Прилози

Премаши вредност инвестиција

Бљештава медаља коју председник државе и Влада годинама показују истичући висок ниво инвестиција као потврду успеха економске политике има и другу страну. И то мање лепу. Улагања су махом долазила у секторе који не доносе више нивое вредности, а Србија је све мање земља јефтине радне снаге. Такође, све је мање способна да субвенцијама привлачи инвестиције и све је скупља за пословање. Због тога не чуди што би ускоро ниво новца који инвеститори износе из Србије могао да премаши износ који доносе у нашу земљу.

У циљу брзог повећања запослености (што је један од политички значајних циљева), Србија се одлучила за привлачење тзв. footloose инвестиција. Реч је о инвеститорима којима локација није пресудна, нису везани за конкретно тржиште или доступне ресурсе. Опредељују се за земље које нуде подстицаје који им значајно смањују трошкове и одлазе када ти подстицаји нестану. Често су то производне фирме којима је потребан велики број радника за једноставње, мануелне, слабо плаћење послове. То једној земљи значајно помаже да брзо снизи стопу незапослености.

Поред производних фирми које брзо могу да спакују своје машине и оду даље, у овакве инвеститоре спадају и софтверске компаније које се махом баве аутсорсингом па не треба да чуди ако и оне смање активности након укидања уредбе која је обезбеђивала подстицаје.

Изостанак системских реформи пословног амбијента, изградње институција, јачања владавине права, као и ослањање доминантно на стране инвестиције и веровање да држава својим улагањима у капиталне грађевинске пројекте може да надомести домаће приватне инвестиције по свему судећи долази на наплату. И тај рачун може да буде висок.

Новац иде у грађевинарство и рударство

Академик Павле Петровић заједно са сарадницима, Данком Брчеревићем и Слободаном Минићем, је објавио рад „Привредни развој Србије: Између изградње институција и замке средње развијености“ у којем указују да је домаћи предузетнички сектор систематски угушен.

Такозвани "Зомби пожари" који тињају испод снежног покривача у Канади током зиме распламсали су се са топлијим временом и доприносе интензивном почетку сезоне шумских пожара у тој земљи, наводе научници.

Научници проучавају све учесталију појаву овог феномена, када се земљиште запали током лета и гори споро под земљом током наредне зиме.

Тресет и маховина, који су уобичајени на северним подручјима, помажу да се пламен одржи чак и испод слојева снега. Снежни покривач тако у ствари изолује ватру, наводи Томас Тојерер, стручњак за пожаре и истраживач на шкотском Универзитету у Абердину, преноси Фајненшел тајмс.

"Како услови поново буду топли и суви на лето, ватра настави да се шири и поново доспе на на површину, потенцијално се поново појавивши као пламени шумски пожар", рекао је он.

Такве пожаре теже је обуздати и угасити јер их је теже открити и приступити им.

Служба за шумске пожаре Британске Колумбије саопштила је да је до средине ове недеље у тој провинцији било 49 активних шумских пожара који су опстали испод земље од сезоне пожара 2024. године.

Еколошкиња са Универзитета у Британској Колумбији Џен Барон навела је да су они један од фактора који отежавају тренутну ситуацију, и да они не би могли да се активирају да су временски услови били хладнији и влажнији.

Дим од пожара стигао је чак до Европе и САД.

Више десетина хиљада људи је евакуисано из погођених подручја, а око пет одсто производње сирове нафте у Канади је угрожено јер су кључна производна постројења у Алберти затворена.

Научници наводе да "зомби пожари" нису довољно истражени јер су раније били јако ретка појава, а "сада су свуда"

Драга браћо и сестре, ових дана читали смо оно потресно Јеванђеље о раслабљеноме - о човјеку који је тридесет и осам година лежао поред бање Витезде, и није имао никога да га спусти у воду како би био исцијељен. А онда је наишао Христос.

На први поглед, та прича је о једном човјеку - једној судбини, једном болу, једном чуду. Али ко има срце будно и ухо духовно, зна: у том човјеку лежимо сви ми.

Јер ко од нас, у дубини душе, није тај раслабљени што већ толико година чека покрет, чека поглед, чудо - а оно никако да дође? Сви ми који смо макар једном били невидљиви у гомили, непомични у срцу, затворени у себе, знамо ту бол.

Та бол је у срцу свакога ко се данас осјећа усамљено. Ко, можда, данима не прозбори ни са ким. Ко више не вјерује да може некоме бити важан. Коме више нико не долази. Ко се осмјехује на друштвеним мрежама, а у соби - плаче. Или само ћути.

Многи од нас су - баш као тај раслабљени човјек из Јеванђеља - изнутра сломљени. Не само тијелом већ много дубље - вољом, срцем, надом. И некако се навикнемо на ту своју слабост. Почнемо да живимо с њом као с нечим нормалним. Као да не може бити другачије. И мало-помало, изгубимо и наду, и жељу, и вјеру.

Кад се људи навикну на очајања и мрак да почну веровати да светлости и нема

Раслабљеност тога човјека није само тјелесна. То је раслабљеност душе. Уморан од чекања, он се навикао на болест. Као што се и ми некад навикнемо на своја очајања, на мрак који траје толико дуго да почнемо вјеровати да свјетлости и нема.

Али Христос - Он не чека да га неко дозове. Не иде само тамо гђе су здрави и радосни. Он иде право том човјеку - најзаборављенијем, најусамљенијем - и прво што га пита није: шта си згријешио, него: „Хоћеш ли здрав бити?“

А ја је овде не видим

Предавач на Харварду, социолог Данило Мандић каже за Н1 да је цела студентска прича о захтевима споредна, да је важна стратегија, а он је овде не види. Појашњава да стратегија значи да морате да размишљате на 20-30 година.

"Замислите најбољи могући сценарио да се деси сада. Да Вучић поднесе оставку и да оде из земље, и да каже - 'идем у Москву, да будем цимер Марка Милошевића и повешћу десет најпримитивнијих својих сарадника са мном', и они оду и повуку се из политике. Шта онда? Ми ћемо славити и пробудити се сутра ујутру мамурни са студентима и, и даље, немамо владавину права и даље немамо просветни систем спреман за 21. век и даље нам људски капитал седи у Силицијумској долини, у Бечу, на МИТ-у, и даље немамо плурализам, имамо патримонијализам у друштву које изједа све поре друштва, не само државу. Вучић је симптом тога, он није узрок", оцењује он.

Истиче да ова власт нема капацитет да реши кључне проблеме у овом друштву.

"Корективни механизам који се зове друштвени покрет неће решити те проблеме. Он може само да уклони једну препреку", наводи. Међутим, упркос томе, друштвени покрети, посебно када су обесмишљене многе институције које би требало да буду кочнице, могу да буду квалитетна и једина кочница за лоше у друштву, додаје.

"Генерално је боље имати кочнице у колима, него неко ко ишчупа кочницу, и онда ишчупа ручну и сву хидраулику из кола и каже 'види, како пичим сјајно'", указује. Истиче и да друштвени покрети нису догађај, него су процес "и они имају своје фазе и трају годинама, некад деценијама".

"Имају фазе мобилизације и демобилизације... И у свакој фази мобилизације су очекивања превелика и разочарање је неизбежно, чак и ако успеју. И то је нормално. У фазама демобилизације сви мисле: крај, проћердана прилика, више се никад неће појавити, али шта је важно из социологије друштвених покрета је врло јасно да једина ствар која је важна је изградња организационог капацитета. 

Канада је једна од земаља са највишом стопом бесконтактног плаћања на свету. Готово 75 одсто свих трансакција картицом сада је „tap-to-pay”, изјавио је прошле године Џејсон Дејвис, потпредседник за дигитална плаћања у канадском огранку „Визе”, говорећи о услузи на „ајфоновим” мобилним телефонима, дизајниране тако да омогући прихватање бесконтактних плаћања на сигуран начин и уз заштиту приватности. У земљи познатој по технолошкој писмености својих грађана и високом поверењу у банкарски систем, употреба готовине рапидно опада. Наравно, готов новац још није потпуно нестао - само је променио улогу.

Језиком бројки, у земљи долара са националним симболом јаворовог листа, „шума” трансакција изгледа овако: дебитним картицама се реализује 52 одсто свих плаћања; на другом месту су кредитне картице са уделом од 31 одсто, док на мобилна плаћања отпада пет одсто, али са приметном тенденцијом раста. Стари добри кеш чини свега 12 одсто колача, а о каквом је стрмоглавом паду реч, говори податак да је пре 15 година готовином завршавано чак 54 одсто трансакција.

„Употреба готовине се сваке године смањује, али одређене групе и даље зависе од ње - нарочито старији грађани, затим особе без стабилног банкарског статуса и припадници мањих заједница”, наведено је у извештају Bank of Canada за 2024. годину.

Готовина се и даље користи приликом плаћања бакшиша, мањих услуга и у традиционалним ресторанима, на пијацама где робу нуде непосредни пољопривредни произвођачи, затим на популарним дворишним распродајама старог намештаја и других кућних потрепштина, приликом плаћања доставе хране, код куповине половних ствари… Такође, поједине занатлије и сервисери одобравају попуст уколико се плаћа готовином, уз јасну рачуницу да на тај начин избегавају трошкове трансакцијских накнада.

Падају надстрешнице, фасаде и плафони. Пуцају тек изграђени путеви и улице. Урушавају се мостови. Прокишњавају нове станице. Лете и шатори где им место није. Биће да је за све крив камен звани темељац. То је онај први положен тесаник са кога се узимају сва мерења. У архитектури, у животу и у друштву. Он увек одређује све што потом следи. Ако је погрешно постављен, сваки зид се измигољи од поравнања, без обзира на то колико прецизан и добар буде остатак посла. Структура може неко време изгледати здраво, али се квар временом мора показати.

Нека учења камен темељац не третирају само као церемонијални симбол већ и као живу метафору која намеће питања: На чему је изграђен ваш живот? Са којим вредностима усклађујете своје кључне изборе? Који принципи и какви људи одређују ваш правац када пут није јасан?

Добро постављен камен темељац је увек постављен са знањем, пажњом, намером и поштовањем. Одражава оно што поносни градитељ верује да је вредно, трајно и поучно. За озбиљног добротвора, то значи усидрити свој живот у нечему примерном, часном, истинитом и патриотском. Тај се камен и темељ никако не постављају с болесном амбицијом, за лажне аплаузе или због храњења комплекса. Најмање због коруптивних договора.

Већина људи гради реактивно, додајући камење како то живот захтева. Међутим, сваки ктитор од класе налаже да његово гради уз чување мајсторске заклетве. Он зна да нечасна јурњава поред темеља доводи до изазивања неравнотеже. Зато стално проверава своје поравнање, не што сумња већ зато што поштује тежину обавезе онога што ради. Камен темељац је притом тихи управитељ раста и поузданости градње. Не можете га видети када се структура подигне, али заувек остаје и одређује какво ће здање на крају постати. И остати.

Лепо нам недавно рече некадашњи декан Грађевинског факултета да је овде сваки темељ од 2014. постављен с неком грешком.

Миломир Главчић је у хуманитарне сврхе у Србији поклонио више од десет милиона евра, градећи болнице, школе, мостове и цркве, а веома је значајна и његова хуманитарна делатност у Канади. Главчић спада у најистакнутије житељe Канаде српског порекла, родом из села Попе код Јошаничке Бање, са најдужом адресом становања у Нијагарa Фолсу.

„У Адлигату чувамо сећања на важне људе и важна дела. Зато су нас лични предмети господина Главчића, његова фрула, писмо, књига, фотографије и још неколико детаља веома обрадовали. Одлучили смо да у Свечаној сали Адлигата на Бањици једну полицу трајно посветимо овом великану”, изјавио је Виктор Лазић, почасни председник Удружења Адлигат.

Потпредседник Адлигата Адам Софронијевић представио је окупљенима Главчићев живот овим речима: „Од Миломира Главчића учимо како се воли Србија и онда када се у њој није живело више од пола века и када је она готово увек била на другој страни глобуса. Изградити мост, вртић, материјално помагати људима које не познајемо, ‘само’ због чињенице да су припадници нашег народа, највиши је израз патриотизма и указује на пут како успешни појединци могу да  поделе део својих успеха са заједницом којој припадају пореклом“.

Живот и рад господина Главчића представио је његов пријатељ у Србији, новинар Миша Дугалић.

Детињство и младост Главчић је у предратној Југославији провео у беди и сиромаштву. По завршетку Другог светског рата обрео се у Канади где је, напорним и промишљеним радом, успео да стекне за себе али и за друге.

У Канади је уложио знатна средства за градњу цркве и болнице у Нијагарa Фолсу, а у родној Србији помогао је градњу моста преко Ибра у Краљеву, којим није само спојио обале ове реке већ и две државе - Канаду и Србију, и данас градове пријатеље - Краљево и Нијагара Фолс, о чему сведоче и обележја на овој грађевини.

Пре неколико месеци изборна пројекција за владајућу канадску Либералну партију није изгледала превише оптимистично. Премијер Џастин Трудо бележио је историјски ниске проценте подршке у јавности, опозициона Конзервативна партија генерисала је у просеку вођство од преко 20% у анкетама.

С обзиром да ова држава, као и већина других англосаксонских политичких система, има већински изборни систем, такав гласачки заостатак махом подразумева редуковање странке на тек неколико посланика, што би Либералну странку дугорочно коштало перспективе. Ипак, на изборима у понедељак либерали су остварили тријумф и нови премијер ове државе биће још један либерал, Марк Карни. Многи су тумачили разне разлоге овог изборног преокрета, укључујући и фактор замене непопуларног лидера либерала Трудоа за свеже лице економисте Марка Карнија, али постојао је један фактор од кључног утицаја. Тај фактор се зове Доналд Трамп.

Од ступања на дужност председника САД-а, републикански лидер није штедео многе државе својих изјава, али ни царинских мера. Осим Кине која је редовно мета Трампа, у свом другом председничком мандату предмет његове реторике биле су и неке савезничке државе. Једна од таквих била је и Канада, која је генерисала и ванредно висок ниво пажње и у реторици и у трговинским баријерама. Републикански лидер говорио је о Канади као „51. држави САД-а“ и да би ова северноамеричка држава требало да што пре приступи САД-у из безбедносних разлога. Осим ове експанзионистичке реторике, коју нису пратили конкретнији потези, амерички северни сусед био је и предмет неких конкретних мера. Иако је политика око царина варирала и била предмет одлагања и изузећа, влада у Отави није са великим ентузијазмом дочекала овај вид мера против своје привреде.

Проглашавајући победу на савезним изборима канадски премијер Марк Карни изјавио је да његова земља „никада неће попустити пред Сједињеним Америчким Државама“.

Лидер Либералне партије упутио је оштру критику Трампу шаљући истовремено поруку јединства подељеној нацији уз обећање да ће „представљати све који Канаду називају домом“.

„Као што месецима упозоравам, Америка жели нашу земљу, наше ресурсе, нашу воду, нашу државу. Али ово нису празне претње. Председник Трамп покушава да нас сломи како би Америка могла да нас поседује. То се никада, никада неће догодити“, нагласио је Карни, преноси CNN. Он је поновио тврдње које је износио током предизборне кампање о драстично промењеној природи односа између Канаде и САД.

„Преболели смо шок америчке издаје, али никада не смемо заборавити поуке. Морамо да бринемо о себи. И изнад свега, морамо да пазимо једни на друге“, нагласио је Карни.

Бирачи су по четврти пут заредом вратили Либералну партију на власт, али остаје да се види да ли је Карни освојио већину или ће му бити потребни коалициони партнери за формирање владе.

Да би нека партија формирала већинску владу, потребно је 172 посланичка места. Према прогнозама CNN-а биће формирана мањинска влада, док CBC наводи да је још увек прерано да се каже да ли ће успети да освоје већину.

Лидер опозиционе Конзервативне партије Пјер Полијев признао је пораз рекавши да је Карни освојио довољно места за формирање „мањинске владе са врло танком већином“.

Бивши гувернер централне банке, шездесетогодишњи Карни, предводи талас анти-Трамповских осећања откако је убедљиво победио на изборима за лидера Либералне партије, пошто је бивши премијер Џастин Трудо поднео оставку прошлог месеца. Он је мобилисао јавност против претњи америчког председника да ће припојити Канаду као „51. савезну државу“, учинивши одбрану Канаде централним делом своје политичке платформе.

Ове 2025. године обележава се тачно четири деценије од објављивања легендарног првог албума бенда „Партибрејкерс”. 

У то име вечерас у 18 сати на платоу испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, у организацији Дома омладине Београда, биће отворена изложба „Партибрејкерс - Бити само свој”. Аутори изложбе су Зорица Којић и Драган Амброзић, за дизајн је заслужна Добрила Стеванић, а аутори фотографија су Горанка Матић, Александар Кујучев и Станислав Милојковић.

Како Зорица Којић и Драган Амброзић објашњавају, испоставило се да је то издање првог албума, названо по имену саме групе, једна од кључних плоча домаћег рокенрола, речју - аутентични класик.

„Требало је, додуше, бити веома стрпљив, док се 1985. није коначно појавила у издању ’Југотона’, али је управо са њом започела велика каријера групе ’Партибрејкерс’, која је у много чему дефинисала рокенрол у нашим, југословенским крајевима”, наводе они.

„Партибрејкерс” су настали као супергрупа самониклих београдских генија, који су пекли свој занат у андерграунд бендовима са преласка из седамдесетих у осамдесете: Горан Булатовић Манзанера за бубњевима, Небојша Антонијевић Антон и Љубиша Костадиновић Љуба са гитарама о пасу, као и вероватно најупечатљивији регионални фронтмен - Зоран Костић Цане.

Највредније наслеђе једног минулог времена

„У наредним декадама, њихова енергија оригиналних десперадоса рокенрола шибала је неуморно преко свих ограничења, утемељивши једном за свагда звучну револуцију која делује апсолутно ван сваког познатог реда и закона. Ако су уопште и имали неке познате претече, били су то, без икакве сумње, само Зоран Мишчевић и његове ’Силуете’.