Прилози

На Миленијумској бини „Кенеди центра” у Вашингтону у четвртак ће концерт одржати Биља Крстић и оркестар „Бистрик”. О првом гостовању „Бистрика” у Северној Америци Биља Крстић за „Политику” каже:
– У Јужној Америци смо већ били, а прво гостовање у Северној Америци нам је веома битно из два разлога. Први је што у „Кенеди центар” долазимо да наступамо као представници наше земље јер ово место у Вашингтону током целе године служи за представљање различитих култура и гостовања музичара из целог света. Наступи се организују у сарадњи са амбасадама – истиче Крстићева и додаје:
– Други разлог је најава многобројних агената, менаџера и тзв. букера да ће присуствовати нашем вашингтонском концерту. То је шанса за нас да, ако се представимо у добром светлу, поново одемо тамо да наступамо јер је то начин на који на Западу функционише музичка индустрија – ако си добар, позваће те поново – закључује Крстићева истичући да ће са својим оркестром 6. септембра премијерно свирати и у Канади, док је у септембру идуће године очекује наступ на фестивалу који се одржава у Чикагу.

Пре само неколико дана, једна вест је прострујала светом и заузела значајно место у медијима широм планете - Марти Ахтисари, фински дипломата, кандидован је за Нобелову награду за мир (?!?). У првом тренутку, ово је изгледало невероватно, али судећи по веома лабавом и накарадном критеријуму „жирија“ који одлучује баш о признању за мир, ни то не би било чудо. Е сад, да неко нас, пита имали бисмо и те како шта да кажемо о овом фином господину из Хелсинкија. Кога памћење мало боље служи, требало би прво да се присети зверског бомбардовања НАТО 1999. године и приче како је оно окончано. Управо је поменути господин обавио цео посао, а остаће запамћен по чувеној реченици коју је изговорио као кључну претњу у разговору са Слободаном Милошевићем - „уколико не прихватите наше мировно решење, Београд ће бити раван као овај сто“, прелазећи дланом преко њега, како би био што уверљивији. Да ли је та претња била и одлучујућа за Милошевића, никад није званично речено, али је и разумљиво, с обзиром на то колико натовци и до тог тренутка нису презали од напада на цивилне циљеве и сасвим је могуће да би Београд заиста сравнили. Пазите, не војску, технику и војне објекте, него би побили жене и децу... Баш дипломатски од Ахтисарија.

„У вези с модернизацијом, Кина је рефлексом ксенофобије одбацивала оно што би радо прихватила да је била независна.” Ову оцену француски историчар Жак Жерне написао је описујући не данашњу, већ деветнаестовековну Кину, у доба када је западни свет, заједно са царском Русијом, увелико продро на кинеско тло доносећи вредности свога друштва и односећи све што је могло да стане на бродове и возове. Оба процеса одвијала су се уз демонстрирање сирове снаге колонијалних сила које је однело небројене животе. Историја каже да је исход једног тешког оружаног сукоба са Французима, у коме су Кинези не само поражени него и понижени, био тај да су се они против прихватања „западњачких изума”, односно модернизације, борили памфлетима чији је назив био „ћингји” (непристрасно мишљење): сви који су се окренули према Западу били су проглашени за издајице.
Два века касније Кина је све само не онемоћала држава чија богатства черупа удружена „међународна заједница”. Доказ за то нису (само) баснословних 40 милијарди долара потрошених на организацију Олимпијских игара, па ни 1.500 милијарди долара девизних резерви (два и по пута виших од руских на пример), него њен галопирајући економски развој који јој гарантује да ће већ за десетак година по економској моћи бити на истој нози са садашњом најмоћнијом земљом и Запада и света – САД. Запад према том расту није равнодушан: Кина је (заједно са Индијом) већ „окривљена” да је својом привредном експанзијом изазвала раст цене сирове нафте на светском тржишту.

Почасни члан Олимпијског комитета Србије (ОКС) и Међународног олимпијског комитета (МОК) Борислав Станковић је одушевљен 29. олимпијским играма у Пекингу, али и разочаран учинком српског спорта.

– Организација Олимпијских игара у Пекингу је фантастична. По мени, никада нисмо имали овако добру организацију, нити овакве стадионе. Поврх тога, овде влада једна посебна атмосфера, јер су Кинези толико љубазни да човеку просто буде непријатно. Толико се труде, толико су услужни. Амерички пливач Мајкл Фелпс је, без конкуренције, јунак Игара – рекао је Станковић коме су ово 13. олимпијске игре, а прве на којима је био су оне у Риму 1960, када је отишао као члан југословенске кошаркашке делегације.
Што се тиче учинка српског спорта, који су овде представљала 92 олимпијца (пливач Чавић освојио сребро, а тенисер Ђоковић бронзу), Станковић каже:
– Кад је у питању учинак наших спортиста, можемо да будемо веома разочарани. Можда је и ово права слика, да се види колико смо лоши и колико смо лоше организовани. Потребна нам је реорганизација и одређене одлуке државе – шта ће бити са спортом и шта се жели од спорта. Без помоћи државе тешко да можемо нешто више да урадимо.

Српска дијаспора броји више од четири милиона људи, међу којима је велики број стручњака и 5 000 доктора наука. Због нерегулисаних правних прописа и застоја у доношењу Закона о дијаспори у Србији, наши еминентни  стручњаци још немају шансу да се укључе у развој земље.
Упркос неким покушајима да се уреде односи између дијаспоре и матице, још нема правих решења. У том погледу и даље заостајемо за земљама као што су Грчка, Израел, Ирска или Јерменија, а пример Кине, Индије или Пољске најбоље показује како дијаспора може бити важан фактор у развоју земље. Када је реч о стручњацима српске националности који живе у иностранству, велики број њих ради у технолошки најмоћнијим системима. Процењује се да међу њима има више од пет хиљада доктора наука, који раде на развоју нових технологија, укључујући генетски инжењеринг, истраживања нових материјала, нових извора енергије, заштиту природе, најновија медицинска достигнућа, и то у врхунским научним институцијама.
Највећу шансу за повезивање Срба са својом дијаспором Јован Филиповић, професор Факултета организационих наука у Београду и извршени директор Групе експерата за просперитет Србије види у организовању појединаца, пословних људи, научника, спортиста и других, којима би држава требало да пружи подршку, пре свега нудећи пројекте у којима ће свако наћи свој интерес.

"Хладни рат никада није престао. Америка Русију сматра непријатељем без обзира на то да ли је она комунистичка или демократска држава. Русија 1999. године и Русија данас нису исте земље. Уопште! Данас би бомбардовање Србије било мање вероватно, а историја би имала другачији ток".
Овако, у ексклузивном интервјуу за данашње "Вечерње новости", о сукобу између Русије и Грузије, последицама проглашења независности Косова, судбини покрајина Јужна Осетија и Абхазија и односима са Србијом, говори амбасадор Русије при НАТО Дмитриј Рогозин.
Не би Сакашвили ризиковао сам
На питање да ли су за сукоб у Грузији криве Сједињене Америчке Државе и да ли су оне подстакле Грузине на побуну, Рогозин каже да је операција физичког уништавања и протеривања цивила из Јужне Осетије почела касно у ноћ, са добро утренираном војском и трупама довољним за целу популацију Грузије, на малу осетијску републику. "Све то говори само за себе и уопште не оставља простора за ово питање. Кристално је јасно да, без серија подршке из иностранства, Сакашвили, чак и поред тога што је ментално нестабилан, не би преузео ризик овог непромишљеног плана", додаје Рогозин.

Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај рекао је да је добио званични позив да у септембру учествује на састанку о враћању зграде сарајевске Богословије и друге национализоване имовине Српској православној цркви и да ће представници Цркве учествовати у разговорима уколико буду испуњени њихови услови.
"Тражимо да буде враћено све што је од Цркве одузето. Враћање зграде Богословије у Сарајеву нема алтернативу и једино решење које ће Црква прихватити јесте њено потпуно и безусловно враћање у власништво СПЦ" - истакао је митрополит Николај.
Он је изјавио да ће о овом питању СПЦ бити веома опрезна и да ће је представљати озбиљна група људи, који ће у свим разговорима и преговорима учествовати са одговарајућом документацијом, како је то већ много пута чињено.
"Уколико наши захтеви не буду уважени, одговорне ћемо морати да тужимо за поврат имовине у целини, али и Богословије посебно. Тражићемо и да нам за 17 година буду плаћене кирије за кориштење зграде Богословије", рекао је господин Николај.

Најбољи српски пливач Миолорад Чавић изјавио је вечерас, по доласку у Београд, да је презадовољан због освајања сребрне медаље на Олимпијским играма у Пекингу, јер је пре тог такмичења очекивао бронзу.
"Био сам близу злата, али сам био бољи од онога што сам очекивао", изјавио је Чавић на конференцији за новинаре на београдском аеродрому.
Још ћемо се видети Фелпс и ја
Он је рекао да се каје и што у финалној трци није био мало бржи да победи најбољег пливача свих времена, Американца Мајкла Фелпса и најавио да наредни окршај са њим очекује на Светком првенству у Риму наредне године, а можда и раније на неком од светких купова.
Чавић је рекао да је пуно тренирао у претходних неколико година и да се фантастично осећа по повратку из Пекинга, додајући да има велику трему пред вечерашњи дочек испред Старог двора. "Много сам радио ове године. Био сам на Флориди годину дана, тренирао сам сваки дан по седам сати. Пресрећан сам, све ми се исплатило", рекао је Чавић.
Србији треба више базена

Када се на олимпијска борилишта буде спустио заборав, и даље ће се причати о једном посебном детаљу Игара у Пекингу, легендарних осам злата Мајкла Фелпса и његовој трци с Милорадом Чавићем на 100 метара лептир. Све уз неизбежну сенку сумње - да ли је Американац стварно победио и дан касније срушио рекордно достигнуће Марка Шпица?
Мајкл Фелпс је по завршетку трке рекао да ни он није веровао да је стигао први. У то нису поверовали ни милиони гледалаца широм света који су својим очима могли да виде како српски пливачки див први додирује тастер на циљу. А није веровао ни Фелпсов тренер Боб Бауман, који је о детаљу финиша причао у бекстејџу у „Воденој коцки“.
- Мислио сам да је Мајкл изгубио. На пет метара пре циља био сам уверен да је изгубио, али у финишу... остао сам без текста - рекао је, док је седео заваљен на каучу у разговору са америчким новинарима из „Нешенел поуста“.

Репрезентација: СССР
Спорт: гимнастика
Рођена: 27. децембра 1934, Керсон, Украјина
Олимпијске игре: 1956, 1960, 1964
Медаље: 18 олимпијских медаља (9 златних, 5 сребрних, 4 бронзане)
Видео запис: Лариса Латинина 1961
Совјетска гимнастичарка Лариса Латинина је, за сада, најуспешнија учесница Олимпијских игара. Једина је такмичарка у било ком спорту, било мушкој или женској конкуренцији, која је освојила 18 олимпијских медаља, од тога чак 9 златних, што је само један у низу рекорда у власништву најславније гимнастичарке свих времена. Латинина, учесница Игара у Мелбурну, Риму и Токију, такође држи рекорд по броју освојених олимпијских медаља у појединачној конкуренцији, 14, а само је једна од три спортисткиње које су три пута освајале златну медаљу у истој дисциплини.
Латинина је тек игром случаја ушла у свет гимнастике. Почела је као балерина, али је одустала од балета када је у родном Керсону остала без кореографа, који се преселио у други град.