Прилози

Игор Левицки (36) самоуки инжењер за софтвер из Београда први је у свету који је од Интел корпорације из Сан Франциска добио титулу „црни појас у развоју софтвера”. На овај начин корпорација одаје признање људима који су уложили труд и време како би њену софтверску мрежу учинили вредним ресурсом за друге програмере.
Овај подвиг још невероватнијим чини податак да је Игор рођен са оштећеним видом. Савремена медицина још нема лек за његов проблем. Упркос томе, он је инсистирао да се након завршене основне школе за слабовиду децу, упише у 14. београдску гимназију коју је успешно завршио. Након тога, постао је студент београдске Више пословне школе. Студије није привео крају, већ је наставио самостално да проучава рачунаре. Између осталог, усавршавао се и у рачунарском центру Електротехничког факултета у Београду.
– Од детињства ме интересују електроника и техника. Ниједног тренутка нисам сумњао да је то оно чиме желим да се бавим, упркос здравственим проблемима. Слабовидост ми је представљала већи проблем у свакодневном животу него у раду – каже овај талентовани младић и додаје да му је ипак лакше када ради сам, а не у великом колективу.

„Очигледно је да је „преседан", како су западне земље звале „случај Косова и Метохије", постао правило и поново отворио бројна жаришта у свету", оценио је, између осталог, у интервјуу новосадском „Дневнику" премијер Републике Српске Милорад Додик, коментаришући одлуку званичне Москве да призна независност Јужне Осетије и Абхазије.
„Русија у сваком тренутку може да упита своје западне колеге: па добро, по којем основу сте ви признали Косово и Метохију, а ми не можемо признати Јужну Осетију и Абхазију? Аргументација САД и неких западних земаља, након руског признавања ове две грузијске области, уистину је непримерена. Русија, с друге стране, има јак аргумент у својим рукама, а то је агресија Грузије на те две области, страдање становништва и припадника мировне мисије, што не споре ни званични Тбилиси, ни западне државе", истакао је Додик.
„Све, нажалост, помало подсећа на враћање у осамдесете године прошлог века и период хладног рата, али видећемо како ће се ствари одвијати. У сваком случају, Русија, с једне стране, и државе које су признале независност Косова и Метохије, с друге, након руског признавања Абхазије и Јужне Осетије, свакако ће имати занимљив дијалог на тему суверенитета и територијалног интегритета" - рекао је премијер РС

Југославија се почетком деведесетих распала на републике које су је чиниле. Границе нису биле у складу са националним саставом становништва. Срби, Хрвати и многи други остали су у републикама са већином становника друге националности, која из историјских разлога није трпела њихову мањину...
Крајем деведесетих настала је криза у српској покрајини Косову. Албанци су се годинама овамо досељавали. До 1997. постали су већина, иако Косово кроз историју није било само део Србије, него и њен историјски темељ. Ипак, Албанци су показали озбиљне намере или да добију независну државу или да се припоје Албанији. Србија се томе супротставила, појачавајући војно присуство и показујући намеру да сломи албански отпор.
Много пута се чуло да Срби понављају злочине против човечности које су починили у Босни. Американци и Европљани, пошто су се опекли у Босни, били су спремни да демонстрирају одлучност. Тврдећи да се одвија нешто између злочина против човечности и геноцида – и наводећи да је између десет хиљада и сто хиљада Албанаца убијено или нестало – НАТО је кренуо у кампању с намером да заустави убијање. Међутим, иако је тога било, бројеви које је НАТО изнео о жртвама нису били тачни. НАТО је можда спречио масовно убијање на Косову. То се не може доказати. Али није нашао доказе о масовном убијању које се наводно већ било догодило. Рат је могао да се оправда као превентивна мера, али атмосферу у којој је вођен карактерисало је претеривање о ономе што се догодило.

Да су прсти Римокатоличке цркве, посебно оног њеног дела из Хрватске, и те како били присутни у протеклим мрачним збивањима у којима је нестала Југославија није нека новост, али сада та чињеница добија потврду и на неочекиваном детаљу. Анализирајући одлуку Барака Обаме да за свог кандидата за потпредседника САД (наравно ако Обама победи) узме утицајног сенатора Џозефа Бајдена, човека који се „тврдо” залагао за независност Космета и бомбардовање Србије, а пружао је сву подршку хрватској и бошњачкој страни у протеклим ратовима који су докусурили Југославију, „Њујорк тајмс” је објавио и детаљ како је Бајдену још 1991. године „хрватски католички свештеник причао о српском насиљу у Босни и Хрватској” и тиме очито утицао на његове ставове и одлуке о тим збивањима.
Ко је тај човек који је на такав заобилазан начин утицао на конкретне потезе америчке политике на простору бивше Југославије, открива детаљније данашњи „Јутарњи лист”. Ради се о фра Илији Живковићу (рођен у БиХ), донедавно генералу фрањеваца трећередаца глагољаша (функција у Риму), а сада професору психологије на Католичком богословном факултету у Загребу.

Сукоб у Српској православној цркви много је већи него што се на први поглед може закључити из вести да је владика рашко-призренски Артемије сменио владику из Дечана Теодосија и његовог заменика оца Саву Јањића. Владика Артемије тврди за „Блиц“ да иза његовог сукоба са водећим људима манастира Дечани стоји митрополит Амфилохије, моћни и утицајни члан Светог архијерејског синода, „који већ дуго ровари по мојој епархији“.
- Нећу одустати од своје одлуке о смени владике Теодосија и оца Саве Јањића, који су увели двовлашће у Рашко-призренску епархију и противили се одлукама архијереја. Сматрам да је саопштење Синода СПЦ непромишљено и да се ради о покушају мешања, неканонским путем, у послове епархије и архијереја - каже владика Артемије за „Блиц“.
Синод СПЦ је, да подсетимо, у суботу одржао ванредну седницу и са ње издао саопштење поводом, како је наведено, „немилих догађаја у манастиру Дечани, изазваних непромишљеним одлукама епископа рашко-призренског Артемија везаним за епископа липљанског Теодосија и протосинђела Саву Јањића, намесника дечанског манастира“.

На Миленијумској бини „Кенеди центра” у Вашингтону у четвртак ће концерт одржати Биља Крстић и оркестар „Бистрик”. О првом гостовању „Бистрика” у Северној Америци Биља Крстић за „Политику” каже:
– У Јужној Америци смо већ били, а прво гостовање у Северној Америци нам је веома битно из два разлога. Први је што у „Кенеди центар” долазимо да наступамо као представници наше земље јер ово место у Вашингтону током целе године служи за представљање различитих култура и гостовања музичара из целог света. Наступи се организују у сарадњи са амбасадама – истиче Крстићева и додаје:
– Други разлог је најава многобројних агената, менаџера и тзв. букера да ће присуствовати нашем вашингтонском концерту. То је шанса за нас да, ако се представимо у добром светлу, поново одемо тамо да наступамо јер је то начин на који на Западу функционише музичка индустрија – ако си добар, позваће те поново – закључује Крстићева истичући да ће са својим оркестром 6. септембра премијерно свирати и у Канади, док је у септембру идуће године очекује наступ на фестивалу који се одржава у Чикагу.

Пре само неколико дана, једна вест је прострујала светом и заузела значајно место у медијима широм планете - Марти Ахтисари, фински дипломата, кандидован је за Нобелову награду за мир (?!?). У првом тренутку, ово је изгледало невероватно, али судећи по веома лабавом и накарадном критеријуму „жирија“ који одлучује баш о признању за мир, ни то не би било чудо. Е сад, да неко нас, пита имали бисмо и те како шта да кажемо о овом фином господину из Хелсинкија. Кога памћење мало боље служи, требало би прво да се присети зверског бомбардовања НАТО 1999. године и приче како је оно окончано. Управо је поменути господин обавио цео посао, а остаће запамћен по чувеној реченици коју је изговорио као кључну претњу у разговору са Слободаном Милошевићем - „уколико не прихватите наше мировно решење, Београд ће бити раван као овај сто“, прелазећи дланом преко њега, како би био што уверљивији. Да ли је та претња била и одлучујућа за Милошевића, никад није званично речено, али је и разумљиво, с обзиром на то колико натовци и до тог тренутка нису презали од напада на цивилне циљеве и сасвим је могуће да би Београд заиста сравнили. Пазите, не војску, технику и војне објекте, него би побили жене и децу... Баш дипломатски од Ахтисарија.

„У вези с модернизацијом, Кина је рефлексом ксенофобије одбацивала оно што би радо прихватила да је била независна.” Ову оцену француски историчар Жак Жерне написао је описујући не данашњу, већ деветнаестовековну Кину, у доба када је западни свет, заједно са царском Русијом, увелико продро на кинеско тло доносећи вредности свога друштва и односећи све што је могло да стане на бродове и возове. Оба процеса одвијала су се уз демонстрирање сирове снаге колонијалних сила које је однело небројене животе. Историја каже да је исход једног тешког оружаног сукоба са Французима, у коме су Кинези не само поражени него и понижени, био тај да су се они против прихватања „западњачких изума”, односно модернизације, борили памфлетима чији је назив био „ћингји” (непристрасно мишљење): сви који су се окренули према Западу били су проглашени за издајице.
Два века касније Кина је све само не онемоћала држава чија богатства черупа удружена „међународна заједница”. Доказ за то нису (само) баснословних 40 милијарди долара потрошених на организацију Олимпијских игара, па ни 1.500 милијарди долара девизних резерви (два и по пута виших од руских на пример), него њен галопирајући економски развој који јој гарантује да ће већ за десетак година по економској моћи бити на истој нози са садашњом најмоћнијом земљом и Запада и света – САД. Запад према том расту није равнодушан: Кина је (заједно са Индијом) већ „окривљена” да је својом привредном експанзијом изазвала раст цене сирове нафте на светском тржишту.

Почасни члан Олимпијског комитета Србије (ОКС) и Међународног олимпијског комитета (МОК) Борислав Станковић је одушевљен 29. олимпијским играма у Пекингу, али и разочаран учинком српског спорта.

– Организација Олимпијских игара у Пекингу је фантастична. По мени, никада нисмо имали овако добру организацију, нити овакве стадионе. Поврх тога, овде влада једна посебна атмосфера, јер су Кинези толико љубазни да човеку просто буде непријатно. Толико се труде, толико су услужни. Амерички пливач Мајкл Фелпс је, без конкуренције, јунак Игара – рекао је Станковић коме су ово 13. олимпијске игре, а прве на којима је био су оне у Риму 1960, када је отишао као члан југословенске кошаркашке делегације.
Што се тиче учинка српског спорта, који су овде представљала 92 олимпијца (пливач Чавић освојио сребро, а тенисер Ђоковић бронзу), Станковић каже:
– Кад је у питању учинак наших спортиста, можемо да будемо веома разочарани. Можда је и ово права слика, да се види колико смо лоши и колико смо лоше организовани. Потребна нам је реорганизација и одређене одлуке државе – шта ће бити са спортом и шта се жели од спорта. Без помоћи државе тешко да можемо нешто више да урадимо.

Српска дијаспора броји више од четири милиона људи, међу којима је велики број стручњака и 5 000 доктора наука. Због нерегулисаних правних прописа и застоја у доношењу Закона о дијаспори у Србији, наши еминентни  стручњаци још немају шансу да се укључе у развој земље.
Упркос неким покушајима да се уреде односи између дијаспоре и матице, још нема правих решења. У том погледу и даље заостајемо за земљама као што су Грчка, Израел, Ирска или Јерменија, а пример Кине, Индије или Пољске најбоље показује како дијаспора може бити важан фактор у развоју земље. Када је реч о стручњацима српске националности који живе у иностранству, велики број њих ради у технолошки најмоћнијим системима. Процењује се да међу њима има више од пет хиљада доктора наука, који раде на развоју нових технологија, укључујући генетски инжењеринг, истраживања нових материјала, нових извора енергије, заштиту природе, најновија медицинска достигнућа, и то у врхунским научним институцијама.
Највећу шансу за повезивање Срба са својом дијаспором Јован Филиповић, професор Факултета организационих наука у Београду и извршени директор Групе експерата за просперитет Србије види у организовању појединаца, пословних људи, научника, спортиста и других, којима би држава требало да пружи подршку, пре свега нудећи пројекте у којима ће свако наћи свој интерес.