Прилози

"Драги пријатељ" који је Вучићу нудио дронове, сад их шаље Куртију

После вести о турским дроновима који су стигли у Приштину, уследила је реакција председника Србије Александра Вучића који је оценио да је тиме Турска показала да поново жели да обнови Отоманску империју. Тако смо, за само годину дана, прешли пут од "златног доба" Србије и Турске, "пуног поверења" и "пријатеља Ердогана" који је нама нудио дронове до овако оштрих порука.

Подсетимо, Косовски премијер Аљбин Курти објавио је на свом Фејсбук налогу да су дронови стигли у Приштину и додао да су десетине припадника безбедносних снага обучени за њихову употребу.

"Ови самоубилачки дронови, познати и као RTF Skajdager FPV које смо набавили, су борбени дронови опремљени експлозивним уређајима, са циљем погађања покретних и статичких непријатељских циљева", написао је Курти, који је рекао да су стигли контејнери са хиљадама борбених дронова. Уговор је, додао је Курти, потписан у децембру прошле године са турском компанијом Бајкар, која је матична компанија произвођача Скајдагера (Skydagger-а). Скајдагер дронови су били планирани да стигну у јануару 2026. године, али смо их добили три месеца раније, навео је Курти. Он је додао да настављају да граде и повећавају "ударну моћ наше војске како бисмо изградили способну и кохерентну силу уз помоћ нових технолошких достигнућа и савремених тактичких приступа".

Реагујући на ово, Вучић је оценио да је "сада јасно да Турска не жели стабилност Западног Балкана" и да "поново сања обнову Отоманске империје".

"Ужаснут сам понашањем Турске и бруталним кршењем Повеље УН и Резолуције Савета безбедности УН 1244, као и наставком наоружавања приштинских власти. Сада је потпуно јасно да Турска не жели стабилност Западног Балкана и да поново сања обнову Отоманске империје. Србија је мала земља, али смо добро разумели поруку", поручио је Вучић.

Здравко Шотра, редитељ и сценариста, преминуо је данас у 93. години. Шотра је прошле године дао интервју за 'Радар' који у знак сећања преносимо у целости:

Неуморни редитељ Здравко Шотра недавно нас је обрадовао и књигом у којој се бави свим оним глумцима који су красили непрегледан низ филмова и серија током дугих седам декада, колико се предано бави овим послом. Само побројавањем наслова долази се до импресивног броја тако богате филмографије, а још импресивније је што је радио са стотинама глумаца, рођених у три века. Кроз приче, присећања, пошалице и анегдоте, Шотра нас води кроз дугу историју културе на овим просторима, а у разговору за Радар говори и о томе како је једна тако богата култура доживела овакав пад, који живимо данас.

Гледајући само насловну страну ваше књиге Мојих 500 глумаца, пред нама се отвара дуга историја кинематографије и позоришта, али и културе и уметности овог простора…

Историја заиста дуга, јер мој рад с глумцима траје од дипломске представе у Народном позоришту у Нишу децембра 1956. све до данашњих дана, па могу бити и сведок тог времена. Проживео сам прво цео Титов режим. У почетку је стаљински крут, али су ствараоци временом освајали слободу стварања, а самог Тита сте могли видети и у позоришту, и у Арени у Пули међу 10.000 гледалаца. Његовим доглавницима је то био знак да се све издашније материјално подржавају уметност и култура уопште. Из тог времена се памте имена многих уметника, и многа дела из свих грана уметности, дела окићена Нобеловом, канском и другим значајним наградама и признањима. Занимљиво је и то да су пројекти неких дисидената и опозиционара међу филмаџијама били финансијски добро подржани. То вероватно из жеље да се стекне бољи утисак о политици СКЈ, што не значи да више није било неслобода у тој области, али, рецимо, познати интелектуалац Борислав Михајловић Михиз, изразито настројен као опозиционер, био је увек на руководећим местима у култури.

Шта стоји иза акције имиграционих агената

У акцији против илегалних имиграната, у последњих неколико дана у рацијама на путевима широм Америке, имиграциони агенти су ухапсили више од 30 Срба, возача камиона. То је изазвало велику забринутост и страх у српској заједници у Америци, нарочито у региону Средњег запада, у коме живи највише наших сународника.

Дописник РТС-а из Америке Александар Жигић каже да је од чланова српске заједнице у Америци сазнао да је 37 возача камиона до сада ухапшено.

Генерални конзул Србије у Чикагу Марко Николић истакао је да су у контакту са држављанима Србије који су приведени, а који су се конзулату јавили, као и да су они пребачени у депортационе центре у којима има места.

Уколико се изјасне да прихватају добровољну депортацију, то убрзава њихов процес пред судом. За сада српски конзулат нема информације колико читав процес може да траје. Медији пак преносе да максимално читав процес може да потраје 60 дана.

Медији пишу и да су неки од миграната приведених у скорашњим акцијама смештени у депортационе центре у изузетно лошим условима. Дописник РТС-а каже да нема информације какви су услови у центрима.

Неки портали наводе изјаву адвоката једног од приведених возача камиона који је рекао да услови нису лаки и да ће сигурно желети да што пре изађу из депортационих центара. У неким случајевима ће моћи да плате кауцију и да код куће сачекају суђење. Ситуацију додатно компликује то што међу ухапшенима има и оних који у Америци живе са породицом, па је и њихов статус упитан.

Какве дозволе су потребне возачима камиона у САД

Иза свега стоји тежња америчког председника Доналда Трампа да се илегалним мигрантима стане на пут. Он је још у кампањи рекао да ће питање имиграција бити једна од најважнијих тема његовог мандата. Према неким проценама, пре две године било је око 40 милиона илегалних миграната у Америци.

Предности и мане живота овде: 

Мало је оних који би из Канаде пожелели да се преселе у Србију, али баш то је урадила Канађанка Кимберли, која је због љубави према мушкарцу српског порекла спаковала кофере и дошла у земљу о којој је раније знала врло мало. Ипак, током двогодишњег боравка овде родила је сина, а искуство живота у Србији потпуно јој је променило поглед на свет.

Своје утиске поделила је у разговору за Јутјуб канал "Attic Life", где је отворено говорила о томе како Запад доживљава Србију, са каквим се предрасудама суочила и шта ју је све изненадило након пресељења.

"Људи са Запада имају погрешну слику о Србији"

"Када кажем да сам се преселила у Србију, људи ме питају: 'А где је то?'. Неки су чак мислили да сам рекла Сибир. Људи са Запада заиста немају представу где је Србија", рекла је Кимберли, додајући да је у Канади често наилазила на погрешну слику о нашој земљи. Она тврди да се Србија тамо често приказује као сиромашна и корумпирана држава, што, према њеним речима, не одговара стварности.

"У Канади се на Србију често гледа као на трећи свет. Људи мисле да је овде све сиромашно и корумпирано. Ја се не бих сложила. По мом мишљењу, Канада и САД су корумпиране, само што се тамо то не види толико. Људи у Србији углавном не живе на кредит и дугове. Већина има свој кров над главом, па не стрепе сваког месеца како да преживе. То је мој утисак", рекла је она.

"Србија је боље место за породицу него Канада"

На питање зашто је са супругом одлучила да се досели, признаје да је у почетку имала предрасуде.

"Живели смо у Канади потпуно ван система, далеко од града, али такав живот није био одржив. Мој муж је рекао да жели кући, а ја сам тада на реч 'Србија' помислила: 'Па, то ти је као да тражиш да се преселимо у модерну Русију'. Данас тако више не мислим. Србија се показала као много боље место за породицу него Канада."

Историчар Милош Ковић рекао је да је српски народ најстрашније страдао у Хрватској и да је за преостале Србе веома важно да њих и тамошње светиње посећују сународници из Србије и Републике Српске.

- Да бисте разумели прошлост морате да дођете на лице места да видите сопственим очима. Ми се и даље налазимо пред великим задатком тумачења, разумевања геноцида који је на тим територијама погодио српски народ од 1941. до 1945. године - објаснио је Ковић, који је током лета обишао многа места у Хрватској.

Ковић је рекао Срни да је дуго одбијао мисао да би требало да дође у крајеве из којих су Срби протерани јер човек по природи не жели да обнавља тешка сећања, али после што је отишао каже да је то било несвакидашње искуство за њега као историчара.

Према његовим речима, разумети тако страшно страдање, научно га обрадити, покушати разумети смисао и порекло тог страдања задаци су који се сада

налазе не само пред српском историографијом, већ и пред српском културом. Он је нагласио да се, на жалост, у Србији, па и у Републици Српској, премало говорио о Србима и српском наслеђу у Хрватској.

Важно је, каже, посећивати Косово и Метохију, као и Книнску Крајину, Лику, Банију на Кордун, светиње Славоније, јер тамошњим Србима нису потребне велике патриотске тираде, већ конкретна помоћ.

- Она би била најважнија директим контактом и личним искуством које се стиче посетама светињама и стратиштима којих је препуна Хрватска, пре свега, посете Јасеновцу, Јадовну, али има још много стратишта и јама. Срби су још тамо са својим свакодневним бригама и решени да остану и истрају у томе што јесу - рекао је он.

Ковић је додао да међу Србима повратницима има и оних који се асимилују и то врло брзо, али треба са са њима доћи у додир, оценивши да би у томе важну улогу могла да има Бањалука као духовни, политички и културни центар западном Српству.

Неки научници тврде да смо ушли у „шесто масовно изумирање” слично оном који је збрисао диносаурусе пре 66 милиона година. Али, овог пута кривац је биолошко уништење које су изазвали људи, а не астероид величине града.

Нова студија објављена у часопису ПЛОС Биолоџи, међутим, тврди да, иако је пад биодиверзитета стваран, инсекти, биљке и животиње не нестају брзином која се приближава масовном изумирању, феномену који се обично дефинише губитком 75 одсто свих врста током геолошког временског интервала. Само пет масовних изумирања догодило се током 4,5 милијарди година историје Земље, преноси CNN. Уместо тога, студија тврди да су недавна изумирања биљних и животињских група ретка и често ограничена на острвска станишта. Штавише, стопе изумирања могу се успорити, делом због интензивирања напора за очување, посебно сисара и птица.

„Једна ствар коју наглашавамо, свако од ових изумирања је трагедија и никада се није смело догодити и не би требало да се догоди у будућности”, рекао је аутор студије Џон Винс, професор екологије и еволуционе биологије на Универзитету у Аризони.

Анализа коју су спровели Винс и коауторка Кристен Сабан, постдипломац на Универзитету Харвард, заснована је на 163.022 биљне и животињске врсте које је проценила Међународна унија за заштиту природе. Фокусирала се на изумирања на нивоу рода од 1500. године. Род је биолошка класификација која групише различите, али сродне врсте. На пример, род Канис укључује вукове, псе, којоте и шакале. Међутим, род може бити и монотипски, који садржи само једну јединствену врсту као што су нарвал, дрво гинка или платипус. Винс је рекао да су он и Сабан одлучили да спроведу анализу на нивоу рода јер је вероватно више представљала еволуциону историју него анализу на нивоу врсте.

Да би нека копија имала смисла, мора, под један, да има смисла и, под два, да буде бар минимално функционална. То ће вам рећи сваки иоле озбиљан продавац са 'Алиекспреса', такорећи чак и она лоша копија са 'Алиекспреса' мора некако да ради, колико-толико, али да ради. Е сад, Српска напредна странка успела је у нечему немогућем. Направили су копије које не могу да добаце чак ни до квалитета оних лоших копија са 'Алиекспреса', дакле, нити имају смисла нити шта раде.

Напредњаци су последњих дана решили да ископирају две ствари, блокаде факултета и протестне шетње односно блокаде улица, које иначе трају већ месецима због погибије 16 људи на железничкој станици у Новом Саду. 

Надница за блокаду

За симболичну накнаду од, како чујемо, 5.000 динара напредњаци излазе на улице градова у Србији и шетају у знак протеста против блокада. Дакле, блокирају улице јер се противе блокадама. Желе да живе и да се крећу нормално и зато - блокирају улице. И живе нормално тако што у време радног времена иду да блокирају улице и крећу се нормално тако што блокирају саобраћај. Схватили сте. Није то неко тамо у централи баш промислио како треба, али њима ионако само треба добар кадар, да се пусти на 'Информеру' и да се каже како обичан народ ‘оће нормално да живи, а ови што желе тамо некакву правду и институције, е они им не дају.

Са друге стране, декан Филозофског факултета у Новом Саду упао је са неколико колега на факултет, из њега су уз помоћ полиције избацили студенте у блокади и сада он држи ту зграду у блокади данима, не дајући никоме да уђе, због чега се петицијом огласило готово 200 професора и сарадника тог факултета, осуђујући његово понашање. Слично је урадио и декан ДИФ-а у Новом Саду, само што је он на факултет ушао помало авантуристички, кроз прозор, а у подухвату су му, осим полиције, помагали и дежурни СНС батинаши, тако да су сада и тај факултет блокирали они који су се до пре неколико дана жалили што су факултети блокирани.

Имао је статус трећеразредног госта

Спољнополитички коментатор Бошко Јакшић изјавио је данас да се председник Србије Александар Вучић у Кини узалуд истицао и да је имао статус трећеразредног госта.

Јакшић је агенцији 'Бета' казао да Вучић подржава стварање новог антизападног света који би био под руско-кинеском хегемонијом, али на пола копља.

"Постоје три степена истицања: истиче се, веома се истиче и узалуд се истиче. Према спољашњим манифестацијама које смо могли да видимо, Вучић се у Кини узалуд истицао јер је имао статус трећеразредног госта. Очигледно је да су приоритети Шангајске организације били евроазијски, односно промоција новог света који је против хегемоније Запада. Вучић подржава тај свет, али на пола копља, јер неће превише да се замери председнику САД Доналду Трампу, који је изјавио да се у Кини 'кује завера' против Америке", оценио је Јакшић. Нагласио је да ни Владимир Путин (председник Руске федерације) ни Си Ђинпинг (председник Кине) не доживљавају Вучића као поузданог савезника.

Какав однос ти лидери имају према Вучићу, додао је, сведочи и заједничко фотографисање где су Вучића сместили на дну, у самом ћошку.

"Вучићева спољна политика није довела Србији ниједног искреног савезника. Власт у Србији представља да има пријатеље на свим странама света, а у стварности се налазимо у већој дипломатској изолацији него икада пре", рекао је.

Коментаришући петоминутни разговор Вучића и Путина, Јакшић је казао да је најављен гасни споразум, али да у јавности нису саопштене информације о другим кључним питањима.

"Немамо информације о судбини НИС-а, да ли је Вучић добио упозорења од Путина да никако не покуша да национализује НИС или да га преда у руке неком другом. Немамо информације ни о другој теми, која свакако није могла да буде избегнута, јер је Путин морао да пита Вучића шта се то догађа с протестима у Србији. Вучић се пре неколико месеци топло захвалио Москви зато што га је упозорила да следи 'обојена револуција', али симптоматично је да ни то сада није помињано и да се није поново захвалио", рекао је коментатор.

Доналд Трамп и Владимир Путин најзад су се поново срели, овог пута на тлу Аљаске, некадашње руске територије. Некоме ко је све то посматрао са стране готово да се могло учинити како се свет вратио уназад, у време Хладног рата, када су Сједињене Државе и Совјетски Савез - велесиле уједињене у ароганцији - одлучивали о судбини света.

Овај састанак је ипак био више од пуке историјске реминисценције. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров на Аљаску је стигао у упадљивој гардероби коју је сматрао примереном прилици, али и Путиновим амбицијама: појавио се у дуксерици на којој је преко груди ћирилицом било исписано СССР. Ако је и била шала, иза ње је стајала и претња.

Свако ко зна нешто о дугогодишњем руском шефу дипломатије знаће и да он баш и није познат по смислу за хумор, или по томе да му у припремама за озбиљан посао какав су самити промичу детаљи. Лавровљев стајлинг имао је да послужи сврси; његова намера била је да сигнализира како се Велика Русија вратила за главни сто на коме се одлучује о светским пословима. Крах СССР и његовог источноевропског царства у периоду између 1989. и 1991. дефинитивно припада прошлости. Империја се вратила, и поново полаже право на изгубљене територије.

Најважнија међу тим територијама је, наравно, Украјина. Као што је 1994. рекао Збигњев Бжежински, бивши амерички саветник за националну безбедност, „без Украјине, Русија престаје да буде империја“. Лавровљева дуксерица није била референца на Хладни рат, већ на свет какав Русија жели да изгради.

Трампова позивница Путину, оптуженом за ратне злочине, да се са њим састане на америчком тлу представља прихватање такве визије. Путиново заједничко појављивање са америчким председником, руковање на црвеном тепиху простртом на аеродромској писти и вожња Трамповом лимузином свету су послали поруку да је Русија поново призната као равноправни партнер, а да ни за јоту није морала да одступи од својих максималистичких захтева постављених Украјини.

Превише су ово рањива времена да би умрла сећања на све „подвиге“ Високог и Ниског. Сада су дибидус пропали, али то не схватају, слично којоту у причи о птици тркачици. Претрчали су преко ивице литице, али и даље не прихватају да и за њих важе закони гравитације. Предуго су загрљени чучали на поклопцу Папеновог лонца званог Србија, уљуљани својим позицијама у врху алаве клике.

„Високи и ниски пар (око и) на власти” може се схватити на неколико начина - политички, метафорички или чак иронично, у зависности од тога на шта се циља. Неконтролисани господар и његов знатно нижи најближи сарадник, командант силе, одавно делују колико забрињавајуће толико и комично. Понекад медији или јавност истичу како два водећа политичара или партнера у власти имају упадљиво физички несразмеран изглед - један изразито висок, други низак. Такав случај се често користи у карикатурама и сатири, пошто визуелни контраст лако постаје симбол политичких разлика или тужне хијерархије. Кад власт деле „високи“ и „ниски“, било да говоримо дословно о висини или метафорички о моћи, обично се одвијају занимљиве динамике и ружни епилози.

Људи често подсвесно доживљавају високе особе као доминантније и сигурније. Такви у пару имају предност у јавним наступима: фотографије, ТВ преноси, протоколарни сусрети. Висок је неко са великим ауторитетом, статусом, харизмом или међународним утицајем. Висина појачава перцепцију моћи.

Низак у пару своју надморску висину настоји да надокнади енергијом, брзим говором, хумором или стратегијом (певањем), што може учинити да га публика доживљава као „лукавијег“ или „динамичнијег“. Низак је неко ко формално може бити на важној позицији, али реално има мањи утицај. Или зависи од „високог“. Код протокола, висина уме да створи проблем. Зато се користи позиционирање (степенице, столице, потпетице, распоред на слици) да се разлика смањи. Такав пар може представљати политичку неравнотежу унутар исте власти - рецимо, председник и премијер где један вуче све конце, а други само формално потписује и спроводи одлуке. Ова подела функционише као: фронтман и мастерминд. Високи у јавности преузима улогу „вође нације“, а ниски иза кулиса вуче лукаве политичке потезе. Један доминира пред камерама, други у нечасним задацима.