Међутим, каже професор Филиповић, успостављање савременог партнерског односа између матице и дијаспоре није могуће остварити без дефинисања правног статуса припадника дијаспоре и матичне државе, посебно њених грађанских и других права. Велики број  научних радова на тему дијаспоре говоре да је она врло сложен феномен, сличан онима које савремена наука препознаје као комплексне организације. Њена  основна карактеристика је да не трпи команду споља и да тежи да се самоорганизује, али то државу не ослобађа одговорности да пружи подршку дијаспори, како би препознала своје везе са матицом и уредила их на природан начин. Наши људи у дијаспори имају везе са завичајем, али им треба омогућити да их ојачају и ступе у природна партнерства са матицом. Миграције су нормалне, али није нормално да се покидају везе и није нормално да држава не брине о људима, истакао је Филиповић.
Пример Грчке, Италије и Француске најбоље показује како треба регулисати статус припадника народа који живе изван матице, јер су права њихових сународника у дијаспори по питању држављанства, пасоша, права гласа и других, потпуно изједначена. Дакле, стварањем савременог стимулативног законског оквира по узору на друге земље и понудом конкретних развојних пројеката, Србија би омогућила нашим сународницима из расејања да препознају економски интерес за улагање у домовини. Тако би се велики интелектуални и пословни потенцијал српске  дијаспоре коначно на прави начин укључио у економски развој земље.
Оливера Миловановић