Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

А ја је овде не видим

Предавач на Харварду, социолог Данило Мандић каже за Н1 да је цела студентска прича о захтевима споредна, да је важна стратегија, а он је овде не види. Појашњава да стратегија значи да морате да размишљате на 20-30 година.

"Замислите најбољи могући сценарио да се деси сада. Да Вучић поднесе оставку и да оде из земље, и да каже - 'идем у Москву, да будем цимер Марка Милошевића и повешћу десет најпримитивнијих својих сарадника са мном', и они оду и повуку се из политике. Шта онда? Ми ћемо славити и пробудити се сутра ујутру мамурни са студентима и, и даље, немамо владавину права и даље немамо просветни систем спреман за 21. век и даље нам људски капитал седи у Силицијумској долини, у Бечу, на МИТ-у, и даље немамо плурализам, имамо патримонијализам у друштву које изједа све поре друштва, не само државу. Вучић је симптом тога, он није узрок", оцењује он.

Истиче да ова власт нема капацитет да реши кључне проблеме у овом друштву.

"Корективни механизам који се зове друштвени покрет неће решити те проблеме. Он може само да уклони једну препреку", наводи. Међутим, упркос томе, друштвени покрети, посебно када су обесмишљене многе институције које би требало да буду кочнице, могу да буду квалитетна и једина кочница за лоше у друштву, додаје.

"Генерално је боље имати кочнице у колима, него неко ко ишчупа кочницу, и онда ишчупа ручну и сву хидраулику из кола и каже 'види, како пичим сјајно'", указује. Истиче и да друштвени покрети нису догађај, него су процес "и они имају своје фазе и трају годинама, некад деценијама".

"Имају фазе мобилизације и демобилизације... И у свакој фази мобилизације су очекивања превелика и разочарање је неизбежно, чак и ако успеју. И то је нормално. У фазама демобилизације сви мисле: крај, проћердана прилика, више се никад неће појавити, али шта је важно из социологије друштвених покрета је врло јасно да једина ствар која је важна је изградња организационог капацитета. 

То значи, ако вам дође 300.000 људи на протест, а нико од њих се не обавеже на неки следећи корак, и ако нема стратегије, тај протест је неуспешан. Ако вам се појави 30 људи на некој колективној акцији, и пола њих зна у оквиру неке стратегије шта је следећи корак и обавезују се на нешто, на неко организовање, тај протест је успешан", оцењује.

Подсећа и на стари совјетски виц где су сви у блату до носа, и онда један младић погледа около и каже 'ало људи, батргните се, блато нам је до носа, удавићемо се, ајде да се удружимо', а сви се окрену ка њему и кажу 'пст, не таласај'".

"Друштвени покрети служе да се извади глава из песка и да се постављају питања, да људи мало размисле", указује.

На питање да ли је могуће да студентски покрет прерасте у неку политичку причу, каже да је могуће, али да није гарантовано, "далеко смо од тога".

Сматра и да је социолошко чудо то што су постигли студенти, имајући у виду да смо стара нација, односно медијално годиште је 44 године, а животни век 75.

Међутим, додаје, друштвени проблеми су у корену дубљи од политичке манифестације.

Треба да се припремимо да трчимо маратон

Према његовим речима, треба да се припремимо да трчимо маратон, и "глупо је да на сваких 100 метара (питамо) 'јесмо победили'".

Додаје и да кључне нису вође, већ организатори.

"Све вође су убијене. Вође су харизматичне, вође држе говоре... Они нису суштина. Суштина су организатори. То су људи који су тихи, који нису харизматични, који можда нису популарни, не кад се не знају ни њихова имена. И они раде тврдоглаву стратегију на дуги рок и праве организациони капацитет, значи паре, људе, да буду спремни да се мобилишу када буде следећа прилика коју они неће створити. Стратегија значи да чекаш прилику коју ти нећеш створити, али овакви режими константно генеришу кризе и прилике за мобилизацију и једино је питање да ли сте спремни", наводи Мандић.

Сматра да се овакви режими једино плаше кохерентне политичке алтернативе, иза које стоји масовни политички покрет који је коалициони.

"Кључни проблем овог друштва није вишак директне демократије и експериментисање са пленумима. Кључни проблем овог друштва је ауторитарна, неспособна власт која нема капацитет да реши кључне проблеме. То не значи да неко други има, али шта се деси кад извадимо главу из песка и погледамо. Да ли можда постоји нека алтернатива или да се предамо? Пропадање и стагнација су највероватнији исход за Србију. И то може увек, ако вам је то довољно", оцењује он.

Н1 Београд