Прилози

Исхрана без хамбургера као политичка борба

У светском трговинском рату који су започеле САД показује се изнова да је "политичка потрошња" један од најчешће примењиваних неизборних облика политичке партиципације грађана, не само у ЕУ.

За само један евро, налепница са знаком „стоп“ и натписом „бојкот америчких производа“ преко заставе САД, може да се купи у онлине-продавницама у земљама Западне Европе за које су САД од краја Другог светског рата најзначајнији политички и економски партнер на планети. Или су барем то биле док увођењем царина на увоз из скоро читавог света и кршењем споразума о слободној трговини, амерички републикански председник Доналд Трамп није започео светски трговински рат.

Владе појединачних држава, као и Европска комисија, брижљиво вагају одговор на Трампове мере. Грађани могу са мање дипломатске увиђавности или политичке калкулације, вођени сопственим политичким и етичким уверењима, да одлучују како да се поставе у трговинском рату који су започеле САД.

У низу земаља Европске уније потрошачи су се већ окренули против САД. Истраживање Лунд Универзитета у Шведској показало је да је већина потрошача те земље спремна да бојкотује америчке производе и услуге, 20 одсто грађана то већ чини. У Француској је, према анкети института Ифоп, 57 одсто грађана спремно да бојкотује све са ознаком „маде ин УСА“, скоро трећина каже да већ то чини. У Немачкој активисти иницијативе „Бај фром ЕУ“ у самопослугама америчке производе постављају наопачке да би сугерисали купцима земљу порекла и - могућност бојкота.

Често се чују оцене да бојкоти неће уништити или битно наудити моћним америчким концернима. Но циљ грађана и није да неку компанију униште, јер знају да је то нереално. Али бојкот утиче на углед одређене марке или фирме. А историја потрошачког бојкота показује да он може да буде и веома успешан.

Дубока криза све више истиче крајности нашег друштвеног раседа. Можемо се претварати да немамо шта из ње да научимо, али је можемо искористити за спасавање образа и главе у одлуци да изборимо бољу будућност. Међутим, ширење мржње и таргетирање неистомишљеника које кулминира атацима гротескних носилаца власти на све сегменте побуњеног друштва, тешко да може оставити икога равнодушним.

Дириговано зло поспешило је да демони из људи слободно оргијају! То је најстрашније што једном човеку пође од руке да направи од овог друштва. Зато је деканка нишког Филозофског факултета, по претрпљеном атаку ножем, гласно изјавила: „Оптужујем једну особу, она је извадила нож на мене - то је председник ове државе.“

Није добро кад неко навикне да је увек у праву, да баш све зна, да једини непогрешиво предвиђа и да све мора бити по његовом. Не допушта да постоји стварност осим оне која се налази у њему. Живи нестварним животом. Узима слике изван себе за стварност, никада не дозвољавајући другима да у њу посумњају. Не можеш му ништа доказати. Но, проблем се рађа кад се не обистињују његови наслути и не остварују његове замисли. Ни претње. Кад је такав ретко у стању и у праву, то само значи да не може без непрестаног сукоба. Тужно ако са тим „врлинама“ мора симболисати јединство свих грађана једне земље. Још тужније што гаји убеђење да бесконачно може владати поделама, преварама, претњама и злом. У питању је општа опасност.

У салвама његових најновијих лажи све је мање изненађења. Празнина. У његовим претњама само јаловина. Тужно. У његовом речнику ничу ружни епитети. Недостојно. У његовом смеху ничег смешног. Празан смех. У његовом оку нема сјаја. Пустош. У његовом златном добу нема светлости. Све мрклији мрак.

То захтева неко објашњење. Не само дисциплине која проучава психичка обољења и поремећај понашања личности.

Све канадске политичке странке обећавају финансијско олакшање канадској средњој класи на следећим изборима, али ко се сматра средњом класом у 2025. години?

Moshe Lander, виши предавач на одсеку за економију на Универзитету Concordia у Монтреалу, каже да је то субјективно.

“Не постоји заједничка дефиниција”, рекао је Lander зa CTV Your Morning у понедељак.

“Ону који ја користим је: узмете средњи приход, све поређате од најнижег до највишег, а ако узмете тај средњи приход и, сви који су у неком околном распону су, рецимо, средња класа.”

Ко се идентификује као средња класа?

У 2022. години, средњи приход породица и појединаца у Канади након опорезивања износио је 70.500 долара, према студији Статистичког завода Канаде објављеној 2024.

Овај приход представља смањење од 3,4 посто у односу на прошлогодишњу студију.

Такође, број Канађана који живе испод званичне линије сиромаштва порастао је 2022. са 7,4 посто на 9,9 посто.

Међутим, више Канађана верује да су средња класа иако они то нису.

Истраживање Pollare из 2023. године на 3.000 Канађана од 18 и више година показало је да 78 посто Канађана себе сматра средњом класом, укључујући 39 посто оних који зарађују мање од 20.000 долара и 92 посто оних који зарађују више од 150.000 долара.

Lander каже да би се Канађани могли осећати нелагодно дефинишући своје приходе или као ниске или високе приходе, што средњу класу чини лакшом за коришћење.

„Многи људи ће то једноставно препознати, па, нисам толико богат колико бих могао бити, и нисам сиромашан колико бих могао бити, тако да сам ваљда у средини“, рекао је Moshe Lander.

“Тамо завршите са политичарима који се покушавају увек допасти Канађанима са средњим приходима.”

Док је 15. март у осталим европским престоницама протицао углавном лежерно, у знаку наступајућег прољећа, у Београду се одвијао највећи протест у новијој српској историји. Тај дан ће, упркос покушају да се то осујети, остати прије свега упамћен по цвјетању оптимизма и наде те успостављању јединства какво Србија није доживјела деценијама уназад.

Из вишегодишње духовне и моралне обамрлости нацију су пробудиле студентска одлучност и енергија. Слога и уједињеност народа, до прије неколико мјесеци готово незамисливе, постале су стварност коју тај народ тренутно живи. Управо је у томе заслуга студената немјерљива. Они су током претходна четири мјесеца, у вријеме протеста започетих из добро познатих разлога, корак по корак, успостављали јединство и слогу међу грађанима Србије. Својом здравом и одважном енергијом успјели су заразити и покренути готово све око себе.

Та енергија је почела да се прелива кроз њихове ријечи, ђела и маршеве, допирући, чини се, до најудаљенијих дијелова земље, чак и до срца оних који су одавно склизнули у дефетизам и изгубили наду у могућност промјена. Студентска пожртвованост и хуманост удахнуле су живот ментално изнуреној нацији, коју су, као какав згажени цвијет, студенти узели у своје руке, помиловали, оживјели и понијели на крилима своје истрајности и хуманости.

Млади више не пристају на то да им било ко угрожава и ускраћује елементарна људска права

Њихова генерација доскора је етикетирана као незаинтересована за озбиљан рад, неспремна за жртву, исувише зависна од друштвених мрежа. О њима се, дакле, претежно говорило као о младима од којих се не очекује много. Рођени, на срећу, у послијератним годинама, успјели су избјећи неке животне околности које ми нисмо, али их, нажалост, није успио заобићи терет одрастања у средини обремењеној нестабилним економским и политичким околностима.

У једном се, ипак, доста разликују од својих родитеља и свих нас старијих - они више не пристају на то да било ко угрожава и ускраћује елементарна људска права, а изнад свега право на живот. Сјетимо се само како су студентски протести започели: као вид њиховог непристајања на неодговорност власти, на неправду и неспровођење владавине права. То је један од главних разлога зашто је ова генерација, коју су старији и искуснији донедавно потцјењивали, постала највећа снага и адут цијеле нације у борби не само за своја већ и за права свих других грађана, између осталог и оних који више немају могућност да се заузму за себе.

Вјероватно је у свему томе значајну улогу одиграла и чињеница да су током свог одрастања пред собом имали примјер друштвене пасивности својих родитеља и из ње проистекле резигнације, који несумњиво нису жељели да слиједе.

Синоћ, током највећег протеста у историји Србије, за време симболичних 15 минута тишине, дошло је до употребе нелегалног оружја познатог као „звучни топ”. Ова брутална и незаконита примена силе изазвала је хаос и панику међу окупљеним грађанима, што је резултовало са више десетина повређених људи. Многи су завршили у Ургентном центру, а постоје и сведочења грађана чији су уређаји за помагање при раду срца престали да раде због дејства овог оружја.

Шта је звучни топ и какве последице има?

Звучни топ (Long Range Acoustic Device - LRAD) је оружје које користи звучне таласе екстремне јачине како би изазвало бол, дезоријентацију, панику и физичке повреде код оних који су му изложени. Ова врста оружја може довести до губитка слуха, вртоглавице, мучнине, дезоријентације, а код људи са срчаним обољењима до озбиљних здравствених компликација и потенцијално фаталних последица.

Звучни топ је илегалан у Републици Србији и његова употреба није предвиђена ниједним законом. Упркос томе, власт се сада труди да негира његову примену, тврдећи да је на снимцима „пушка за дронове” - иако ни на једном снимку такво оружје није јасно видљиво, док су последице напада и те како реалне и документоване. Овим чином су лица која су наредила употребу овог оружја свесно угрозили животе грађана. Ивица Дачић, министар унутрашњих послова Владе Републике Србије у оставци, која је данас и поред тога заседала, мора бити позван на одговорност. Захтевамо да хитно одговори ко је донео одлуку да се примени ово илегално оружје и да се сви одговорни одмах процесуирају.

Вршилац дужности директора полиције Драган Васиљевић је за РТС изјавио да од стране припадника полиције звучни топ није употребљен. Ми постављамо питање ко је то онда синоћ учинио, с обзиром да се ради о оружју за које су многи медији извештавали да га је МУП набавио 2022. године. Подсећамо јавност да је крајем 2022. године заједничким деловањем грађана спречено усвајање спорног нацрта Закона о унутрашњим пословима, којим је било предвиђено, осим увођења биометријског надзора, увођење и коришћење звучног топа.

Економиста Слободан Комазец изјавио је данас да дужничке обавезе Србије износе 105,3 милијарди евра и да је држава све ближе банкроту.

Комазец је агенцији 'Бета' казао да је држава навукла огроман дужнички терет који, како је рекао, гуши и финансијски онеспособљава привреду за развој.

„Неконтролисано задуживање као скривени процес довео је до огромног терета јавног и спољног дуга Србије. Дужнички терет који притиска свом тежином и обавезама из дугова нарастао је до преко 105 милијарди евра. Јавни сектор је нагомилао спољни дуг на 27,8 милијарди евра, а унутрашњи на 12,2 милијарде, укупно 40 милијарди евра“, навео је професор.

Додао је да су предузећа задужена у иностранству 18,3 милијарде евра, а код банака у земљи користе 11 милијарди, што је укупно 29,3 милијарде евра.

„Становништво код банака у земљи користи 14,3 милијарде евра. Уз ове класичне дугове постоје и друге обавезе које терете привреду. То је невраћени ПДВ од четри милијарде евра, доспеле издате гаранције државе од 1,1 милијарду, доспеле камате на дугове пет милијарди евра, дугови у систему страних директних инвестиција 10,8 милијарди евра, невраћене одузете пензије у склопу фискалне консолидације 820 милиона евра. Дакле, укупне дузничке обавезе износе 105,3 милијарде евра“, истакао је Комазец.

На питање какве ће бити последице огромних дужничких обавеза, Комазец је казао да „стихијски“ механизам задуживања, без пројеката, програма, прорачуна ефеката и контроле води брзом расту дугова који води у несолвентност и банкрот државе.

„Ако је бруто производ у 2024. години износио 76,4 милијарде евра, то значи да дужнички терет износи 113 одсто бруто друштвеног производа. Ако се додају и остале дужничке обавезе (камате и скривени дугови) дужнички терет достиже 138 одсто БДП-а. Ако се узме у обзир ‘кориговани’ бруто проиозвод од 82 милијарде евра, тада обавезе достижу 105 и 128 одсто бруто производа“, објаснио је Комазец.

Федерална влада је најавила значајне измене свог имиграционог програма Express Entry, који се развија у складу са променљивим потребама земље.

Express Entry је водећи програм за људе који желе трајно да се уселе кроз федералне програме за квалификоване раднике, занатлије, особе са радним искуством и кроз део програма за провинцијске номинације.

Министарство за имиграцију, избеглице и држављанство истиче да ће спровести кругове позива за следеће нове категорије:

- знање француског језика

- здравствена заштита и социјалне услуге

- породични лекари

- медицинске сестре

- зубари

- фармацеути

- психолози

- киропрактичари

- столари

- водоинсталатери

- предузимачи

- образовање

- наставници

- васпитачи

- инструктори особа са инвалидитетом

Ово показује да се наставља прилагођавање са циљем да се постигне добро вођен, одрживи раст и економски просперитет на дуги рок, уз селекцију економских имиграната на приоритетне секторе, као што су здравствена заштита, грађевинарство и образовање. Нова категорија за француски језик потврђује посвећеност подршке економијама у франкофонским заједницама изван Квебека.

Министарство додаје да ће се фокусирати на позивање кандидата са радним искуством у Канади да се пријаве за стални боравак.

Влада је пре три године променила Закон о имиграцији и заштити избеглица како би омогућила избор имиграната на основу карактеристика које подржавају економски раст, попут специфичног радног искуства или познавања француског језика.

Новине Торонто

Canada announces 2025 Express Entry category-based draws, plans for more in-Canada draws to reduce labour shortage

Програмски колегијум РТС-а и редакција Дописништва РТС-а реагују поводом изјаве председника Републике Александра Вучића који је на јучерашњем скупу у Бору увредио новинарку РТС-а Лидију Георгијев назвавши је "имбецилом".

Програмски колегијум РТС-а сматра недоличном изјаву председника Александра Вучића на јучерашњем скупу у Бору који је новинарку РТС-а која је извештавала са скупа у Нишу назвао "имбецилом". 

Ниједан носилац јавне функције, без обзира на то којој политичкој опцији припада, нема право да на тако увредљив начин говори о нашим колегама. РТС је иначе једина медијска кућа, која уз све своје слабости, покушава да у програму одржи дух толеранције и започне какав-такав дијалог супротстављених политичких страна.
Зато од свих носилаца јавних функција захтевамо да поштују наше новинаре и кућу која настоји да у друштву сачува дух нормалности и пристојности.
Овим поводом огласила се саопштењем и редакција Дописништва.
"Редакција Дописништва РТС-а најоштрије осуђује изјаву председника државе којом је увредио нашу колегиницу Лидију Георгијев, уредницу Дописништва РТС-а у Нишу, а тиме и све колеге нишког дописништва. Тражимо јавно извињење. Такође, осуђујемо сваки вид притиска и све друге нападе на медијске раднике од стране власти и опозиције. Желимо да радимо свој посао без притисака. Молимо све политичке актере да престану са покушајима да уређују и дисциплинују медије, наводи се у саопштењу редакције Дописништва РТС-а које потписује Гордана Јаковљевић, одговорна уредница Дописништва РТС-а.
Реаговање синдиката РТС-а
Изјаву председника Вучића су у заједничком саопштењу осудили Независни струковни синдикат РТС-а и филмских радника Србије, Синдикат Слога РТС-а, Синдикат РТС-а Независност, АСНС Синдикат радника продукције и технике у ЈМУ РТС-а и Синдикат музичких уметника.

Злу не требало, запамтите: није паметно имати тајкуна на врху државе. Колико год да су паметни и способни, сви се разболе од „синдрома величине“. Уверени да о свему знају више од било кога, ипак највише знају о управљању државом, и не мисле да је то сложенији посао од прављења јаја на око, рецимо.

Не причам само из литературе, једном сам то гледала уживо.

Почетком деведесетих смо радили пројекцију привредног раста за тадашњег премијера СР Југославије Милана Панића, успешног бизнисмена из Америке. Дипломирани хемичар, интелектуалац, власник огромне фармацеутске компаније ICN - шта ћеш боље? И ми направимо пројекцију по којој СР Југославија може да расте највише по стопи од један до један и по одсто.

Покажемо је Панићу, а он добије нервни слом! „Па, јесте ли ви нормални?!“, викао је, ударао песницама о сто, лупао се у груди. „Знате ли ви да сам ја прошле године у мојој компанији имао раст од триста одсто? А ви не умете Србији да предвидите раст од бедних 30 одсто?!“

Ја му кажем - неће моћи, ево Јапан, привредно чудо, има раст од једва седам одсто, немојте да се брукамо… Он ме је гледао као да нешто са мном није у реду. Срећом, утишао се кад смо рекли да ће морати сам да потпише пројекцију о привредном расту од 30 одсто, да ми нећемо. После је био изузетно љубазан и клонио нас се, као ђаво од крста, на обострано задовољство.

Где је толико омашио Милан Панић? Једноставно, није схватио да компанија није исто што и држава. Ако се фирма утростручи, она аутоматски заузима нечије место, па многи конкуренти тако губе посао. Као резултат, на нивоу државе је све могуће - да укупна производња остане иста, да падне или да порасте. Али, говорим то вама - Панић не би имао стрпљења да слуша те глупости.

Сличне ствари чујемо данас од Илона Маска и Доналда Трампа.

Идеја о канадском чланству у Европској унији, колико год невероватно звучала, добија на замаху последњих година. Иако се ради више о стратешкој фантазији него о реалном плану, сама расправа открива како глобални геополитички потреси преобликују традиционалне савезе и везе.

Порекло ове идеје сеже до 2017. године, када је ступио на снагу револуционарни трговински споразум ЦЕТА, који је уклонио готово све царине између Канаде и ЕУ.

Прича о Канади и ЕУ се, међутим, опет интензивирала када је председник САД Доналд Трамп увео царине на сву робу увезену од три највећа трговинска партнера - Кине, Мексика и Канаде.

Уведене царине, као и идеја или претња да би Канада могла постати 51. држава Сједињених Америчких Држава, многе су натерале да почну размишљати о алтернативи.

Тако се опет расправља о могућности да Канада појача везе са Европом која је такође на удару Трампових царина, па чак и да постане део ЕУ.

Канада би кроз чланство у ЕУ постала прва неевропска чланица, што би трајно променило њен положај у светском поретку. Међутим, правни проблеми су незаобилазни. Члан 49. Уговора о ЕУ јасно наводи да се чланство односи на "европске државе", а Канада је географски изван тог оквира.

Зато, правни стручњаци истичу да би било какво озбиљније приближавање Канаде Унији захтевало редефиницију темељних начела ЕУ, што би изазвало отпор земаља као што су Француска и Пољска, које инсистирају на очувању европског карактера ЕУ.

Економија: Нова ера или преврат?

Ако Канада постане чланица ЕУ, најдраматичније промене догодиће се у економским токовима. Уласком на тржиште ЕУ Отава би добила приступ 447 милиона потрошача, што би омогућило диверзификацију изван нафтног сектора. Европске компаније, са друге стране, профитирале би од канадских налазишта литијума и ретких земних минерала, кључних за зелену транзицију.

За грађане ЕУ овакав би потез могао значити јефтинији увоз канадског јаворовог сирупа, јабука и електричних возила.