Прилози

Прошлост Хрватске

Хрватски певач Марко Перковић Томпсон, који већ три деценије користи националистичку реторику у својим песмама како би себе и своје обожаваоце представио као бескомпромисне чуваре хрватске баштине, фашистичким поздравом и усташким симболима на недавним концертима у Загребу и Сињу оживио је сећања на крваву прошлост Хрватске, пише "Њујорк тајмс".

У анализи под насловом "Певачев фашистички поздрав подсетио на крваву прошлост Хрватске" наводи се да је Томпсон повео своје обожаваоце у скандирање ратног поздрава хрватске фашистичке владе из Другог светског рата "За дом!", на шта је гомила одговорила: "Спремни!".

Лист подсећа да су на концерту одржаном 5. јула у Загребу пред, према тврђењу организатора, 500.000 људи, као и на оном одржаном месец дана касније у Сињу, многи Томпсонови обожаваоци носили црне беретке и мајице које су подсећале на униформе усташа у Независној Држави Хрватској.

У тексту се додаје да је на неким мајицама био исписан усташки ратни поздрав.

Лист подсећа да је бруталност усташког режима била толико екстремна да је највиши нацистички војни командант у Хрватској рекао да су "полудели" присуствујући масовним убиствима, силовањима и мучењима.

"Њујорк тајмс" наводи у анализи да је Европска комисија, нпослее Томпсоновог наступа у Загребу, осудила "сваки израз фашизма који подсећа на најмрачније периоде европске историје", и да је председник Србије Александар Вучић осудио концерт због промоције неонацистичких вредности.

- Чини се да се многи Томпсонови обожаваоци хватају за идеализовану визију Хрватске коју он изражава у својим песмама као противтежу тињајућем незадовољству, посебно међу младима који напуштају земљу у великом броју од уласка у ЕУ 2013. године - пише овај лист.

За превазилажење кризе у Србији

Група научника и привредника српског порекла, са водећих америчких универзитета и компанија, упутила је апел да се криза у Србији реши демократским путем, најбоље расписивањем избора, уз позив властима, универзитетима и студентима да обезбеде мир и владавину права.

(Потписници овог писма су људи српског порекла који живе и раде у Америци. Међу нама су научници са врхунских америчких универзитета, као и оснивачи, инвеститори и вође компанија које запошљавају велики број људи у Србији. Многи од нас су годинама подржавали и подржавају научне и бизнис пројекте у Србији и имамо намеру да то чинимо и убудуће. Иако имамо различите политичке ставове, заједнички нам је циљ добробит Србије и њених грађана.)

Сведоци смо, нажалост, ескалације сукоба, немилих догађаја и насиља који прете да већ озбиљну друштвену кризу драматично продубе. Нестабилност траје више од 9 месеци, а земља све дубље тоне у кризу. Размимоилажења су фундаментална а поларизација међу становништвом све већа.

Угрожен је економски напредак државе. Студенти жртвују своје каријере, све је мање бруцоша а одлив школованих људи је у порасту. Проблем корупције, једног од главних повода за протесте, не негира нико, па ни сама власт. Као земља, суочени смо са компликованом регионалном и глобалном ситуацијом. Пред нама су и велики демографски изазови.

Чињеница је да се, на позив студената, у више наврата окупио до сада највећи број грађана. И око овога нема неслагања. Крајње је време да се Србија изведе из тренутне кризе и да се спрече даља ескалација и хаос применом одлучних и пре свега демократских решења.

Сматрамо да је најлегитимније решење одржавање демократских и фер избора. Наше искуство из света бизниса нам говори да је, када знамо решење, битно да се до њега дође што пре. Зато апелујемо на надлежне институције - Народну скупштину и Председника - да распишу изборе у складу са уставним надлежностима, а да се потом обезбеди мирна и постепена де-ескалација, уз повратак универзитета и студената редовном раду, у зградама факултета.

Све стране треба да преузму конструктивну улогу у стварању услова за фер изборе (приступ медијима, ажурирани бирачки списак, независни посматрачи), да осуде и избегну свако насиље и да се обавежу да ће прихватити резултате фер изборног процеса.

Историјски састанак руског и америчког председника Владимира Путина и Доналда Трампа на Аљасци завршен је без конкретних резултата, али уз најаву новог састанка у скоријој будућности. Оба председника састанак су оценили успешним, а Доналд Трамп је навео да је постигнут огроман напредак.

Русија је заинтересована за крај украјинске кризе и спремна да ради на питању безбедности Украјине, рекао је Путин и нагласио да се нада да ће разумевање постигнуто са Трампом отворити пут ка миру у Украјини. Амерички председник је о резултатима самита у телефонском разговору обавестио европске лидере и украјинског председника Володимира Зеленског који ће у понедељак боравити у Вашингтону.

Црвеним тепихом простртим у његову част у америчкој ваздухопловној бази Елмендорф Ричардсон, прошетао се руски председник Владимир Путин до свог домаћина америчког председника Доналда Трампа. Док га је чекао, Трамп је накратко аплаудирао, а онда су се после руковања и узајамног тапшања по раменима, два лидера упутила на разговоре. Иако се руски председник искључиво вози у лимузини Аурус, која је и за ову прилику допремљена на Аљаску, овај пут направљен је изузетак па је Путин сео у лимузину америчког председника. Формат састанка био је другачији него што је најављено.

Разговор је требало да буде у четири ока, али је пред слетање Путиновог авиона саопштено да ће му присуствовати руски министар спољних послова Сергеј Лавров и саветник Владимира Путина Јуриј Ушаков. Уз Доналда Трампа били су амерички државни секретар Марко Рубио и Трампов специјални изасланик Стив Виткоф. После два сата и 45 минута два председника кратко су се обратила новинарима, а питања нису била дозвољена. Иако су сви то очекивали, Украјина није била прва тема о којој је говорио Владимир Путин.

- Трампу сам рекао добар дан, драги комшија, веома ми је драго да вас видим у добром здрављу и живог. Мислим да је то веома суседски. Раздваја нас Берингов мореуз, иако постоје само два острва између руског и америчког тла. Удаљена су само четири километра - рекао је Путин.

Нису само Хрвати избегавали да предају Анту Готовину који је оптужен за убиства и протеривања Срба. Стручњаци наводе да ни Сједињене Америчке Државе нису биле одушевљене том идејом. Умешаност САД у хрватске ратне злочине, наслов је блога из фебруара 2006. године, који је покренуо Кевин Јон Хелер професор међународног права и безбедности при Центру за војне студије Универзитета у Копенхагену, преноси РТ Балкан.

"Када сам прошле недеље писао о претњи ЕУ да ће суспендовати преговоре о чланству са Србијом, уколико ова не пронађе генерала Ратка Младића и не преда га Хашком трибуналу, што изгледа да ће се ускоро догодити,  напоменуо сам да је ЕУ успешно применила сличну стратегију како би подстакла Хрватску да ухапси генерала Анту Готовину, који је оптужен да је одговоран за убиство најмање 150 српских цивила и протеривање више од 150.000 Срба из Крајине у августу 1995. године. Како се испоставило, Хрватска можда није била једина држава која није била претерано одушевљена идејом да Готовина буде изведен пред лице правде. Према једном узнемирујућем извештају, који је недавно објавио 'Шпигл', могуће је да ни САД нису биле превише вољне да то подрже, јер су помогле Готовини да испланира и спроведе офанзиву у Крајини", навео је угледни дански правник.

Тајна, али директна подршка САД

"Хрватски војни извори рекли су за 'Шпигл' да је генерал Готовина имао директну, премда тајну подршку Пентагона и Централне обавештајне агенције (ЦИА) у планирању и спровођењу офанзиве 'Олуја', која је имала за циљ да поврати Крајину од Срба. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, предвођен главном тужитељком Карлом дел Понте, оптужио је Готовину и покојног хрватског председника Фрању Туђмана за учешће у ' заједничком злочиначком подухвату' са циљем етничког чишћења Срба из Хрватске", наведено је на поменутом блогу, уз напомену да су у припремама за офанзиву, хрватски војници обучавани у бази Форт Ирвин у Калифорнији, а Пентагон је, према извештају, помагао у планирању операције.

Како Срби дочекују хрватско славље

Говор мржње према Србима у Хрватској присутан је годинама, али је проблем што је раније био ограничен на маргину, а сада је постао део главног тока хрватске политике, каже председник СДСС-а Милорад Пуповац. Истиче да су концерт Томпсона и војна парада у Загребу уочи 30. годишњице операције "Олуја" две важне поруке. Наводи да суживот Срба и Хрвата у Хрватској, упркос свему, опстаје, али да може бити отежан због све мањег знања друштва о страдањима Срба у Хрватској.

Председник Самосталне демократске српске странке у Хрватској Милорад Пуповац каже да је атмосфера у којој Срби у Хрватској дочекују прославу 30. годишњице операције "Олуја" - у којој је убијено више од две хиљаде, а протерано између 200.000 и 300.000 Срба - уобичајена, као и сваке године, уз додатак организовања војне параде и концерта Марка Перковића Томпсона у Загребу.

"То су, такође, две главне поруке. Видећемо у наредним данима и да ли ће атмосфера постати усијанија или ће задржати уравнотежен карактер. Војна парада се одржава на десет година, а поводом 'Олује', као нека врста демонстрације нових војних капацитета хрватске војске. Уједно, Томпсонов концерт је био почетком јула у хрватској престоници, поново ће наступати и 4. августа", истиче Пуповац у разговору за Радио-телевизију Србије.

Наводи да је овакав приступ изазвао забринутост и неспокој код Срба, али и код других народа који су били жртве Другог светског рата, као и људи у Хрватској који деле демократске вредности и настоје да злу традицију држе даље од јавног и политичког живота.

"Већ годинама бележимо говор мржње према Србима. Та је појава у неким раздобљима интензивнија, посебно у августу, али се одражава током целе године. Такви чинови неретко су повезани са усташким наслеђем које још увек живи у Хрватској. Међутим, проблем је што је таква политика била резервисана за маргину, а сада је део главног тока, захваљујући чињеници да је екстремна десна политика постала део владајуће већине у Хрватској", наглашава саговорник. 

Узнемирујуће што има политичку подршку

Амбасадор Србије у Сједињеним Америчким Државама Драган Шутановац оценио је да је фашизам поново пробуђен у Хрватској, а да је посебно узнемирујуће то што има политичку подршку. Он је то написао у ауторском тексту за америчку јеврејску новинску агенцију ЈНС, а поводом недавно одржаног загребачког концерта хрватског националистичког певача Марка Перковића Томпсона познатог по симпатисању нацистичког режима у Другом светском рату и рекао да је то био масовни и дубоко узнемирујући догађај.

"Једноставно је незамисливо да се у Европској унији 2025. године певају песме у славу режима који је убијао жене, децу и старије особе. Оно што овај догађај чини посебно узнемирујућим није само наступ, већ и политичка подршка коју је добио. Хрватски премијер Андреј Пленковић и председник Сабора Гордан Јандроковић јавно су подржали окупљање, дајући институционални легитимитет наративу који није само увредљив за Србе, Јевреје, Роме и антифашистичке Хрвате, већ је и фундаментално неспојив са вредностима на којима је изграђена модерна Европа", рекао је Шутановац, који је у периоду од 2007. до 2012. године био министар одбране у Влади Србије.

Према његовим речима пола милиона људи испунило је градски хиподром на концерту хрватског певача Марка Перковића Томпсона, познатог по текстовима који величају мрачну идеологију усташа, нацистичког марионетског режима који је постојао током Другог светског рата, а многи присутни су, каже, носећи милитаристичку иконографију повезану са тим убилачким режимом, узвикивали језиве слогане попут "Убијте Србе" и "Обесите Србе".

"Ова скандирања одјекивала су ужасима прошлости за које су се многи надали да су заувек сахрањене", рекао је он.

Шутановац наглашава да смо, како се приближава 30. годишњица операције Олуја -војне кампање покренуте 4. августа 1995. године, током које је Хрватска етнички очистила више од 200.000 Срба са своје територије, сведоци опасног феномена- да се злочин који никада није у потпуности процесуиран сада отворено велича. Истиче да то није изолован случај, већ део ширег напора да се избрише историјско сећање, ускрати правда и симболи мржње преформулишу као "културни израз".

A онда их понизиш“

Издаш их, утераш им страх преко батинаша, а онда их и понизиш тако што их за ситну апанажу утераш у место без закона, правила, одговорности и образа, кажу саговорници 'Данас'-а, коментаришући изјаву Раде Трајковић, председнице невладине организације Европски покрет Срба са Косова, да „многи људи са Косова и Метохије данас пуне београдски „Ћациленд“.

Трајковић је у интервјуу 'Данас'-у казала да су Срби са Косова, нажалост, прихватили улогу која изазива антагонизам код бирачког тела у централној Србији.

„Многи наши људи данас пуне такозвани Ћациленд заједно са Радоичићевом паравојском која је спремна да се обрачунава са студентима зарад одбране режима који их је створио. Неки од Срба са Косова су такође спремни да гласају на изборима широм Србије као лажни локални гласачи, као што неки кажу да се догодило на пример  у Косјерићу“, казала је она.

Председник Српског националног већ Косова и Метохије Момир Стојановић, иначе генерал у пензији и бивши начелник Војнобезбедносне агенције Србије, каже да оваква оцена Раде Трајковић, нажалост, „указује на истину“.

„Председник Републике (Александар Вучић, прим. аут.) поред непрекидног психолошко- пропагандног рата који спроводи према грађанима сопствене земље, преко својих медија и полуписмених дежурних аналитичара, дневно уринирајући над овим народом и лечећи своје комплексе и болести, крајње неприхватљиво понижава сопствени народ, што му се никада не сме заборавити нити опростити“, каже Стојановић.

„Издаш Косово и Метохију, издаш Србе на њему, осиромашиш их, преко батинаша из такозване Српске листе утераш страх, а онда их понизиш и уцениш да ти за ситну апанажу дођу на ноге у шаторе, да бране твоје царство лудила и криминала“, каже још он. Стојановић додаје да, као председник Српског национално већа КиМ, апелује „на нашу издату браћу и сестре са КиМ да се супроставе даљем понижењу и да подрже нашу децу на улицама у борби за бољу, праведнију, уређенију и моралнију Србију“.

Неки датуми у календару стоје као пуко сјећање, а неки надасве као опомена. Позивају нас да се зауставимо, да измјеримо растојање између онога што тврдимо да јесмо и онога што уистину живимо. Видовдан је такав датум. Датум у којем би свако ко има слуха за истину требало да се замисли: гђе смо ми, као појединци и као заједница, у односу на слободу, на одговорност, на истину?

Несумњиво је да свако вријеме има своје лицемјере и своје хероје. Видовдан није мјесто гђе се први осјећају сигурно. Њима је он само прилика за понављање познатог текста, за појављивање у кадру, за још један говор у низу. Али они други, који и даље у себи носе осјећај за правду и слободу - за њих је Видовдан више од датума - он је испит. И никада није лак.

У колективном памћењу српског народа Видовдан је дубоко уткан као симбол жртве и избора, као духовна вертикала - она која нас непрестано подсјећа да живот у истини не зависи толико од историјских околности колико од личне и заједничке спремности на жртву.

Слобода је ствар свакодневних, наизглед малих избора

Видовдански наратив је кроз вијекове био подложан различитим интерпретацијама - од теолошких до идеолошких. И то није случајно. Баш због тога што у себи садржи архетипски мотив избора између овоземаљске користи и небеске истине, он је постао савршено мјесто за пројекцију колективних нада и страхова. Али, што је можда важније, и за избјегавање стварне одговорности. Јер лакше је славити Видовдан као далеки историјски догађај, или тумачити као мит, него га живјети као испит.

Зато - да бисмо разумјели дубину видовданске поруке - морамо скинути идеолошке наочаре кроз које смо неријетко посматрали косовски завјет. Он није политички програм. Није само ни преломни историјски догађај. У својој суштини, то је хришћански позив: да се не продаш чак и кад знаш да те нико неће бранити, да не тргујеш савјешћу чак ни онда када мораш платити високу цијену за такав избор.

Прије десетак дана стиже кратка порука: „Како ти је у туђини, брате Драго”?

Да ли је мој брат постављајући ово питање имао тренутак меланхоличне слабости због жеље или бриге за братом или је питање поставио у жељи да сазна како емигрант доживљава нову средину и решава изазове које му она поставља, нијесам ни покушао да докучим.

Било како било, ја му послах следећи одговор: „Драги брате Ђока дико Србинова...”

Различити људи би имали врло различита мишљења и одговор на твоје питање, зависно од њихових погледа, стремљења, степена прилагођености, остварености зацртаних циљева, психологије па чак и расположењу у датом моменту.

Тридесет четири године, колико сам ја у туђини, велики је дио људског живота и пет година дуже од времена које сам провео у домовини. Много се сазна и искуси у том времену.

Много се тешкоћа али и доброга проживи и преживи. Мени у те 34 године најинтересантније је колико се моје схватање нове средине мијењало како је вријеме протицало.

Разумијевајући староседеоце, њихове проблеме, стремљења, тешкоће и страдања. Ја сам се временом све више осјећао дијелом нове средине, постајао им ближи и разумљивији, а тиме и један од њих. Тако сам и био боље схваћен и прихваћен.

Од новодошљака који гледа на старосједиоце као богате, незајажљиве, размажене којима је једини циљ да сиротом имигранту свуку кожу са леђа (додуше има и таквих) временом схватиш да огромна већина има исте проблеме, ако не и много веће од твојих.

Почнеш разумијевати њихов хумор, поштапалице, изреке, фразе. Степен у коме успијеш у том чини те ближи њима а тиме и дијелом њихове средине. Имао сам среће што сам имао и добре комшије.

Мало смо једни другима улазили у кућу, још мање ракију пили, каве ни мало (знаш да каву не пијем), али зато, како  би Чедо рекао, „нијесмо имали ниједне г’рке “ а имали смо поприлично узајамне подршке и помоћи.

Став Никола Макијавелија (16. век, ренесанса) да циљ одређује средство и да у политици не важе морални принципи, иако исказан пре више од четири столећа, актуелан је и данас. Он је сматрао да свако, па тако и владар има једну количину моћи, а циљ јесте да се та моћ још увећа. При томе владар мора бити изван обичајних етичких кочница, што значи да хришћански морал и политика немају и не могу имати никаквих додирних тачака.

Све што увећава моћ и власт исправно је примењивати. Аутори су га различито коментарисали.

Мајкл Валзер у књизи 'Морал и прљаве руке' поставља питање да ли је могуће неморалним средствима остварити моралне циљеве. Он оправдава политичара који греши да би учинио добро, који прибегава насиљу да би спречио веће насиље. Денис Томпсон сматра да у демократској земљи грађани треба да траже од владара одговорност ако су његови поступци неоправдани, а „руке прљаве“.

Албер Ками у „Побуњеном човеку“ каже да су педесетих година прошлог века француски интелектуалци, као прави бољшевици, расправљали о томе да ли су сва средства дозвољена за остваривање великих циљева па макар пут до њих био поплочан жртвама и крвљу. Ками поручује да се до царства слободе не може доћи насиљем и мржњом.

Само онај који се као Прометеј бори може данашњем човеку да врати изгубљени хумани лик (Ками, 'Побуњени човек'). Њима придодајемо мисао још једног великана Алберта Ајнштајна који каже „Ниједан циљ није толико узвишен да би оправдао нечасна средства.

На крају, да се овде позовемо и на мудрога Марка Миљанова. У 'Примјерима чојства и јунаштва' има једна причица у којој наоружани мегданџија неће борбу са противником који је без оружја јер то није часно. То је витешки морал, чојство. Питање које се поставља: да ли на нашој политилкој сцени влада витештво, има ли на њој чојства?

Нормално би било да владајућа странка гаји витешки дух, да се залаже за витешко политичко надметање, јер је и најодговорнија за друштвену климу. Да ли, код нас, постоје услови за равноправну политичку борбу? Не, не и по сто пута не. А за то НЕ одговорност сноси 'Српска напредна странка'.