железничког моста преко Јужне Мораве, комеморативним скупом и полагањем венаца обележено је 14 година од НАТО ракетирања путничког воза. Тачан број погинулих, међу којима је било и деце, ни сада није утврђен.
Путнички воз број 393 гађан је из авиона 12. априла 1999. године, док је прелазио преко моста и претпоставља се да је у нападу погинуло најмање 15 цивила.
Комеморативни скуп је почео доласком путничког воза који се тачно у 12 сати и 10 минута зауставио на 100 метара пре моста. Док је воз стајао, венце и цвеће на спомен обележје положили су представници ЈП Железница Србије, лесковачке локалне самоуправе, политичких странака, удружења ветерана ратова, родбина и пријатељи настрадалих.
Директор Железница Србије Драгољуб Симоновић подсетио је да су у возу страдали обични људи, деца и радници железнице.

Рукопис о коме се само знало по наслову "Слом и васкрс Србије" и да га је написао угледни научник и политичар Коста Стојановића (1867-1921) коначно је објављен и данас је представљен у Народној библиотеци Србије.
Књигу која говори о драматичним годинама од 1912. до 1918. приредио је Слободан Турлаков, а издавач је РТС. О књизи и њеном аутору говорили су директор телевизије РТС-а Никола Мирков, сарадник Института за савремену историју мр Миомир Гаталовић и одговорни уредник у издаваштву РТС Драган Инђић.
Мирков је објаснио да је ова "запаљива" књига штампана у едицији "Рара" резервисаној за наслове који припадају нашој културној баштини. Циљ је да се на светло дана изнесу она документа и списи који говоре о мало познатим догађајима из наше историје, истакао је Мирков и додао да се "тако мире прошлост и садашњост, национално и грађанско".
Гаталовић је представио аутора који је имао изузетно буран и плодоносан животни и стваралачки пут и који се као научник бавио разним областима: математиком, физиком, економијом, а као политичар био у више наврата министар.
Стојановић је умро изненада и под сумњивим околностима а међу последњим дужностима које се Стојановић прихватио, био је рад у владиној комисији која је имала задатак да утврди размјере корупције у ратним годинама.

Ни 14 година од убиства власника „Дневног телеграфа” и „Европљанина” Славка Ћурувије нема помака у истрази о налогодавцима, организаторима и убицама, преноси “Блиц”.
Само дан уочи обележавања годишњице овог злочина, из Комисије за истраживање убистава новинара иступио је председник НУНС-а Вукашин Обрадовић, противећи се намери овог тела да Тужилаштву за организовани криминал предложи да „учесници у организовању убиства Славка Ћурувије добију статус заштићеног сведока”.
На питање да ли под заштићеним сведоком подразумијева оне који могу да добију статус окривљеног или осуђеног сарадника, Обрадовић каже да није важно о каквом статусу је реч, јер то и није надлежност Комисије.
- Сматрам да не могу да се амнестирају људи коју су непосредно учествовали у убиству, било као налогодавци или као извршиоци, тако што ће им се дати статус заштићеног сведока. Долазак до истине на такав начин неће имати добре ефекте ни по друштво, ни по слободу информисања у Србији - каже Обрадовић за “Блиц”.
Међутим, председник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић одговара да се неки од оних које је Комисија идентификовала као потенцијалне заштићене сведоке чак не могу ни означити као учесници кривичног дела.

Дебата о Хашком трибуналу у Уједињеним нацијама изненадила је многе који нису веровали да ће Вук Јеремић из "тамо неке Србије" покренути расправу и довести Србију у жижу светске јавности, истиче војно-политички аналитичар и коментатор београдске Политике Мирослав Лазански.
Запад је, каже Лазански, хтео да минира ову расправу и да је одоведе на маргину јавности, како би у УН стигло што мање делегација које су позване на дебату. На њих је, додаје, последњих дана вршен притисак да одустану од доласка, што је и био разлог недоласка неких чланица.
"Председник Србије Томислав Николић имао је сјајно излагање у којем је изнео све оно што лежи на срцу сваког просечног грађанина у Србији и Републици Српској. Та врста етикетирања да су у целој југословенској трагедији једни искључиво добри, а други искључиво лоши момци, заиста није на месту. Мислим, да је ово био прави тренутак да се у УН-у изнесу српски ставови", истиче Лазански.
Лазански је мишљења да се после завршене дебате у Генералној скупштини УН-а, па ни после донесених закључака овог тела, неће битније изменити мишљење и ставови великих сила према Србији, нарочито не САД-а, Велике Британије и Њемачке.

Јутро 6. априла 1941, као и наредна два дана, спадају у најтрагичније странице историје Београда. – Нацистички напад на Југославију отпочео је суровим бомбардовањем и разарањем њеног главног града
Јутарњи часови 6. априла 1941. али и наредна два дана, спадају међу најтрагичније странице у историји престонице: 8.000 до 12.000 људских жртава (бројка никада није поуздано утврђена), рушење здања Народне библиотеке, при чему је у прах и пепео претворено више од 300.000 докумената, разарање или тешко оштећење више хиљада објеката... Бомбе „Луфтвафеа” збрисале су 627 здања, тешко оштетиле 1.601 грађевина, а траг разарања оставиле на још 6.829 зграда и кућа.
– На удару су били војни циљеви, али и здања од историјског, културног и политичког значаја. Једна од главних мета био је и стари Генералштаб на углу улица Кнеза Милоша и Немањине. И комплекс Старог двора остао је без две куполе – наглашава архитекта Драгомир Манојловић.
Разорена је и синагога, која се налазила на месту где је данас Галерија фресака. У другом делу градског језгра страдала је стара зграда „Политике”.
– Оштећен је и Историјски музеј Србије (здање на Тргу Николе Пашића), а иста судбина је задесила и седиште Кола Српских сестара, између Славије и Светосавског платоа и зграда поште код Железничке станице – наводи Манојловић.

Није моја дужност, а ни право, да више говорим државном врху Србије шта треба да учини у овом тешком тренутку. Све што сам имао да кажем о Косову и Метохији, већ сам јасно и јавно рекао и написао у годинама и деценијама иза нас. Нема више шта да поручујем!
Ово је, ексклузивно за "Новости", изјавио академик Добрица Ћосић, српски писац и бивши председник Савезне Републике Југославије, поводом велике историјске дилеме пред којом се поново нашла Србија.
- Моје речи о Косову, нису се увек чуле тамо где је требало. Зато не желим у овом тренутку да дајем никакве нове поруке, нити процене. Одлука је на онима који су за то надлежни - рекао нам је Ћосић.
А ставове о Косову и Метохији писац је износио још од 14. пленума Централног комитета 29. маја 1968. године када је почео да упозорава на антијугословенске, великоалбанске и шовинистичке појаве у Покрајини.
После 1981. године и сепаратистичке побуне на КиМ, Ћосић је први пут изашао са идејом о подели Косова. Тај визионарски предлог потпуно је формулисао и сублимирао све до 2004. године када су "Новости" објавиле и његову књигу „Косово“.
Тада је поново јавно предложио територијално разграничење између Албанаца и Срба на Косову, на компромису историјског и етничког права.

Исповест главног рабина јеврејске заједнице у Србији Исака Асиела, који је током НАТО бомбардовања, више од 30 дана провео у униформи Војске Југославије
На адресу моје мајке стигао је папир 24. марта 1999. године. Чувени папир назван „отаџбина те зове”. Нисам био те вечери код куће, када је почело бомбардовање. Јеврејска заједница се спремала за празник Пасху, па сам отишао до села Границе да набавим храну за празник. Мајка ме позвала око 10 сати ујутру да ми јави да сам мобилисан. У Београд сам се вратио увече и следећег јутра сам се пријавио. Водио сам се у војсци као везиста. Рекли су ми где да одем. Дошао сам кући, поздравио се са женом Рејчел, која је, иначе, Американка из Филаделфије. Она ме испратила до аутобуске станице. Био је то скромни, војнички испраћај. Отишао сам у касарну недалеко од ВМА. Тамо сам задужио униформу.
То је био први ратни дан главног рабина јеврејске заједнице у Србији. Исак Асиел провео је у униформи Војске Југославије, на положајима око Београда, током рата против НАТО-а, више од 30 дана.
– Нисам хтео да помињем своју функцију официрима, било ми је глупо да се вадим на то што сам рабин. Одазвао сам се на позив као обичан грађанин. Прошло је неколико дана, када ми је поручник Саша Младеновић предложио: