Посебан осврт у раду дају на питање привлачења страних директних инвестиција (СДИ).

„Србија је у претходних неколико година била међу европским рекордерима по приливу СДИ, али њихова структура није била повољна, будући да су највећим делом биле усмерене у традиционалне секторе“, констатују аутори.

Приказано кроз бројке, од 15,2 милијарде евра инвестиција, у традиционалне секторе отишло је око 9,4 милијарди евра или више од 60% новца. Аутори истичу да су то технолошки мање напредне гране прерађивачке индустрије, као што су производња производа од гуме и пластике, производња деривата нафте, производња основних метала и прехрамбена индустрија.

Инвестиције

„Приближно трећина директних улагања (око три милијарде евра) отишла је у сектор рударства, углавном у експлоатацију руда метала (кинески Зиђин) и сирове нафте и природног гаса (НИС). Поред тога што су СДИ у напредне секторе биле изузетно ниске (око 20%), додатни проблем је то што је и код ових улагања често било реч о мање квалитетним пословима са нижом додатом вредности“, наводе Петровић и сарадници.

Они истичу и пример аутомобилске индустрије, коју третирају као технолошки напредну, а уствари знатан број предузећа у Србији бави се производњом и склапањем базичних компоненти.

И прошле године је забележен рекордан прилив СДИ од 4,6 милијарди евра, али посматрано кроз дужи период види се да падају у односу на БДП. Са максималних 7,4% БДП-а у 2019. смањене су на 5,6% БДП-а у 2024. И даље највише инвестиција иде у грађевинарство и рударство (по око 1,4 милијарди евра).

Шта је доводило инвеститоре у Србију

Аутори истичу да су фактори који су доводили инвеститоре пре свега „економско повезивање са ЕУ и приступ европском тржишту, издашан програм субвенционисања и преференцијални третман страних инвеститора, јефтина радна снага, доступни природни ресурси и, по свему судећи, ниски еколошки стандарди“.

Сада утицај ових фактора слаби. „При чему већ постоје индиције да прилив таквих СДИ неће моћи да остане на овако високом нивоу у дужем року“, наводе аутори. Они образлажу да расту трошкови рада, нарочито у традиционалним привредним гранама. То је смањило атрактивност Србије.

Привлачење улагања јефтином радном снагом све мање је одржив модел. Веће трошкове рада моћи ће да поднесу инвеститори у рударство или они који улажу у еколошки интензивне („прљаве“) технологије (због ниских еколошких стандарда нижи су им и трошкови улагања у заштиту животне средине у односу на друге земље). И такве инвестције су чиниле значајан део прилива улагања у прошлој години.

„Међутим, намеће се питање да ли су Србији уопште потребне СДИ чији је мотив низак ниво еколошких стандарда, посебно кад се има у виду да је Србија и без таквих инвестиција међу еколошки најугроженијим земљама у Европи“, постављају питање у свом раду.

Инвеститори одлазе

Петровић констатује да не само да се у наредним годинама може очекивати смањење нових улагања у традиционалним гранама, већ постоји и све већи ризик од повлачења страних предузећа која тренутно послују у Србији. „Наговештаји овог тренда постају све видљивији, будући да постоји знатан број страних предузећа која најављују или прибегавају мерама попут упућивања радника на неплаћена одсуства и смањења броја запослених, а у неким случајевима и до потпуног затварања производних погона“, стоји у раду.

Посебно су угрожене радно интензивне делатности које карактерише ниска додата вредност, као што је текстилна индустрија.

Аутори наводе примере инвеститора из овог сектора који су смањили обим активности или најавили потпуно затварање погона - Бенетон у Нишу, Џинси у Лесковцу, Фалк Ист у Књажевцу и др.

Додају и да се са сличним притисцима суочава аутомобилска индустрија. Осим домаћих проблема попут недостатка радне снаге и раста трошкова рада који умањују његову исплативост, овај сектор се суочава и са кризом у Европи, на коју су предузећа која послују у Србији у великој мери ослоњена. Притисак ствара конкуренција из Кине. „Као директна последица ових дешавања, велики број предузећа која тренутно послују у Србији суочава се са падом потражње за њиховим производима, што условљава смањење броја запослених, па и трајно напуштање Србије“.

Аутори подсећају да је немачки Дрекслмајер најавио затварање фабрике у Зрењанину током 2026, а међу онима који су најавили или већ смањили обим активности су Леони, Јура, Аптив, Адиент и др.!

Изношење профита

„Уз очекивани тренд опадања нето прилива СДИ у наредним годинама, Србија се тренутно суочава са још једним озбиљним изазовом. Страни инвеститори су почели и да износе све више девиза из земље“, упозоравају Петровић, Брчеревић и Минић. Они подсећају да су сличан пут прешле многе земље централне и источне Европе. Указују и да је то уобичајен циклус сазревања инвестиција, јер након почетних улагања и остваривања профита, стране компаније почињу да враћају капитал својим матичним предузећима.

Инвестиције

У Србији је од 2012. нето прилив СДИ континуирано премашивао одливе девиза по основу СДИ. У периоду од 2018. до 2023. у просеку је годишње улазило око 1,5 милијарди евра више него што је излазило из наше земље. Врхунац је био 2021. када је тај плус био 1,9 милијарди евра.

„Међутим, разлика између прилива и одлива капитала по основу инвестиција константно се смањивала, да би у 2024. опала на испод 300 милиона евра. Овај тренд сугерише да би одливи по основу дивиденди и репатријације профита ускоро могли да достигну, па чак и да надмаше нето прилив страних инвестиција“, истичу аутори.

Последице - притисак на динар

Оваква динамика прилива и одлива капитала по основу СДИ има значајне економске импликације за Србију.

Наша земља, констатују аутори, дуже време има висок ниво минуса у трансакцијама са иностранством (већи одлив него прилив новца по основу трговине робом, промета услуга, дознака и др.). Они указују и да овај дефицит по правилу ствара притиске на слабљење домаће валуте.

„У Србији је текући дефицит платног биланса од 2015. био више него покривен нето приливом СДИ, који је просечно износио 6,1% БДП-а годишње. Штавише, то је условљавало вишак понуде девиза на домаћем тржишту и апрецијацијске притиске на динар, које је Народна банка Србије контролисала откупом девиза и попуњавањем девизних резерви земље“, наводе аутори.

Међутим, 2024. је донела промену овог тренда, будући да је нето прилив СДИ у тој години (5,6% БДП-а) после дуже времена први пут био мањи од текућег дефицита платног биланса (6,3% БДП-а).

„Релативно висок и растући текући дефицит, недовољно покривен приливом страног капитала, потенцијално доводи у питање одрживост екстерне позиције Србије и актуелне политике јаког и стабилног девизног курса. Притом, Србија се у средњем року суочава са двоструким ризиком: и са падом прилива нових СДИ, и са све већим одливом дивиденди по основу постојећих СДИ“, закључују аутори.

Forbes Србија